Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

КАПИТАЛ је према(нео)класичним економистима ствар, један од "фактора производње", поред земље и рада, чији власник прима доходак у облику профита.

Према заговорницима ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. представља однос производње и размене између мноштва правно слободних и међусобно независнихприватних власника роба, у којем су приватни власници који поседују само властиту радну снагу зависни од могућности да ову особену робу продају власницима предмета и средстава за прежив љавање, а ови последњи су зависни од могућности да оплоде новац предујмљен у радну снагу продајом укупног производа радне снаге на тржишту са профитом.

У Марксовој анализи капитала појам универзалног или општег има важну методолошку улогу: ’У мери у којој га овде разматрамо, као однос различитод односа вредности и новца, капитал је капитал уопште, то јест инкарнација квалитета које разликују вредност као капитал од вредности као чисте вредности или као новца. Вредност, новац, размена, цене итд, се претпостављају, као и рад итд. Али ми се и даље не бавимо нити са партикуларном формом капитала, нити са неким појединачним капиталом као различитим од других индивидуалних капитала, итд. Ми присуствујемо процесу његовог настајања. Овај дијалектички процес његовог настајања јесте само идеални израз стварног кретања кроз које капитал долази у постојање. Оне последње поменуте односе треба сматрати за развојне форме које настају из овог заметка. Међутим неопходно је да се установи специфична форма у којој је капитал постављен у одређеној тачки. У супротном, настаје конфузија.’ У овом параграфу Маркс открива генетичку везу између вредности и капитала у двоструком смислу. Прво, појам вредности ни на који начин није дефинисан кроз скуп апстрактних, општих својстава које бисмо тражили у саставу свих њених посебних форми (то јест робе, радне снаге, капитала, ренте, интереса итд) него је изведен путем најстроже анализе једног, специфичног и стварно постојећег односа између љ уди, односа непосредне размене једне робе за другу. У овој анализи стварности вредности, редукованој на њену најједноставнију форму, уочене су универзалне детерминације вредности које се касније срећу репродуковане на вишим нивоима развоја и анализе као апстрактне, опште детерминације новца, радне снаге и капитала. Друго, уколико се бавимо дефинисањем капитала уопште, тада морамо да узмемо у обзир следећи принцип у обзир који је ’више логичког него економског карактера’ да капитал уопште, као различит од појединачних стварних капитала, и сам представља реалну егзистенцију. Овај принцип препознаје и обична економија, мада га не разуме, и ако у оквиру ње овај принцип представља важан моменат доктрине уравнотеживања. (На пример, капитал у овој елементарној општој форми, мада припада индивидуалним капиталистима, формира капитал који се акумулира у банкама или се расподељује кроз њих, по Рикарду у складу са потребама производње, као што и кроз позајмице формира ниво између различитих земаља. Закон капитала уопште је да у циљу да се оствари, он мора да се истовремено постави у двострукој форми посебног и општег капитала. На пример капитал одређене нације који представља капитал у антитези према капиталу друге нације, мора да се позајми трећој нацији да би био у стању да се оствари. Ово дупло постављање и одношењепрема себи као према неком странцу постаје ултра стварно у овом случају. Мада је опште стога на једној страни само ментални знак разликовања(differentia specifica), оно је истовремено и партикуларна стварна форма поред других форми партикуларног и индивидуалног.

Варијабилни к. је део новца предујмљен у живу радну снагу, која је по Марксу једина способна да створи нову вредност, а постојани к. је део новца уложен у предмете и средства за производњу,који своју вредност само преносе на нови производ.

Одређење к. је кључни тест за утврђивање стварне практичко-политичке оријентације заговорника одређене теоријско-методолошке парадигме. Тако, на пример, Бурдијеов структурални конструктивизам или конструктивистички структурализам на први поглед оставља утисак да се ради о у основи критичкој истраживачкој стратегији која доводи у питање доминантне капиталистичке односе производње. Обраћање пажње на Бурдиjеово одређење кључног појма капитала који фигурира у његовим кованицама „ друштвени капитал “ и „ кутурни капитал “ , међутим, открива да је Бурдијеово практичко-политичкостановиште и укупна истраживачка стратегија заправо апологетска у односу на спонтану и по Бурдијеу сталну тенденцију саморепродукције вечних односа акумулације капитала који он поистовећује са стварима, средствима за производњу. У књизи Тhe Forms of Capital (Bourdieu, 1997), Бурдиjе наиуме пише:“Капитал је акумулирани рад (у својој материјализованој форми или својој ‘инкорпорисаној’, отелотвореној’ форми) која,када је присвојена на приватној то јест искључујућој основи од стране агената, омогућава им да присвајају друштвену енергију у форми поствареног или живог рада. То је vis insita, сила уписана у објективне или субјективне структуре, али то је такође lеx insita, принцип који лежи испод иманентних правилности друштвеног света” (1997, п.46).

ПРАКСА у античко доба означава особену сферу међусобног дел(ов)ања (гр. praksis ) људи у заједници (уп. практичко).

У модерно доба значење праксе не само што обухвата, него почиње пре свега да означава чулно, материјално, споља видљиво дел(ов)ање произвођења (гр. poesis) и преображавања првенствено неживог света ради остварења неког корисног циља за људе изван саме производње, насупрот “безкорисној” теоријској контемплацији.

Код Хегела п. означава аспект чулно-предметне објективације мишљења кроз процес деловања мишљења на чулне предмете, њиховог мењања у складу са појмовима и плановима који су сазрели унутар субјективног менталног чина мишљења и резоновања и исказани су у говору у складу са логичким правилима. Хегел као ’чисти’ логичар гледа на праксу апстрактно, искључиво у оним одликама које дугује мишљењу, као на чин остваривања одређене намере, плана, идеје, појма или циља унапред одабраних, а не као на делатност која има властита одређења независна од мишљења. Сви резултати људске практичке делатности – ствари направљене људским радом, историјски догађаји и њихове последице, код Хегела су узети у обзир само у мери у којој су отелотворавали или објектификовали неку идеју. Пошто је чулну објективну делатност или праксу приказао као последицу и спољашњу објективацију идеја, планова и појмова које ствара особа заокупљена мишљењем то јест менталним радом, код Хегела је постало немогуће да се каже шта је онда извор мишљења у глави теоретичара и како оно настаје.

Пракса је код Хегела критеријум истине и тачности операција које људи врше у свери вербалног, симболичког изражавања својих психичких стања, ауторитет проверавања појма, резултата мишљења, менталног, теоријског рада завршеног пре и независно од праксе ново материјалистички схваћене као реална, чулна објективна делатност друштвених људи.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике, п., рад, друштвена производња, јесте битна посредујућа веза између контемплирајућих и мислећих људи и природе по себи, кроз коју се природа преображава у мишљење, а мишљење у тело природе. П. у најширем значењу производње преображава објекат природе у објекат контемплације и мишљења. „Чак и објекти најједноставније ’чулне извесности’ су једино дани људима кроз друштвени развој, индустрију и трговинско саобраћање.“ Само пракса може да разреши питање које су одлике објекта дате у контемплацији припадале обејкту природе саме, а које су уведене у њу посредством људске субјективне преображавалачке делатности. Пракса човечанства је истовремено потпуно конкретан (посебан) и универзалан процес. П. укључује све друге форме и типове кретања материја као своје апстрактне моменте, и дешава се у складу са њиховим законима.

Проширивање и померање у значењу п. код Маркса у правцу критике друштвених односа, критикује постваривање и инструментализацију односа између људи, третирање другог човека као бесловесног материјала за обделавање и средства за постизање властитих циљева.

П. постаје критеријум истине теорије на основу искуственог проверавања последица њене примене. Пракса је интеракција субјекта са нечим објективним, спољашњим, независним. Када практично делујући субјекат аналитички разлучи свест о себи и свест о објективној стварности која пружа отпор властитом сврсисходном преобликовању, свест постаје способна да непосредно спознаје објекат, без неоправданог скока од субјективних менталних стања на претпоставку о објективној стварности.

’Питање да ли је објективна истина атрибут људског мишљења- није теоријско него практичко питање. Људи морају да докажу истинитост, то јест стварност и моћ, ’овостраност’ својег мишљења у пракси’ (II теза о Фојербаху) ’Спор о стварности или нестваrности мишљења који је изолован од праксе је чисто схоластичко питање’.

У значењу свесне, сврсисходне, свестране, стваралачке, самопотврђујуће и самоослобађајуће људске делатности која укида сукоб између опредмећивања и самопотврђивања, пракса није само критеријум истине, него истина тоталитета битисања човека, према хуманистичкој интерпретацији ново материјалистички преокренутог дијалектичког схватања историје. П. је основни критички појам одређења човека примереног његовој бити слободног бића које само себе производи.

НОМИНАЛИЗАМ (од лат. номен = име) или концептуализам је логичко-онтолошко и спознајно схватање да је појам само заједничко име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју појединачних предмета исте врсте. Појам је отелотворен у појединачним стварима које једино стварно постоје независно једна од друге. Претеча номинализма је грчки филозоф Аристотел (384-322 п.н.е.). Насупрот Платоновом схватању да опште постоји само за себе у одвојеном трансцедентном свету идеја, истицао је да је опште у стварности иманентно појединачним опажљивим чињеницама и да се може од њих одвојити само разумском апстракцијом. Позната је његова досетка да постоји само конкретни коњ, а не идеја коња. Касно средњовековно разрађивање овакве идеалистичке критике идеалистичког реализма у оквиру концептуализма, представља претечу нововековног емпиризма и номинализма, чији заговорници сматрају да униварзалије уопште не „постоје“, него представљају само речи које користимо за описивање специфичних предмета.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА је процес и начин на који људи уче да усвоје и прилагоде своје понашање утврђеним друштвеним вредностима и нормама. Примарна социјализација се односи на обликовање новорођеног детета у особу која је у стању да комуницира с другима у складу са очекивањима друштва првенственоу породици. Секундарна социјализација се дешава у детињству и адолесценцији, првенствено у школи и у групама вршњака. Социјализација одраслих се односи на учење норми повезаних са новим статусима и улогама које заузимају током својег кретања од једног до другог посла.

Амерички психијатар и етнолог Аврам Кардинер (Kardiner, Abram,1891-1981,1939) је проучавао како се кроз различите начине организације процеса социјализације у породици, уоброчавања одојчади, регулисања сфинктера, сексуалних забрана и слично, обликују различити типови “базичне личности”, с особеним ставовима према родитељима и фрустрацијама који одговарају датом друштвеноми културном оквиру. Ове друштвено и културно обликоване фрустрације “базичне личности” са своје стране се изражавају и рефлектују у симболичким надокнађујућим пројекцијама као што су религија, митови, табуи, технике мишљења, укратко у секундарним институцијама датог друштва и културе. Амерички културни антрополог Ралф Линтон (Linton, Ralph, Ралф,1893-1953, 1936) је даље разрадио појам “базичне личности” замењујући појмове “интериоризације” и “моделовања” као основне механизме процеса социјализације, појмом “статусне личности”. Овај коцепт се односи на успешно извршавање специфичних улога везаних за одређени друштвено признати и културно дефинисани приписани или стечени статус. Преко њега Линтон напушта сагледавање друштвеног и културног оквира социјализације као монолитног. Напротив, указивао је на могућност да начин на који друштво настоји да обликује своје чланове за један одређени статус, може да буде у нескладу са одликама личности које су пожељне за неки други статус.

Ерих Фром (Frömm, Еrich, 1900_1980, 1949) немачки психоаналитичар који се населио у САД након доласка Хитлера на власт у Немачкој, критички говори о друштвеном карактеру који појединци усвајају током процеса социјализације у датом глобалном друштву организованом у националну државу тако да спољни притисци постају унутрашње принуде које наводе појединце да желе да делају онако како је то потребно за глатко функционисање класно подељеног и отуђеног конкретног глобалног друштва. Друштвене изворе неурозе Фром сагледава у противречним тежњама модерног човека ка индивидуалној слободи, која може да се изроди у усамљеност у гомили, с једне стране, и ка сигурности повезаности с другима, која може да доведе до губитка слободе независне индивидуалности, с друге.

Особеним културним и психолошким одликама обликованим под утицајима дугог трајања као што су разне географске и климатске околности, бавили су се бројни аутори.“Етно-психичким профилима” на Балкану се у нашој земљи пионирски бавио антропогеограф Јован Цвијић (Цвијић, Јован,1865-1927, 1922,1931 ). Француски социолог Франсоа Бурико је проучавао доминантну општу психичку конфигурацију “националних карактера”(Bourricaud, F.: 1922-1991, 1952) Психолошке особености појединих народа су подложне модификовању под утицајем промењених историјских и културних услова заједничкогдруштвеног живота, потискујући пацифистичке ратоборнијим цртама карактера или обратно,као приликом смене владајуће религије или идеологије.

РЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко уверење да општи појмови (лат. universalia) који представљају заједничка својства многих ствари које припадају истој врсти, уместо да означавају само једну специфичну ствар, стварно (лат. realis) постоје независно од видљивог стварног света, односно да видљива и невидљива својства ствари стварног света која општи помови означавају и представљају, стварно (лат. realis) постоје независно од наших појмовних схема и језичке праксе.

Највећи утицај на присталице идеалистичког реализма до данас врши учење грчког филозофа Платона (429-347 п.н.е.) да трансцедентан свет идеја независно постоји изнад и пре ствари, и представља узрок и узор ствари. Према средњовековном теолошком преводу Платоновог реализма, опште постоји као идеја у божјем уму пре појединачних ствари.

Реалисти материјалистичке оријентације нагласак стављају на објективно постојање стварности онтолошки потпуно независне од човекове свести, појмовних схема, језичке праксе, уверења. Према реалистима материјалистичке оријентације постоје обједињујући структурални облици одношења, груписања и организовања деловања елемената друштва независно од воље појединих припадника друштва, који заправо узрокују њихову вољу, мада се не могу непосредно посматрати. Свест активно реконструише слике које шаљу чула одражавајући посматрани свет као део радне активности, рефлектује у свести и активно ствара и мења стварност.

Заговорници „природног реализма“ одбацују ове „метафизичке“ расправе о томе шта је стварно стварно и залажу се за то да напросто узимамо наше речи здраво за готово.

Заговорници р. у науци сматрају да је циљ науке односно чланова научне заједнице као целине (за разлику од мотива појединачних научника) да формулишe истините теорије које семантички буквално (а не метафорички у значењу које се разликује од онога које се појављује прво на површини) адекватно описују и објашњавају свет какав и јесте онтолошки објективно постојећи видљиви и невидљиви свет стварно, изван и независноод свести истраживача. Епистемолошки услов прихватања тако конструисане научне теорије као успешне јесте да постоји уверење, утемељено на рационалном свакодневном и научном закључивању, да је најбоље објашњење опажене операционе и феноменалне успешности предвиђања неког теоријског објашњења, као и његове кореспонденције са видљивим али и невидљивим аспектима стварности, управо то да је теорија истинита. На пример, научни реалиста наглашава да изузетан успех свих теорија које користе невидљиви појам атома, говори да атоми доиста постоје. То уверење о истинитости теорије је увек непотпуно и привремено, у сталном процесу сазнавања, док не буде оповргнуто опажањима и квантитативним мерењима непосредног чулног искуства, која одговарајућа теорија не може да успешно објасни. Свака нова теорија која може да објасни оно што претходна није могла, прогресивно и узастопно доводи нас корак ближе никада потпуно достижном идеалу потпуне истине о видљивој и невидљивој стварности.

Научни реализам се развио великим делом као реакција на емпиризам и позитивизам, али и на конструктивизам.

Критичари научног р. користе песимистичку индукцију тврдећи да је историја науке пуна теорија које су некада сматране за емпиријски успешне, али се сада верује да су погрешне, као и да у оквиру емпиријски успешних теорија нема доказа да њихове невидљиве претпоставке доиста постоје. Научни реалисти одговарају да треба очекивати замену посебних реалистичких теорија бољима с обзиром на прогресивни карактер научног сазнања. Они додају да када дође до замене старе теорије новом, напуштају се само они неопажљиви аспекти који су сувишни. Нпр. теорија специјалне релативности Алберта Ајнштајна (Еinstein) је показала да појам етра ништа не доприноси успеху теорија механике и електромагнетизма, па је стога испуштен, али невидљиви појам атома није избачен него је поново укључен у нову теорију.

И социјални конструктивисти критикују научни реализам тврдећи да наводно не може да објасни брзе промене у научном сазнању за време научних револуција и да је сам емпиријски успех теорије и сам део конструкције. Научни реалисти одговарају да је приликом најуочљивијег примера научне револуције XX века са развојем квантне механике, доминантна филозофија науке био логички позитивизам, као и да алтернативно Бeмово (Bohm) реалистичко тумачење није довело до револуционарног раскида са класичном физиком.

Примедбу о недовољној детерминацији, да исте опажене податке могу да објасне различите теорије (нпр. да су фосили диносауруса само спретна превара), научни реалисти оповргавају указујући да су најчешће захтеви за прихватање теоријског објашњења података тако тешки да су научници срећни уколико пронађу макар једну теорију која им удовољава. Научни реалисти такође одбацују прећутну претпоставку примедбе о недовољној детерминацији да можемо да знамо само оно што смо непосредно осмотрили и подсећају да поред емпиријске адекватности за прихватање неке теорије постоје и други критеријуми као што је јасност и краткоћа.

Критички реализам је настао као реакција на критике научног реализма. Према заговорницима критичког реализма неки од наших чулних података, пре свега они који се односе на примарне квалитете, могу и доиста и представљају тачно спољашње објекте, својства и догађаје, док чулни подаци о секундарним квалитетима и опажајне илузије, не представљају било који спољашњи објекат, својство или догађај. Критички реализам дакле подржава становиште да постоји објективно спознатљива стварност независна од наше свести, истовремено признајући активну улогу перцепције и претходног сазнања у процесу сазнавања. Самим говором о чулним подацима и представљању, критички реализам усваја теорије перцепције и истине као тачног представљања.

Основна теза трансценденталног реализма (Bhaskar) је да је услов научног истраживања да предмет истраживања мора да има стварне, манипулабилне, унутрашње механизме који могу да се актуелизују да би произвели одређене исходе, као путем експеримента. За разлику од емпириста који лоцирају узрочно-последичне односе на нивоу опажљивих корелација, критички реалисти трансцендентално реалистичке оријентације лоцирају узрочно-последичне односе на нивоу генеративних механизама, тврдећи да се узрочни односи не могу свести на емпиријски утврђене односе сталне коњункције између постулиране независне и зависне варијабле, пошто то није ни довољан нити чак нужан услов за утврђивање узрочног односа. Критички реалисти одбацују и Поперовску методу оповргавања теорије на основу неслагања предвиђања дедукованих из теоријских претпоставки и стварног тока догађаја, указујући да је могуће да невидљиви механизам који проузрокује догађаје ипак постоји, али се није активирао, или није примећено да се активирао или су против њега деловали други механизми што је довело до непредвиђених последица.

Бхаскар је развио и специјалну филозофију хуманистичких наука које је назвао критичким натурализмом. Мада тврди да је трансцендентални реалистички модел науке подједнако применљив и на истраживање физичког и друштвеног света, критички натурализам наглашава потребу да се трагање за механизмима који производе друштвене догађаје прилагоди увиду да су они у далеко вишем степену у стању тока и мењања него што је то случај са генеративним механизмима у физичком свету. Бхаскар посебно наглашава да људску делатност омогућавају друштвене структуре које са своје стране захтевају репродукцију одређених делатности-предуслова, као и да индивидуе које настањују ове друштвене структуре јесу у стању да свесно рефлектују о и мењају делатности које их производе, а то је пракса коју делимично омогућава друштвено научно истраживање. Ове тезе Бхаскар је развио у књизи Дијалектика: пулс слободе.

УЛОГА је културним вредностима и нормама одређеног друштва дефинисани образац више или мање трајног или пролазног, повезаног, очекиваног, одговарајућег, дозвољеног или легално санкционисаног и награђиваног пожељног или легитимног биолошки условљеног понашања и научених ставова о правима и обавезама појединаца који заузимају одређени приписани или стечени статус у групи и у целокупном друштву.

Теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) истичу да је у. динамичан аспект статуса, када појединац, играч одговарајуће у. у техничкој подели рада, остварује права и дужности о којима постоји сагласност да сачињавају одређени друштвени статус.

Теоретичари инеракционистичке оријентације стављају акценат на активно учешће појединих играча улога у дефинисању у. кроз процес преговарања, узајамног деловања, тумачења значења реакција те потврђивања или промена властитог понашања у променљивим конкретним комуникационим ситуацијама сарадње и сукоба.

Теоретичари новоматеријалистички преокренуте дијалектичке оријентације доводе у питање хомогеност друштва као наводног субјекта дефинисања образаца очекиваног понашања и ставова појединаца схваћених као припадника антагонистички супротстављених друштвених класа, као и наводну универзалност хијерахијске организације система друштвених положаја. Тиме истичу нелегитимност формално правно легалне неједнаке поделе људске друштвене делатности на управљачке и извршилачке у. у класној подели рада и услова репродукције друштвеног живота.

СТАТУС теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) употребљавају у двоструком значењу као 1) комбинацију свих положаја које појединац заузима у разним групама и у односу на целокупно друштво, и 2) као скуп права и дужности повезаних са одређеним положајем у друштву, одвојен од појединаца који могу да га заузму. С. је друштвено дефинисано место појединаца у групи и друштвених група у глобалном друштву на основу улога које они у њему играју, који лоцира појединце и групе у односима са другим појединцима и групама. на основу одговарајућих скупина очекиваних понашања и ставова о правима и дужностима играча одговарајућих улога.

Теоретичари функционалистичке оријентације сматрају да ако су у традиционалном друштву сви елементи наследног приписаног друштвеног с. и били међусобно конзистентно консолидовани, у модерном и пост-модерном друштву је по њиховом мишљењу дошло до декомпозиције појединих елемената друштвеног с. стеченог властитим залагањем појединца.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације сматрају да у свим класним друштвима, положај у класној подели рада на управљачки и извршни и приватна својина над условима репродукције живота као њен правни израз, представља кључни чинилац који одређује све остале димензије с. и одговарајуће, међусобно непријатељски супротстављене класне интересе, класну свест и начине живота.

Статус или углед који ужива једна скупина појединаца код Макса Вебера означава независну узрочну компоненту животних шанси у свим историјским епохама, поред својине над економским богатством и политичке моћи командовања.

СЛОЈ (СТРАТУМ), друштвени, је према теоретичарима функционалистичке оријентације скупина појединаца са сличним положајем на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија професионалног статуса, економског богатства, политичке моћи и друштвеног угледа. Појединачни припадници истог с. могу да имају особени заједички идентитет, интересе и стил живота, али у отвореном облику стратификације међусобно сарађују на основу узајамне зависности са припадницима других с. и могу доста лако да пређу у виши слој.

АНТИТЕЗА у логици је суд који је супротан, супротстављен (гр. anthitesis) и противречи тези

АПОДИКТИЧАН у логици је неоповргљивим излагањем доказан (гр. apodeiktikoz суд у којем је веза субјекта и објекта исказана као нужна.