Конт је сматрао да треба успоставити неизбежну рационалну супермацију социолошког духа над свим осталим облицима, тј. ступњевима правог научног духа. Тај дух целине који је био редак и озлоглашен су могле правилно развити само здраве социолошке спекулације.
''Позитивна метода је нужно, као и теолошка или метафизичка, континуирано дело читавог човечанства, без икаквог посебног изумитеља''.
Овим ставом Конт је изразио да се поново потврђује да је социолошко становиште од сада на свим подручјима једино истински филозофско. Савремени научници су, услед раздробљене културе слабо схватили целину позитивне методе, с тога се данас указује на континуирану премоћ опсервације над имагинацијом као основно логичко својство здраве модерне филозофије. Конт је између почетног или математичког и коначног или социолошког ступња разликовао три фазе: с једне стране астрономски ступањ који допуњује први, с друге стране биолошки ступањ којим се припрема последњи, и у тачном средишту велике логичке еволуције, физичко-хемијски ступањ који садржи неопходни прелаз с математичког режима, најповољнијег за неорганско проучавање. То су пет узастопних фаза, природно својствених успону рационалне позитивности. Оне су могле развити универзални осећај непроменљивих закона, најпре инспирисаних математичким теоријама, а затим филозофски сведених на њихов нормални домен. Систематска сврха научне еволуције је својствена у последња три века, нарочито у постепеном формирању позитивне методе.
''Из таквог филозофског аспекта увек смо признавали да, у најмању руку, за целину еволуције људског друштва, спонтано постоји, у сваком погледу, битна хармонија између наших реалних знања и наших стварних потреба''.
Конт је посматрао из тог аспекта три битна начина: најпре математички или астрономски, затим физички и најзад хемијски, који представљају неорганску егзистенцију, и још два начина, индивидуални и социјални који представљају органску егзистенцију. Конт је сматрао да ће њихова потпуна сукцесија у будућности саградити научну серију која потпуно одговара логичкој серији позитивне методе.
На свим ступњевима социјалне лествице и у свим статичким или динамичким односима, биологија нужно даје о људској природи темељне појмове. Исто тако, у биологији доминира социјални дух који треба специјално да позна ову елементарну асоцијацију, посредно спонтану између индивидуалне и социјалне егзистенције која произилази из породичне егзистенције, више или мање познате код свих виших животиња, и која наставља у нашој врсти, истински првобитну основу најширег колективног организма. Конт повезује социологију са биологијом и сматра да одлучна креација социологије довршава темељни успон позитивне методе и наставља један аспект праве универзалности.
Позитивизам се састоји од филозофије и политике које су неодвојиве, тако да једна образује основу, а друга циљ истог универзалног система, у коме се интелигенција и социјабилитет налазе у тесној комбинацији. Непознавање реалних закона социјабилитета манифестује се најпре у опасној тенденцији комунизма за тоталним угушењем индивидуалитета; ова хипотеза помаже да се схвати колико је индивидуалитет неопходан нашој социјалној природи. За разлику од комунизма, позитивизам представља комплетније решење великих социјалних потешкоћа.
''Љубав за принцип, ред за основу и прогрес за циљ''.
Конт сматра да је ово темељни карактер дефиниције режима којим ће позитивзам систематизовати целу нашу егзистенцију помоћу трајне комбинације осећаја, разума и активности; доминација срца никада није насилна према духу и као таква потврђује интелигенцију. Конт је говорио да постоје три битна карактера позитивизма, а то су најпре његов субјективни покретач, објективна догма и активни циљ. Конт спомиње Велико Биће ( Grand Etre ) чија се константа активност односи или на његове спољашње услове или на његову властиту природу. Иако се свака од те две велике функције односи истовремено на ред и прогрес, прва се нарочито односи на конзервирање, а друга на усавршавање. Сматрао је да ће конкретне науке остати увек ускраћене нашој слабој интелигенцији и бескорисна за нашу разумну активност; заправо наше теоријске потрбе траже само апстрактну науку која нам је једина приступачна.
Фиаменго, Анте, 1987, Saint-Simone и Auguste Comte, Напријед, Загреб, 336-341; 343-345