Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

А ПОСТЕРИОР је од антике оно што је касније “за нас” (гр. hysterion), на пример, закључивање о узроку на основу познате последице.

Од доба просветитељства емпиристи a. употребљаваjу у епистемолошком значењу чулног индуктивног сазнања које потиче из искуства.

У политичкој економији тржишна конкуренција приватних произвођача и власника разних роба а. или накнадно регулише циклус производње .

A POSTERIOR is from the antiquity that which is later for us (g. hysterion), for example, concluding about the cause on the foundation of the known consequences.

From the time of Enlightenment empiricists  use a. in the epistemological meaning  of the sensual inductive cognition derived from the experience.

In political economy market competition of private producers and owners of different merchandises only a. or subsequently regulates the production cycle.

СОЦИОЛОГИЈА је наука чији посленици настоје да проуче форме, садржаје, законитости или правилности процеса структурисања и мењања људског понашања и узајамног смисаоно оријентисаног друштвеног дел(ов)ања у околностима разноврсних, историјски и друштвено-економско-политичко-културно-технолошки специфично институционализованих друштвених односа који повезују и раздвајају узајамно делујуће појединце и друштвене групе у свим сферама људског друштвеног деловања репродукције друштвеног живота. Теоретичари истористичке и феноменолошке оријентације оспоравају могућност уопштавања о људском свесном и вољном непоновљиво индивидуалном деловању, а симим тиме и научни карактер социологије. Више у "Шта је социологија" на адреси http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/stajesoccirRc.doc.
 

ВРЕДНОСТ према психолозима емоција представља доживљај осећања угодности, према психолозима волунтаристима представља доживљај жеље, а према социјалним психолозима и социолозима вредности представљају опште идеје припадника неког друштва о пожељном циљу, току и резултатима људског узајамног деловања приликом задовољавања предуслова биолошког опстанка, друштвене репродукције и културног развоја, које подржавају и правдају из вредности изведене друштвене норме. Према социолозима функционалистичке оријентације сагласност о вредностима је услов интеграције издиференцираних елемената друштвеног систем и његове репродукције. Према социолозима марксистичке оријентације, доминантне вредности  у класно подењеном друштву представљају идеолошко средство доминације владајуће класе над подчињеном класом ради смањивња трошкова наметања властитих партикуларних интереса путем физичке принуде.

Према истористима в. немају објективно постојање него субјективно иреално важење, а људи својим чиновима руковођеним в. стварају у збиљи добра у којима су остварене вредности или културу. Према феноменолозима и вредносни доживљаји су попут мисаоних чинова усмерени на одређену предметност и доживљавају се с истом сигурношћу евиденције као спознајни чинови, дакле имају одлике апсолутног и општег важења.

Економско  одређење вредности као користи која се може добити из неког добра или услуге и реч која је бележи, подједнако су стари као и тржишни односи. Грчку реч axia и немачку реч Wеrt су затекли најпознатији класични политички економисти од Петија, преко Адама Смита до Рикарда. Сваки сељак или трговац свих времена су користили реч вредност за све што може да буде купљено или продано, све што нешто кошта или нешто вреди. Да су теоретичари покушали да израде појам вредности уопште полазећи од правила чисто формално и номиналистички оријентисане логике која и даље препоручује научницима да апстрахују оно што је слично и што сваки појединачни објекат поседује, никада им то не би успело. Општа употреба одговарајуће речи већ је одавно обавила овај посао и објединила у изразу ’вредност’, тако да би теоретичари могли само да уведу ред у изразе које користи сваки продавац или купац, педантно набрајајући својстава оних феномена којима је реч ’вредност’ супротна, па би се читава делатност свела на разјашњавање домена применљивости датог израза. Теоретичари су кроз историју мишљења постављали на сасвим други начин питање изградње општег појма вредности, тако да је одговор на њега могао да буде појам то јест свест о стварној општости.

Још грчки филозоф Аристотел је својим разматрањима вредности у Никомаховој етици подстакао како каснија субјективна, идеалистичка и номиналистичка одређења појма вредности преко корисности за појединца, тако и објективна, материјалистичка и реалистичка тумачења општег садржаја и значења вредности преко трајања времена рада.

Први енглески утемељивач политичке економије као науке производње, размене, расподеле и акумулације богатства, Sir William Petty (1623-1687), дошао је спонтано до општег појма вредности не помињући уопште реч вредност, резонујући овако: ’Уколико човек може да донесе у Лондон унцу сребра из земље у Перуу за исто време за које може да произведе бушел кукуруза, онда је једно природна цена другога.’ Да се ради о конкретно општем појму вредности говори чињеница да овако формулисана изражава и одражава истовремено како конкретан стварни феномен дат у искуству у форми партикуларитета између других партикуларитета, тако и оно универзално које представља вредност уопште.

Пошто су већ спонтано формирали општи појам вредности у значењу општег односа самерљивости две робе, класични политички економисти су накнадно покушали да га ’потврде’ и ’оправдају’ у складу са канонима апстрактне формалне логике анализирајући партикуларне, конкретно историјске варијације или форме општег појма вредности као што су капитал и профит. Овај покушај потврђивања не само што није успео него је директно водио у противречности, парадоксе и антиномије.

Маркс је показао да је узрок упадања у ћорсокак теоријских парадокса и антиномија у које је запала политичка економија Рикарда (1772-1823) и његових ученика, њихово строго придржавање формално логичке замисли апстрактно општег које искључује дијалектичку противречност из узајамног односа општег појма вредности са његовим партикуларним, индивидуалним манифестацијама. Излаз из овог ћорсокака, Маркс је видео у усвајању и примени принципа оне логике мишљења која је у складу са предметом мишљења и сама дијалектичка, приликом покушаја изградње конкретно општег појма вредности који освешћује однос дијалектичког унутрашњег јединства супротности између општег и индивидуалног.

Противречности Рикардове радне теорије вредности уочили су и Малтус (1766-1834), Сисмонди (1773-1842), Прудон, али само Маркс (1818-1883) је разјаснио стварну природу ових противречности. Погледајмо то на примеру антиномије између закона вредности и закона просечне профитне стопе. Према Рикарду живи људски рад је једини извор и супстанција вредности. У настојању да теоријски изрази профит преко радне теорије вредности као део нове вредности створен новим живим радом, Рикардо је упао у логичку противречност. Очигледна је наиме емпиријска чињеница да квантитет профита није одређен квантитетом живог рада утрошеног на његову производњу и не зависи од величине оног дела који је издат на најамнине. Рикардо је формулисао закон према којем просечна профитна стопа зависи од квантитета капитала као целине. У противречности са законом радне вредности профит је према овом закону утолико виши што је мање живог рада утрошено током његове производње. Упркос узајамном искључивању два закона, оба детерминишу исти објекат, профит. Пошто је познавао само Локовску формалну логику Рикардо није био у стању да оправда општи закон радне вредности као непосредно опште емпиријско правило под које све чињенице као што је просечни профит могу да се директно подведу без противречности. Творац радне теорије вредности која је у складу са објектом, трезвено је и чак цинично изразио стварно стање ствари и у теорији просечне профитне стопе, без обзира што је тиме запао у логичку противречност, сматрајући ову околност доказом слабости и непотпуности радне теорије вредности.

Када су Рикардови наследници попут Џејмса Мила (1773-1836), престали да дају приоритет кореспонденцији теорије и објекта, него слагању теоријских детерминација са захтевима конзистентности формалне логике, радна теорија вредности је почела да се дезинтегрише. Емпиристички настројени следбеници су настојали да разреше противречност између општег закона радне вредности и његовог даљег развоја у конкретним околностима у облику закона просечне профитне стопе, на основу схоластичког дедуковања емпиријских феномена и директног подвођења конкретног под апстрактно, на основу формалног редефинисања општег закона тако да се емпиријски опште може фромално апстраховати и директно подвести под нову формулацију, то јест путем вербалне фикције. Други начин је да се унутрашња противречност објекта изрази као спољашња противречност две ствари, од којих је свака унутар себе непротивречна, у различитим односима и у различито време.

На крају су политички економисти потпуно напустили радну теорију вредности као принципијелно настојање да се сви одвојени феномени разумеју као нужни елементи исте опште супстанце, живог људског рада, завршавајући у крутом емпиризму. Пошто нису били у стању да објасне профит без противречности из радне теорије вредности, констатовали су просто да у стварности профит потиче не само из живог рада него и из многих других фактора као што су земља, машине, потражња и многе друге. Вулгарни економисти су формално преобразили теорију у емпиријски еклектицизам троједине формуле: ’Капитал – камата; земља – рента; рад – надница’ (слично у социологији, одређење друштвеног положаја, моћ, богатство, углед).

Према економистима утилитаристима вредност неког предмета се утврђује на тржишту на пресеку укрштања потражње на основу субјективне процене корисности додатне јединице датог производа или услуге, с једне стране, и понуде на основу трошкова и обима производње одговарајуцег добра и услуге. с друге.

Маркс је показао да однос узајамно искључујуће противречности између апстрактног закона радне вредности и конкретног закона просечне профитне стопе као емпиријске форме властитог манифестовања, представља стварну, нужну, унутрашњу противречност стварног објекта коју треба разрешити на стваран начин, откривајући посредујуће везе између њих. У првом тому Капитала Маркс је показао да вишак вредности представља искључиво производ оног дела капитала који је потрошен на наднице и конвертован у живи рад, то јест, варијабилни капитал. У трећем тому, међутим, наилазимо на став: ’Ма како се то десило, исход је да вишак вредности настаје истовремено из свих делова инвестираног капитала’. Између два противречна става Маркс је развио читав систем повезујућих карика, али је очувао однос узајамно искључујуће противречности који забрањује формална логика. Вулгарни економисти су славодобитно изјавили да Маркс није испунио своје обећање да ће разрешити антиномију радне теорије вредности. Опстанак противречности између општег закона радне вредности и његове властите посебне емпиријске манифестације просечне профитне стопе, напротив, показује да се овде не ради о логичким антиномијама субјективног мишљења, него о стварним противречностима у објекту, које је Рикардо тачно изразио али није разумео. Маркс је ове стварне противречности сублатед посредовао кроз систем све дубљих и конкретнијих теоријских појмова. Другим речима, стварне противречности су очуване али су изгубиле карактер логичких противречности, пошто су преображене у унутрашње противречне моменте или манифестације конкретно универзалног појма вредности у оквиру односа економске стварности робног друштва. У овоме нема ничега изненађујућег, с обзиром да сваки конкретни развојни систем укључује противречности као принцип својег само-кретања и као облик у којем се развој одвија.

Маркс је разрадио општу детерминацију или закон вредности током анализе примера његовог конкретног манифестовања у историјски првом облику, који је зато теоријски и логички најједноставнији. Маркс полази од анализе директне размене, трампе робе за робу без посредовања новца. Он дакле строго апстрахује све друге индивидуалне форме вредности које се касније развијају на темељу опште форме вредности у оквиру натуралне размене, као што су профит, рента, камата, новац, капитал, и тако даље. Непосредно је јасно да се такво уздизање партикуларног до општег какво је извео Маркс анализирајући искључиво трампу, принципијелно разликује од чина формалне апстракције онога што је заједничко свим партикуларним елементима целине. Особености једноставне робне форме, које је специфично разликују од профита, ренте, камате и других појединачних форми вредности, у Марксовој анализи нису одбачене као нешто несуштинско, него је напротив њихово теоријско изражавање коинцидирало са одређењем вредности у њеној општој форми. Рикардово решење проблема универзалног дефинисања вредности и његова апстракција су остали непотпуни и формални зато што је с једне стране пропустио да апстрахује или стави у заграде профит и друге развијене форме вредности док је анализирао вредност у њеној општој форми, а с друге стране зато што јесте апстраховао особености директне робне размене. Опште је на овај начин потпуно изоловано од партикуларног и престало је да буде теоријски израз вредности уопште.

На овом месту је важно истаћи да ни у оквиру Хегелове објективно идеалистичке дијалектичке замисли трансформације унутрашњих супротности једне у другу, не би било места за уздизање партикуларне форме оранизације односа људи и њихових производа у општу форму разменске вредности, пошто она једносмерно привилегује отуђење идеалистички протумачене опште форме у партикуларну. Историја економских тржишних односа, међутим, потврђује да вредност уопште није увек била општа форма организације производње. Она је постала општа, али врло дуго је остала истовремено партикуларни однос који се дешава с времена на време између људи и ствари у производњи. Само је капитализам учинио вредност уопште (робну форму производа) општом формом узајамних односа компонената производње. Овакав прелаз индивидуалног и изузетног одступања од правила у општу форму одношења, није изузетак него пре правило у историји.

Вредност се у процесу директне размене роба манифестује, открива или изражава само тако што једна роба игра улогу релативне вредности (на пример платно у односу на својег власника) а друга, њој супротстављена, игра улогу еквивалента (на пример капут другог власника у односу на власника платна). За логичке формалисте и емпиристе ни једна роба не може у истом односу размене и времену да се истовремено појави у обе поларно супротне и узајамно искључујуће економске форме изражавања вредности. Маркс је напротив привидно спољашњу противречност између две ствари које су унутар себе непротивречне, појмио као унутрашњу коинциденцију узајамно искључујућих детерминација у самом објекту. Само на површини феномена и из једностраног апстрактног угла једног од власника роба у размени, изгледа као да је свака од две робе само у једној од две апстрактне, једностране форме откривања вредности, па функционише као релативна вредност у једном односу а као еквивалентна вредност у другом односу. Маркс упозорава да се у размени вредност не ствара, тако да у оквиру размене вредност остаје мистериозна, теоријски још не изражена суштина сваке од ове две економске форме појављивања вредности, као и да се вредност не може поистоветити ни са једном од њих нити свести на њихово једноставно механичко јединство. Са конкретног становишта власника капута на пример, однос размене се показује из супротног угла односно капут има форму релативне вредности а платно има форму еквивалента. Оно заједничко робама које се размењује, треће, лежи дубље и чини да у стварности не постоје два различита односа, него један конкретни објективни узајамни однос два власника робе. У овом односу размене када се заврши, свака од две робе узајамно повезане у њему, истовремено узима обе економске форме откривања вредности по себи, истовремено узајамно мерећи властиту релативну вредност и узајамно служећи као материјал за мерење и изражавање вредности друге робе. Другим речима, у истом односу размене свака роба узајамно претпоставља да је еквивалентна форма вредности остварена у другој роби, управо у форми у којој друга роба више не може да буде зато што се налази у релативној форми. У случају да се две робе узајамно не препознају и не признају једна другу као еквиваленти, размена се просто не дешава. Ако пак до размене дође, то значи да су две поларне форме вредности заправо комбиноване у свакој од две робе које се размењују. Конкретно испитивање ствари оповргава резултате до којих се долази путем апстрактног, једностраног приступа, показујући да је такав приступ неистинит. Истина конкретне робне размене је у томе да је однос остварен у тој размени сасвим немогућ из апстрактног једностраног угла.

У форми противречности релативне и еквивалентне вредности се открива такође апсолутни садржај сваке од роба унутрашња скривена противречност између њихове употребне вредности и (разменске) вредности. Емпириста метафизичар увек настоји да сведе унутрашњи противречан однос на спољашњу противречност ’у разним односима’ и у ’разно време’, негирајући објективност унутрашње противречности. За њега је противречност унутар једног односа показатељ апстрактности знања, мешања различитих нивоа апстракције и сл, а спољашња противречност је за емпиристу метафизичара синоним за конкретност знања. За Маркса, напротив, показатељ једностраности и површности сазнања је представљање једног објекта у мисли без унутрашње противречности, то јест препознавање само спољашње противречности. Најзначајније је препознавање унутрашње противречности између употребне и прометне вредности радне снаге, јединствене робе једине способне да на основу апсолутног и релативног продужења времена и интенѕитета њене употребе, произведе вишак вредности изнад своје прометне вредности или друштвено просечно потребног радног времена за властиту репродукцију као робе.

НОРМА је према социолозима функционалистичке оријентације специфично правило које одређује како људи који заузимају различите статусе треба да извршавају своје улоге у односима с другим људима и формално и неформално санкционише одступање од правила. Ова правила понашања су садржана у разним облицима колективне свести као што су традиционални митови, религиозне доктрине, морални принципи или званични закони датог глобалног друштва, о којима постоји сагласност већине припадника друштва.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације истичу да у свим класним друштвима н. нису израз сагласности припадника друштва као целине већ представљају израз посебних интереса владајуће класе да се друштвено узајамно деловање  људи током репродукције друштвеног живота организује на начин који јој обезбеђује очување њених класних привилегија .

Утемељивач разумевајуће социологије је посебну пажњу посветио правним н. као оријентишућем принципу циљно рационалног идеалног типа друштвеног делања и стандарду за критичко процењивање у којој мери актуално понашање појединаца одступа од стандарда. Правна н. или закон се разликује од других евалуативних стандарда људског понашања по томе што их споља гарантује вероватноћа да ће овлаштена службена лица применити физичку или психолошку принуду да би постигли њихово поштовање или казнили њихово кршење.

УМ код Аристотела означава активно-обликујућу мисаону способност (гр. nuspoietikos). У схоластици у. означава нижу спознајну способност (лат. intellectus agens, ratio).Код Канта напротив у. (нем. Verstand) означава највишу сазнајну моћ, способност стварања усмеравајућих трансцеденталних идеја мисаоне делатности, принципа који уносе дубинско највише јединство у правила разума која сређују искуствене појаве, обухватајући и жудњу за крајњом сврхом, слободом. Хегел укида разликовање између субјекта спознајног мишљења и спознаване ствари схватајући у. као јединство мишљења и битка.

МЕТОД у значењу које се најчешће користи у одговарајућим уџбеницима је пут (гр. meJ odoz), начин или начело планске примене скупа истраживачких поступака, техника или средстава помоћу којих се обавља научна истраживачка делатност и долази до новог сазнања.

Избор методе коју ће неки истраживач применити зависи од његовог или њеног претходног прећутног или изричитог одговара на теоријска и практичка питања. Теоријска питања се тичу онтолошке природе истраживане стварности, изведених логичко - епистемолошких или методолошких препорука који су методски приступи и поступци најподеснији за истраживање тако схваћене стварности, као и критеријума истинитости или важења резултата истраживања те стварности. Практичка питања се односе на вредносно и интересно усмерени избор  који аспект тако схваћене стварности ће истраживачица или истраживач издвојити као предмет својег истраживања и с којим циљем уопште дато истраживање обавља.

од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:01 AM

ТЕОРИЈА (гр. theoria) у античко доба значи умно гледање, посматрање, зрење, дакле чисто мисаоно, духовно, идеално дел(ов)ање повезивања смислених садржаја, испитивање чисте форме вечног непроменљивог бића по себи које је заједничко свему што јесте. Ова тежња сазнавању ради сазнавања ван времених истина, насупрот пракси, независна је од корисности и употребе емпиријски уопштених представа на произвођење промена у простору и времену за остваривање одређених циљева, па зато претпоставља доколицу.

Израз т. се у модерно доба најчешће употребљава у значењу кохерентног система општих судова или постулата, у случају научне теорије искуствено проверених или начелно проверљивих закона и правилности, који служи за описивање заједничких особина, разврставање прикупљених података, конструисање објашњења и разумевање односа узроковања или узајамног условљавања између појава одабраних за истраживање.

За присталице дијалектичког начина мишљења, т. је процес сталног разрешавања проблема унутрашњих противречности истраживане стварности које проблематизује испитивање емпиријских чињеница самих. Емпиристичка политичка економија није могла да разреши антиномију коју уочава свако истраживање робно-новчане циркулације. ’Окрени и обрни како ко хоће, резултат остаје исти. Ако се размењују еквиваленти, тада се не ствара вишак вредности, а ако се размењују не-еквиваленти, и даље се не ствара вишак вредности. Циркулација, размена роба, не ствара вредност. Стога капитал није могао да настане из циркулације, као што није могао да настане ни изван размене. Стога капитал мора да истовремено настаје у сфери циркулације и изван сфере циркулације. Овај начин постављања проблема није пуко реторичко средство, него представља суштину дијалектичке методе развијања теорије који следи развој стварног објекта истраживања. Решење питања одговара његовом постављању. Проблем који настаје у мишљењу у форми противречности у детерминацијама може једино да се разреши уколико теоретичар и стварни власник новца јесте ’довољно срећан да пронађе негде у сфери циркулације, на тржишту, робу чија употребна вредност има особено својство да представља извор вредности, робу чији је стварни садржај процес којим је рад отелотворен и којим је стога створена вредност.'

Постојање више различитих теорија о истим појавама сугерише да свака теорија наглашава други аспект сложених проблема те да теорије треба критички схватати и користити као претпоставке које усмеравају истраживање и процес сазнавања а не као обухватно, неупитно и коначно знање.

ДРУШТВО је целовити систем структурисаних друштвених односа између појединаца и друштвених група током њиховог узајамног деловања у свим, својевремено монолитним и временом издиференцираним и специјализованим сферама људске друштвене делатности.

Друштво постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области биолошко-репродукцијске сфере домаћинства тако и  од  оних у  области  јавне сфере политичке државе (административна, правно-уговорна, производно-разменско-потрошна, културно-комуникацијска, религиозно-филозофска, образовна, научна, уметнича и друга.

Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.

Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.

Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.

Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.

Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.

од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM

СТРУКТУРА означава модел, законитост, правилност, релативно трајни образац просторног распоређивања, устројства и уређивања узајамних oдноса грађе (лат. structura ) или елемената неког система у целини одговарајућег система у датом одсеку времена.  Мутациона промена законитости, правилности, образаца узајамних односа елемената система кроз преображај начина функционисања или деловања елемената система и институција који организују систем, или промена структуре, означава кретање елемената система кроз време.

У социологију и друге друштвене науке појам с. је пренет изворно из биологије (по узору на однос морфологије и физиологије организма) у значењу релативно стабилних и трајних али и променљивих образаца узајамног одношења, дел(ов)ања и мишљења које људи стварају, понављају и мењају кроз  односе узајамног деловања сукоба и сарадње, размену информација и изградњу институција.

За теоретичаре реалисте с. је невидљив “систем односа који стоје у темељу и објашњавају скупове опазивих друштвених односа као и друштвене свести”, као учинака.

Међу њима теоретичари функционалистичке оријентације сагледавају с. првенствено као вредносни и нормативни оквир играња друштвених улога и одговарајућих институционализованих очекивања који управљају људским деловањем.

Теоретичари историјско - материјалистичке оријентације и теоретичари сукоба сагледавају с. пре свега као реалне друштвене производне односе израбљивања и подчињавања између људи поводом услова репродукције живота који одређују деловање људи.

Теоретичари номиналисти феноменолошке и пост-структуралистичке оријентације доводе у питање објективно постојање с. изван и независно од појединаца. Они наглашавају флуидни карактер процеса интерактивног преговарања о значењима кроз који се тек де- и ре- конструишу правила категоризације друштвених појава.

КЛАСА је према присталицама номиналистичке варијанте функционалистичког приступа у социологији скупина појединаца или слој који одликује слично место његових појединачних припадника на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија друштвеног статуса, као што су варијабле економске моћи, политичке моћи и друштвеног угледа. Личном мобилношћу и залагањем појединци могу да промене своју професионалну к. припадност то јест слојну припадност у техничкој подели рада.

Присталице реалистичког приступа сматрају да је класа вишеод збира међусобно независних појединаца који могу истовремено да буду сврстани у неколико различитих статистичких скупина. За реалисте који наглашавају постојање сукоба у друштву попут заговорника ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. је класном поделом рада структурисано друштвено поље које изнутра повезује, одређује животне шансе, интересе и свест, а споља међусобно непријатељски супротставља, припаднике великих група људи са системски неједнаким положајем у односу према материјалним и духовним условима и средствима репродукције друштвеног живота. Теорија и пракса класне борбе, за разлику од теорија (институционализације) сукоба, овде упућује истраживача на анализу антагонистичке и дисконтинуиране класне поделе рада на управљачке и извршилачке радне задатке потенцијално универзалне људске делатности, као исходишта како односа израбљивања, тлачења и разарања еколошких претпоставки репродукције друштвеног живота, тако и кључних конкурентских класних интереса и праксе конзервирања, реформисања или укидања класне поделе рада.