Пеђа Гњатић
Nedeljno saopstenje
Maks Veber
Социологија, po Веберу,треба да значи или представља једну науку која хоће да разуме и протумачи људско делање,и на тај начин узрочно објасни његов ток и последице.При том, под делањем треба разумети људско понашање,укључујући све; (спољашње и унутрашње чињење ,пропуштање или трпљење),али само онда ,ако онај који дела или они који делују, везују за њега неко субјективно значење.“А друштвено делање треба да буде такво делање ,које на основу значења (субјективног-прим.аут) које му појединац или појединци придају,узима у обзир понашање других и које се у свом току оријентише према њему.”(Maкс Вeber:Појам социологије, u Đurić, M.,1964.: Coциологија Макса Вебера,Матица Хрватска,Загреб,199.).„Сваки додир између људи нема друштвени карактер,већ само оно понашање које се смисаоно оријентише према понашању других“.(ибид.) 219. Вебер наводи да је на пример судар двоје бициклиста обичан природни догађај,али да је, њихов покушај да тај судар избегну, туча, међусобно вређање или пријатељски разговор,друшвено делање.
Поменуто значење друштвеног делања је двојако : а) стварно постојеће значење које индивидуа преписује свом делању у историском датом случају или на приближно значење које имају на уму појединци у мноштву случајева. б) Појмовно схваћен чист тип значења који прописујемо појединцу или појединцима у замишљеном типу друштвеног делања.
Вебер даље каже:“...овде није реч о неком објективно „тачном“ или у метафизичком смислу „правом значењу.У томе се састоји разлика између емпириских наука о делању какве су социологија и историја, и свих других догматичних наука какве су право ,логика ,етика и естетика,које настоје да утврде „тачно“ или „важеће“ значење на предметима које проучавају.“(ибид.199.)
Вебер уводи теорију о “идеалним типовима“,и на то је мислио када је горе поменуо „појмовно схваћен чист тип значења“. Он не мисли да су ти „идеални типови“ присутни у стварности у свом „чистом облику“ већ да они служе за класификацију, и разврстају наш појмовни апарат када проучавамо неки друшвени феномен или појаву.У стварности коју социологија проучава углавном срећемо „граничне“ или „мешовите“ примере ових теориских апстракција. Управо зато Вебер прави поређење између како он каже “догматских“ наука (етике,естетике, права и логике) које сматрају да се њихове теориске апстракције могу заиста наћи у стварности,поред тога што такође служе за артикулацију, класификацију и нијансирање оног реалног света којег наука проучава. Социологија по Веберу не тражи „објективно“ и „тачно значење на предметима које проучава (за разлику од логике ) већ користи те умске конструкције да би боље у смислу „чистоће“ а не „савршености“ схватила ту нијансирану и разнолику стварност врсти или типова и подтипова друштвеног деловања поредећи је са „чистим типом“. Дакле,социологија може да разуме понашање појединаца у неком односу,а сазнање на основу тумачења јесте фрагментарно и хипотетичко,али то је специфичност социолошког сазнања.(ибид.211.)
Вебер даље тврди у Декартовом стилу: „Као и наука уопште,тако и свако тумачење тежи за тим да буде јасно и извесно.Јасност и извесност може бити рационална (и у том случају логичка или математичка) или интуитивна по карактеру (то јест, емоционално-емфатичка или уметничко рецептивна).У области делања, јасно и извесно у рационалном смислу је пре свега оно што можемо без остатка интелектуално схватити у ширем контексту значења.Интуитивно јасно и извесно је разумевање једног делања је кад можемо да у машти доживимо ово делање у његовом емоционалном контексту.Највиши степен рационалног разумевања,то јест непосредног и недвосмисленог интелектуалног смисаоног поимања постоји код математичких или логичких исказа који су међусобно повезани“(ибид.стр.200.)
Овде Вебер чини се ,фаворизује и пројектује егзактност,интерсубјективност и сазнатљивост као главне конституитивне особине“ најчистијих“догматских наука“-математике и логике, на социолошке идеалне типове ,унутар којих ће,(видети на стр.3.) по истом критеријуму створити и когнитивну хијерархију на чијем се крају( или дну) налазити афективно –емотивно деловање .
„За потребе типолошке научне анализе најбоље је све ирационалне, афективно условљене смисаоне везе понашања схватити и истражити као одступања од једног појмовно израђеног чистог типа циљно-рационалног делаља.Према томе,замишљање једног рационалног делања које је баш због тога што је рационално лако разумљиво,служи социологији као чисти тип (идеалан тип) помоћу кога се можемо разумети колико на стварно делање утичу ирационални чиниоци сваке врсте(афекти,заблуде) и колико ти чиниоци скрећу његов ток од чисто рационалног правца.“
Као што је логика на врху когнитивне хијерархије „догматских наука“, тако је циљно-рационално делање код Вебера на врху његове когнитиве хијерархије“ чистих типова“ друштвених делања.Постоје четири групе типова друштвеног деловања:
а) циљно –рационално деловање као оно са чим се сва остала
делања пореде и процењују.
б) вредносно-рационално делање .
ц) афективно-емоционално делање .
д) традиционално деловање .
Традиционално делање је по Веберу „гранични случај“смисаоно оријентисаног понашаља, јер је налик на инстиктивно понашање које је тупо усвојено честим опонашањем гомиле.Суптилност Веберове анализе се састоји и у томе што тврди да афективно понашање може(понекад) да се граничи са вредносно-рационалним и циљно рационалним понашањем.Наиме,понекад код самосвесних људи често емоције и афекти нису производ само нагона за самодржањем или нерационалних детерминанти. Понекад емоције самосвесних људи јесу последице испољавања њихових раније усвојених ставова или вредности.Дакле,такве су емоције расветљене њиховим раније усвојеним ставом.По томе би се назвале умствене, или сублимисано-рационалне емоције.Пример за то би био следећи: група насилника на улици малтретира девојку иживљавајући се над њом.Медиокритетски пролазници, осећају страх да и њих нешто слично не снађе.Тај страх има подлогу у нагону самодржања а не у моралу и вредностима.Са друге стране,један пролазник осећа другу емоцију,која је последица тога што тај поступак сматра неправедним: бес,па одлучује да се умеша,где испољава неки ниво рационалног деловања.Вебер о томе каже:“Када се афективно условљено делање јавља у облику свесног ослобођења од душевних распињања,онда је то случај сублимације.Ту се већ налазимо на прагу рационализације у једном од два наведена смисла...(ибид.221.)
Однос циљно-рационално деловања и вредносно рационалног је следећи: циљно-вредносно деловање дела према циљу без обзира на последице које се могу предвидети,циљно-рационално одмерава циљеве,средства и последице(међусобно свако са сваким) ,без афеката и емоција и без традиције.Избор између Алтернативних и супротних циљева и последица може бити вредносно-рационално оријентисан,у том случају деловање је циљно-рационално само по питању избора средстава.Жеље и циљеви се могу рангирати такође по важности па испунити по том реду.Са становишта циљне-рационалности, каже Вебер, вредносна рационалност је увек ирационална.Зашто? Јер се онај који дела у складу са својом апсолутном вредношћу све мање осврће на последице свог делања.(ибид.222.).
Након овога Вебер каже да су појмовно чисти типови створени за потребе социолошког проучавања, а којима се стварно делање мање или више приближава ,или што је још чешће-од којих је састављено: (гранични случајеви и“мешавине“).(ибид.222.)
Што се Веберовог односа према функционализму тиче,он тврди да важност тог правца нико не оспорава јер ми морамо знати које је деловање неопходно за функционисање и одржавање целине и одговарајућег типа друштвеног делања,а онда се запитати како ово делање настаје и које га побуде одређују?(ибид.222.)
Вебер је човеку оставио слободу деловања и креирања друштва