Site pages
Current course
Participants
Седмични преглед дешавања
3 October - 9 October
10 October - 16 October
17 October - 23 October
24 October - 30 October
31 October - 6 November
7 November - 13 November
14 November - 20 November
21 November - 27 November
28 November - 4 December
5 December - 11 December
12 December - 18 December
19 December - 25 December
26 December - 1 January
2 January - 8 January
9 January - 15 January
16 January - 22 January
23 January - 29 January
30 January - 5 February
13 February - 19 February
20 February - 26 February
27 February - 5 March
6 March - 12 March
13 March - 19 March
20 March - 26 March
27 March - 2 April
17 April - 23 April
1 May - 7 May
8 May - 14 May
15 May - 21 May
22 May - 28 May
29 May - 4 June
ИНТЕРАКТИВНИ ПОЈМОВНИК НАУКЕ О ДРУШТВУ
О пореклу, садржају и циљевима овог интерактивног појмовника погледајте ОТКУДА И ЧЕМУ ИНТЕРАКТИВНИ ПОЈМОВНИК НАУКЕ О ДРУШТВУ?: Прилог критици штампаних уџбеника увода у социологију
Позивам заинтересоване да своје критичке примедбе и предлоге унесу у рубрику за коментаре
On the origin, content and aims of this interactive glossary of society science concepts see in WHERE FROM AND WHAT FOR THE INTERACTIVE GLOSSARY OF SOCIETY SCIENCE? Contribution to the critique of printed textbooks of introduction to sociology.
I invite all interested to post their critical remarks and proposals into the comments section.
Currently sorted By last update descending Sort chronologically: By last update | By creation date
СИНТЕЗА | |||
---|---|---|---|
СИНТЕЗА је поступак састављања или удруживања (гр. sinthesis) растављених, супротстављених или противречних делова у јединствену целину која надилази њихов прости збир | |||
АНАЛОГИЈА | |||
---|---|---|---|
АНАЛОГИЈА је сличност, истоврсност, сагласност у појединачним и посебним особинама и односима. | |||
АНАТОМИЈА | |||
---|---|---|---|
АНАТОМИЈА је наука о грађи организама биљака, животиња и људи која долази до својих спознаја путем сецирања (гр. anatomia) њихових мртвих телеса | |||
ЕМПИРИЗАМ | |||
---|---|---|---|
ЕМПИРИЗАМ је гносеолошки правац чији заговорници целокупно (са)зна(ва)ње и његову ваљаност изводи из чулног искуства (гр. ) и заснива га на индуктивном комбиновању чулних података прикупљених посматрањем чињеница и експериментисањем. | |||
ЕПИСТЕМОЛОГИЈА | |||
---|---|---|---|
ЕПИСТЕМОЛОГИЈА је од Канта под-дисциплина гносеологије, теорија сазнања (гр. epistеmе) која испитује унутрашње субјективне услове и границе рационалног и емпиријског научног сазна(ва)ња односно операције мисаоне конструкције модела спољашњег објективног света. У последњој трећини XIX века ширење филзофске школе неокантовства је допринело званичном успостављању епистемологије или теорије сазнања уопште те научног сазнања посебно, као посебне области универзитетских филозофских истраживања. Међу припадницима различитих струја неокантовства (Rickert, Wundt, Cassirer, Windelband, Cohen, Natorp, Schuppe, Vaihinger), према мишљењу руског неокантовца А. И. Введе́нский-а, постоји сагласност да је епистемологија или теорија сазнања, испитивање услова путем којих неспорно постојеће сазнање постаје могуће, као и успостављање граница у складу са овим условима до којих може да се прошири било које сазнање, али иза које границе се отвара сфера подједнако недокажљивих мишљења. Главни задатак епистемологије је дакле да успостави 'границе сазнатљивогсазнања' које принципијелно не могу да буду превазиђене без обзира на ниво развоја сазнајних способности и техника научног истраживања људског рода. Преко ове границе принципијелно спознатљивог, налази се према уверењу неокантоваца сфера принципијелно неспознатљивог, прекограничног, 'трансцеденталног'. Услед вечне и непроменљиве органске природе људских психо-физиолошких механизама кроз чију се призму преламају сви спољашњи утицаји, испада према неокантовцима да је принципијелно неспознатљив управо стварни свет изван људске свести какав је он по себи пре појављивања у свести. Епистемологија у неокантовској традицији је дакле наука чији заговорници а приори усвајају тезу да људско сазнање није сазнање спољашњег света који постоји изван свести, него да се своди на процес уређивања, организације и систематизације чињеница 'унутрашњег искуства' субјекта сазнавања. Другим речима неокантовска епистемологија је супротстављена онтологији. Њен је задатак да докаже да 'унутрашњи услови' сазнања, психо-физиолошка стања људског организма која настају у људској свести током процеса сазнавања, само изгледају као да представљају суму спољашњих чињеница, мада су апсолутно различита и независна од утицаја 'спољашњих услова', стања спољашњег света, који има властите објективне законе постојања и кретања. Неокантовци стога сваки покушај да се постојеће сазнање протумачи као разумевање околоног света проглашавају недозвољивом 'онтологизацијом' чисто субјективних форми делања, илузорним придавањем детерминација 'стварима по себи' или свету изван свести од стране субјекта. Неокантовска епистемологија је дакле усмерена против идеје о самој могућности позитивног научног разумевања околног света у оквиру физике, хемије,биологије, политичке економије, историје и тако даље. 'Научни поглед на свет' је према неокантовцима апсурд, бесмислица, пошто читава скупина природних и друштвених наука ништа не зна о свету изван свести и о њему ни не говори. Под пежоративним изразом 'онтологија' или 'метафизика' неокантовци заправо одбацују сваку претензију физичара, хемичара, биолога, полит-економиста, историчара, да закони које су открили имају објективно значење у материјалистичком смислу овог израза. Према неокантовцима, поглед на свет принципијелно не може да буде научан због саме природе мишљења израженог у синтетичким априроним категоријама. Поглед на свет по њима представља скуп различитих подједнако легитимних погледа на свет у којем људи живе, делују и мисле, а наука није у стању да их све обједини у тело повезане, уједињене и непротивречне слике света без да западне у за њу нерешиве противречности у детерминацијама аналитичких судова. Људи по кантовцима једино могу да надокнаде органску неспособност својег интелекта да повеже изоловане фрагменте погледа на свет у највише јединство сазнања уз помоћ неке ненаучне схеме синтезе која није ограничена врховним принципима формалне логике, него почива на принципима ирационалне ћуди, симпатије, вере у различита мишљења, догме које су научно подједнако недокажљиве и неоповргљиве. Кантовска теорија сазнања својом ограничавајућом дефиницијом граница сазнања и науке, оставља изван домена науке кључне проблеме погледа на свет и проглашава их ’трансценденталним’ у односу на логичко мишљење и стицање теоријског научног сазнања. Ово искључивање чини нужном везу између научног истраживања и вере у одређени поглед на свет. Под заставом кантовски протумачене епистемологије ’савременог начина мишљења’, индуктивног, идеалистичког и агностичког, Еduard Bernstein, Conrad Schmidt и други "ревизионисти" у оквиру Друге Интернационале, по оцени утемељивача треће, Комунистичке интернационале, појавили су се у социјалистичком покрету са захтевом да се уједини ’ригорозно научно мишљење’ (какво по ревизионистима није марксизам због обухватања 'магловите' хегелијанске дијалектике) и ’етичке вредности’, недокажљиву и неоповргљиву веру у трансценденталне постулате ’добра’, ’свести’, ’љубави за ближње’ и целокупне ’људске расе’ без изузетка и тд. и т сл. Према мишљењу лењинистичких критичара неокантовских ревизиониста, штету радничком покрету није нанело пуко пропагирање ’виших’етичких вредности, савесности, одговорности и љубави насупрот злу њиховог недостатка. Штету је нанело преоријентисање теоријског научног мишљења самог на социјал демократску стратегију научног истраживања која одвлачи од трагања за теоријским научним решењима стварних проблема модерног времена. Кантовска теорија сазнања је наиме по лењиновским критичарима неокантоваца, одвратила теоријско мишљење од анализе материјалних, производних односа између људи који представљају темељ целокупне пирамиде друштвених односа, преусмеравајући га на разрађивање ’етичких’ конструкција политичких мера које се могу морално протумачити, Берђајевљевску социјалну психологију и друге 'занимљиве ствари без користи за раднички покрет'. Илијенков на следећи начин описује друштвено историјске околности када је Лењин интервенисао у епистемолошке спорове: ’ Оријентисање теоријског мишљења не на логику Капитала него на морално-фиктивно критиковање секундарних, изведених дефеката капиталистичког система на његовим секундарним, суперструктурним спратовима, довело је до тога да одлучујући, доминантни тренд новог,империјалистичког ступња у развоју капитализма, промакне пажњи теоретичара Друге интернационале. Ово се није десило због недостатка њиховог талента, него због ситно-буржаске класне оријентације и погрешног епистемолошког становишта’. Ово је директно довело до Теорије капиталистичке економије Карла Ренера, "библије социјалистичке деснице", која је својим методом мишљења и логиком истраживања непосредно повезана са вулгарном позитивистичком епистемологијом емпиристичко-индуктивистичке варијанте: ’Марксов Капитал написан у времену које је веома удаљено од нас, користећи потпуно други начин мишљења и излагања који до краја нису разрађени, са сваком новом деценијом која протекне повећава тешкоће читалаца...Стил писања немачких филозофа нам је постао стран. Маркс долази из филозофског доба. Наука данас више не напредује дедуктивно(не само у истраживању него ни у излагању), него индуктивно; она полази од експериментално утврђених чињеница, систематизује их и тако ступњевито долази до нивоа апстрактних појмова. У добу које је навикло да на овај начин мисли и чита, први део Марксовог главног дела представља напросто несавладљиву тешкоћу.’ Повратак Канту је према Лењину представљао израз страха идеолошких представника буржоазије од превратничких друштвених перспектива које је отворила Хегелова апсолутно идеалистичка и панлогистичка али дијалектичка теорија сазнања и научне свести, коју је само требало ново материјалистички преокренути. Хегел је први увео праксу, остваривање и спољашње откривање циљева ’духа’ у чулним објектима, у логички процес као критеријум истине у току проверавања резултата кроз непосредни контакт са ’стварима по себи’. Увођењем праксе у логику Хегел је поистоветио логику са теоријом сазнања. Лењин је посебно нагласио улогу праксе као теста или критеријума објективности људског сазнања и као прелаза на објективну или апсолутну истину по Хегелу. Појављивањем у облику практичног чина, мишљење укључује ствари изван свести у своје кретање, тако да су и ’ствари по себи’ подређене диктатима мислећих људи и послушно се крећу и мењају према законима и схемама које диктира људско мишљење. На овај начин, не креће се само ’дух’ према схемама дијалектичке логике, него и свет ’ствари по себи’. На овај начин дијалектичка логика се показује и као теорија сазнања самих ствари а не само теорија само - сазнања духа. | |||
САЗНАЊЕ | |||
---|---|---|---|
САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога. Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност... Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања | |||
ИДЕОЛОГИЈА | |||
---|---|---|---|
ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе. Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника. Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању. Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница. Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота). Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens). Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге. Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама. Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774. | |||
ИСТИНА | |||
---|---|---|---|
ИСТИНА (гр. , лат. veritas, фр. verité, шп. verdad, ру. правда, енг. truth, нем. Wahrheit) је вредност чије значење присталице разних епистемолошких схватања различито одређују. Реалистички емпиристи дефинишу и. као својство оног суда сазнаватеља који је у кореспондицији са стварношћу о којој сазнаватељ суди, а та реалност ”објективно” јесте онаква каква јесте ”по себи” независно од сазнаватеља. За рационалисте критеријум и. је кохеренција. Релативисти сматраjу да је и. консензуална конструкција више субјективних мишљења постигнута кроз њихову интеракцију. За дијалектичаре и. неке појаве је процес њеног настајања из прошлог у садашње и будуће стање њене структуре кроз праксу трансформације њених противречних могућности. | |||
КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ И ДРУГИ ИЗВОРИ A-M | |||
---|---|---|---|
КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ и други секундарни извори A-M Bailly, A., 1950: Dictionnaire Grec - Français, Paris: Hachette Diderot, D, D'Alambert, J.R. eds (1751-1772/http Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers Paris: Briasson, David, Le Breton, Durand http://fr.wikisource.org/wiki/Encyclop%C3%A9die,_ou_Dictionnaire_raisonn%C3%A9_des_sciences,_des_arts_et_des_m%C3%A9tiers Филиповић, В. и други уредници 1965 Филозофијски рјечник Загреб. Матица хрватска Gaffiot, F., 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Paris:Hachette Гиденс (Giddens), A. 2007: Социологија, Београд: Економски факултет Грлић, Д. и други уредници 1973 Енциклопедијски лексикон МОЗАИК ЗНАЊА т. 10: Филозофија 1973 Београд: Интерпрес Гурвич, Ж. (Gurvitch, G.) 1965 Савремени позив социологије . Сарајево: Веселин Маслеша Гулднер, А. (Gouldner) 1980 За социологију: обнављање и критика у социологији данас Загреб: Глобус Хараламбос, М., Холборн, М. 2002: Социологија - теме и перспективе , Загреб: Голден маркетинг Лукић, Д. Радомир и остали уредници, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago Ritter, J., Gründer, K., Gabriel, G., eds 1971-2007 HISTORICHES WÖRTERBUCH DER PHILOSOPHIE, 1-13 Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft Аристотел 1960 Политика . Београд:Култура Aдорно, Т. 1966/1979: Негативна дијалектика, Београд: БИГЗ Aranson, H. & Ordeshook, P. 1972 "Spatial Strategies for Sequential Elections", in Niemi, R.G., & Weisberg H.F. eds., Probability Models of Aron, R. 1963 Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard Aron, R. 1972 Progress and Disillusion - the Dialictics of Modern Society. England: Pelikan Book ATTAC http://attac.org/attacinfoen/ Augustinus, A. 412-426 /http D е civitate dei (City of God) http://www.newadvent.org/fathers/1201.htm Баро, Р. (Bahro, R. 1977/1981) Alternativa : kritika realnog socijalizma Загреб: Глобус Baudrillard, Jean. 1981 Simulacres et Simulation. Collection Débats. Galilée Бекон, Ф. (B а con , F.) , 1620/1964: Нови органон . Загреб: Напријед Бек, У. (Beck , Ulrich (1986/2002) Ризично друштво - у сусрет новој модерности. Београд: Филип Вишњић Bell, D. 1973 The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, Daniel Bell. New York: Basic Books Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press Bertalanffy, L. v. 1968/1976 General System theory: Foundations, Development, Applications, New York: George Braziller, revised edition 1976 Bhaskar, R.A., 1993, Dialectic: The Pulse of Freedom, London: Verso. Bonald, de L.A. 1796/http Théorie du pouvoir politique et religieux, http://classiques.uqac.ca/classiques/de_bonald_louis/theorie_pouvoir_pol/theorie_pouvoir.html Bourdieu, P. (1986) The forms of capital. in: Richardson John G. (ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Westport-London, itd: Greenwood Press, str. 241-58 Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge, Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34. Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd Bourdieu, P. (1986) „The forms of capital“ u Richardson, J. ed., Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education. New York: Greenwood Press Бурдије (Bourdieu), П. 1999 Сигнална светла - Птилози за отпор неолибералној инвазији Београд: Завод за уџбенике и наставна средства Бжежински, З. 1997/2001 Велика шаховска табла Подгорица:ЦИД Chamberlain, H.S. 1912 Arische Weltanschauung München : F. Bruckmann Chechland, P. 1981/2006, Learning For Action: A Short Definitive Account of Soft Systems Methodology, and its use Practitioners, Teachers and Students, Wiley Child, G. 1925 The dawn of European civilization, London: K. Paul Comte, A. : Cours de philosophie positive (1832-1842), Syst è me de politique positive (1851-1854)/1869 Paris-Londres_Madrid_New York: Littr é, É, према Фиаменго, А. 1987. Condorcet,de, A.N., 1795/http Esquise d’un tableau historique des progrés de l’ésprit humaine, http://oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=1669&Itemid=27 Čomski (Chomsky), N. : 1999: Профит изнад људи - неолиберални глобални поредак. Нови Сад. БИС Dahrendorf, Ralf. (1959) Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford: Stanford University Press. Декарт,P. (Descartes) 1637/1990 Расправа о методи Београд: Естетика Декарт,P. (Descartes) 1647/1998 Meдитације о првој филозофији у којима се доказује божја егзистенција и разлика између људске душе и тијела Београд: Плато Дилтај, В (Dilthey, W.) (1883/1980): Заснивање духовних наука Београд: Просвета Диркем Емил, 1893/1963 Правила социолошког метода . Београд: Савремена школа Диркем, Емил, 1893/1972 O подели друштвеног рада. Београд: Просвета Диркем, Е. (Durkheim, E.)1912/1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд Емил, Д. 1922/1981 Васпитање и социологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средстваФехер, Ф, Хелер, А., Маркуш, Г (Fehér, F, Heller, A., Márkus, G.) 1984/1986 Диктатура над потребама Београд: Рад Фергусон А 1767/2007 Есеј о историји грађанског друштва Београд: Службени гласник Фиаменго, А. 1987: Saint-Simon i Auguste Comte, Загреб: Напријед Friedman, M. 1968 "The Role of Monetary Policy." American Economic Review, Vol. 58, No. 1 (Mar., 1968), pp. 1–17 Friedrichs, R.W. 1972 Sociology of sociology USA Free Press Фројд, З (Freud, S.) (1917/1933) Увод у психоанализу . Београд: Косомос Фројд, З. (Freud, S.) (1913/2009) О сексуалној теорији; Тотем и табу . Нови Сад: Академска књига Фром, Е. (From, E) (1941/1964) Београд: Нолит Фуко, М. (Fоucault, M, 1969/1999) Археологија знања , Плато, Београд Фукујамa, Ф. 1990: "Крај историје", Трећи програм бр. 84 Galbraith, J.K., 1977: The Age of Uncertainty, Houghton Mifflin Co., Boston Гарфинкел, Х (Garfinkel, H.) (1967/1998) "Шта је етнометодологија" у И. Спасић, Интерпретативна социологија , Београд: Завод за уџбенике Gellner, E. 1992 Reason and Culture: The Historic Role of Rationality and Rationalism. Oxford: Blackwell Giddens, Anthony 1991 Modernity and self-identity. Self and society in the late modern age Cambridge: Polity Press Gobineau , Arthur , de 1853-55/1967 Essai sur l'inégalité des races humaines, 4 vol. Paris : Pierre Belfond Gouldner, A.W. 1970/http The Coming Crisis of Western Sociology. New York: Basic Books. http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=100897870 Gracia, J.G. and Noone, T.B., A Companion to Philosophy in the Middle Ages, London 2003 Grotius, H 1625/http De jure belli ac pacis (English: On the Law of War and Peace ), http://www.constitution.org/gro/djbp.htm Habermas, J. 1973 Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus Suhrkamp Хабермас, Ј, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд Harrison_Barbet, "Averroes", Philosophical connections, http://www.philosophos.com/philosophical_connections/profile_039.html#averconn1a jun 2010 Harvey, D. 1986 Thorsons complete guide to alternative living Wellingborough. Northamptonshire : Thorsons Harvey, D. 1996 The condition of postmodernity : an enquiry into the origins of cultural change Cambridge ; Oxford : Blackwell Хегел, Џ.В.Ф. (1807/1974) Феноменологија духа. Београд: БИГЗ Хобсбаум, Е. (Hobsbawm, E.) 1987 Доба револуције . Загреб: Школска књига Huntington, S.P. 1993 "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs, Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб International Forum on Globalization 2002 Alternatives to Economic Globalization A Better World Is Possible, San Francisco, CA: BERRETT-KOEHLER PUBLISHERS Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers Jackson, M. 2003, Systems Thinking: Creative Holism for Managers, Wiley. Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246 Jung, C. G. 1912/1956. Psychology of the Unconscious: a study of the transformations and symbolisms of the libido, a contribution to the history of the evolution of thought >1967> Symbols of Transformation, Collected Works, Volume 5, Princeton, N.J.: Princeton University Press. Кант, И., 1781/1976: Критика чистог ума, Београд: БИГЗ Кант, И. 1786/1974 Ум и слобода . Београд: Велика едиција идеја Khaldun, Ibn 1377/ Prolegomena (Muqaddimah) to Universal History , transl. Franz Rosenthal, http://www.muslimphilosophy.com/ik/Muqaddimah/, jun 2010 Козер, Л. (C о ser, L.) 1956/2009 Функције друштвеног сукоба: испитивање концепта друштвеног сукоба и његове употребе у емпиријским страживањима Нови Сад: Mediterran publishing Кувачић,И., 1979/1989 Социологија: Увођење у расправу о актуалним питањима сувременог друштва Загреб: Школска књига Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press Ла Грас, Ђ. 1974 "Произоводне снаге и односи производње" Марксизам у свету бр. 10 Lazarsfeld, P. F., Berelson, B. Gaudet, H. 1944/http The People's Choice: How The Voter Makes Up His Mind In A Presidential Campaign. (Second Edition.) New York: Columbia University Press, http://www.mendeley.com/research/the-peoples-choice-how-the-voter-makes-up-his-mind-in-a-presidential-campaign-1944/ Леви_Строс, К. ( Lévi - Strauss, C. ) 1962/1966 Дивља мисао Београд: Нолит Леви_Строс, К. ( L é vi - Strauss , C. ) 1966/2011 Тужни тропи. Београд : Zepter Book World Lévy-Brühl 1922 La mentalité primitive. Paris: Alcan Lewin, K. (1946) "Action research and minority problems" Journal of Social Issues 2(4): 34-46, http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1540-4560.1946.tb02295.x/full Linton, R. 1936/http The Study of Man Appleton Century Crofts, Inc. http://www.archive.org/details/studyofman031904mbp Lipset, S. 1963/http The First new nation http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=101064240 Livergood , Norman , D ., 2003 /http America Awake! We Must Take Back our Country http://www.4shared.com/document/xaaaZVyY/NORMAN_D_LIVERGOOD_-_AMERICA_A.html Littr é, 1864/http Auguste Comte et la philosophie positive Paris, L. Hachette et cie http://www.archive.org/details/augustecomteetl02littgoog Лок, Џ., (Lock, J.) 1690/1962, Оглед о људском разуму (т.1 и 2). Београд, Култура Лукић, Р. 1959 Основи социологије Београд: Савез Удружења правника Југославије Luther, M. 1517/http "95 Theses" http://en.wikisource.org/wiki/95_Theses Maistre, de 1814/http Essai sur le principe générateur des constitutions politiques et des autres institutions humaines, Paris, à la société typographique, http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k41852g Макјавели, Н. (Machiavelli) 1513/ 2002 Владалац Београд: Фамилет Mалиновски, Б. (Malinowsky) 1922/1979 Аргонаути западног пацифика Београд: БИГЗ Малиновски, Б. (Malinowsky) 1944/1970 Научна теорија културе Београд: Вук Караџић Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252 Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46 Mayo, E. 1949 Hawthorne and the Western Electric Company, The Social Problems of an Industrial Civilisation. new York: Routledge МcLuhan, 1964/2003 Understanding Media: The Extensions of Man; 1st Ed. McGraw Hill, NY; reissued by MIT Press, 1994, with introduction by Lewis H. Lapham; reissued by Gingko Press, 2003 Mead, G.H. 1934 Mind, Self, and Society. Ed. by Charles W. Morris. University of Chicago Press. Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503 Merton, R.K. 1949/1968 Social Theory and Social Structure, Glencoe: Free Press Мертон, Р.К. (Merton) 1967/1998 О теоријској социологији Београд: Плато Милс, Р. (Mils, W.) 1959/1964: Социолошка имагинација . Београд: Савремена школа Morgan.L.H. 1871. Systems of Consanguinity and Affinity of the Human Family, Washington DC: Smithsonian Contributions to Knowledge. Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево. Мill, J. S. (1848/http) The Principles of Political Economy: with some of their applications to social philosophy), http://en.wikipedia.org/wiki/The_Principles_of_Political_Economy:_with_some_of_their_applications_to_social_philosophy Моntchrétien, A. 1615/1999 Traité de l'économie politique Geneve : Librairi e Droz Мо nt е s q uieu , Ch . L . d е, 1748/1970 De l`Esprit des Lois : Les grands thémes Édite par J. P. Mayer et A. P. Kerr Paris: Gallimard Mun, Th.1621/1930 A discourse of trade, from England unto the East-Indies , New York: Facsimile text Society | |||