Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ПРАКТИЧКО (гр.практикос) се изворно односи на вредносно, етичко, естетско, правно, економско, политичко расуђивање (фронесис) и о људском животном дел(ов)ању у заједници, чија сврха није у њему самом, него изван њега, у примени ради усавршавања живота у полису, грчком граду-држави.

У модерно доба израз практич(к)но означава пре свега нешто корисно, употребљиво за постизање неког циља.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр. fainomenon) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

РЕФЛЕКСИЈА је процес мисаоног преусмеравања или одбијања ( лат . reflexio ) пажње са објекта сазнавања на однос субјекта сазнавања према њему , раз(ум)ско освртање на процес мисаоног одражавања или реконструкције стварности , то јест свесни процес сазнавања процеса сазнавања, (са)зна(ва)ње о (са)зна(ва)њу.

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните на wiki страницама УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ САЗНАЊА , ФУНКЦИОНАЛИСТИЧК O -ПОЗИТИВИСТИЧКА ПАРАДИГМА , НОВО-МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО ДИЈАЛЕКТИЧКА ПАРАДИГМА , ФЕНОМЕНОЛОШКО -ТУМАЧЕЋА ПАРАДИГМА ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d o n the wiki pages Introduction to Sociology of knowledge, Functionalist-positivist paradigm, New-materialist dialectic paradigm, Phenomenological interpreting paradigm...

САЗНАВАЊЕ је психички процес и способност живих организама да стекну (са)знања неопходна за самоодржање и самопроизвођење . С. је мисаоно дел(ов)ање вођено мотивом откривања истине или практичне користи.

Емпиризам, рационализам, ирационализам, догматизам, скептицизам, реализам, номинализам, идеализам, материјализам, позитивизам, критицизам, феноменализам, дијалектика дају различите, често супротне и ређе синтетичке одговоре на питање о изворима и пореклу, могућностима, ваљаности и предмету с.

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.

МАТЕРИЈАЛИЗАМ је онтолошко и логичко- епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји материја, да материја има универзално објективну стварност у смислу законите везе узајамног одношења тоталитета истоврсних материјалних феномена обједињених у компоновању целине материје.

Карл Маркс је у Тезама о Фојербаху критиковао „стари“ материјализам као становиште и идејни израз грађанског друштва појединачних, апстрактних,изолованих индивидуа отуђених класном поделом рада: "Главни је недостатак свега досадашњег материјализма ( укључујући и Фојербахов), што предмет, стварност, осјетилност схвата само у облику објекта или опажања , а не као осјетилну људску дјелатност, праксу , не субјективно. Стога је дјелатну страну, насупрот материјализму, апстрактно извео идеализам, који наравно не зна за стварну, осјетилну делатност као такву. Фојербах жели осјетилне објекте који су заиста различити од објеката мисли; али саму људску дјелатност он не схваћа као предметну дјелатност."( http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1845/misc/teze-fojerbah.htm)

„Стари“ м. познаје и признаје само ону врсту апстрактне нужности која теоријско- методолошки раздваја објекат и субјекат као две супротстављене и независне супстанције. Механицистички м. стога не успева да се одвоји од пуког случаја приликом објашњавања развоја мислећег људског мозга или чудесне коинциденција која је могла и да се не догоди, мада је нужно детерминисана корак по корак тамо где се догоди. „Стари“ м. представља само обрнути идеализам: уместо од илузорних субјективних психолошких апстракција безтелесног мишљења духа и тела без мисли које идеализам спиритуалистички спекулативно спаја у стварну чињеницу мислећег тела мозга, „стари“ м. полази од апстракције наводно непосредно дате, одувек и заувек постојеће чињенице јединства и недељивости материјалног чулног органа мозга или ока који су структурално и функционално прилагођени да врше делатност мишљења и виђења усмерене на спољашње објекте, на оно друго, објективну стварност, а не на себе саме. Са становишта „старог“ м. материјални чулни органи не би могли да мисле нити виде уколико би органски темељи и услови њихове делатности постали објекат те делатности. Потпуно заокупљени делатношћу мишљења или виђења спољашњих предмета, материјални чулни органи према „старом“ материјализму природно себе губе, заборављају и поричу властиту делатност у својим објектима. Из тога настаје илузија о дуализму и потпуној независности свега телесног и чулног, укључујући органе мозга и вида,од мишљења.

Монистички м. Спинозе превладава дуализам механичког м. сагледавајући простирање и мишљење као два својства исте супстанције, мислећег тела. Монистички материјализам сагледава дијалектичку нужност да материја из себе, као само-развијајућегстварног тоталитета или органског агрегата чије су све компоненте у узајамном односу као припадници исте врсте не на основу поседовања неког идентичног више или мање случајног својства, него на основу јединства законите генезе од заједничког претка, развије све своје атрибуте укључујући мишљење. Када би дошло до истребљења мислећих тела на земљи, природа би морала на неком другом месту и другом времену да поново произведе своју највишу креацију пошто се ни једно витално својство природе не може да изгуби, уверени су заговорници монистичког м. Тиме што мишљење не одвајају од материје и не супротставља ју материји као ’дух’, заговорници монистичког м. наговештавају могућност да се у објекту препозна преображавалачка делатност субјекта.

Заговорници монистичког м. су се међутим такође зауставили на становишту контемплације (интуиције) природе и нису успели да у потпуности појме чулни свет као тоталитет животне чулне делатности друштвених индивидуа од којих је тај свет састављен, односно да сагледају објекат контемплације као производ заједничког људског рада кроз историју. Другим речима, ’стари’ материјализам, како дуалистички тако и монистички, сагледава субјекта сазнања као пасивну детерминисану страну у односу са објектом. Људи су апстраховани из комбинације друштвених односа и производнихснага и преображени у изоловане појединце. Однос људи са објектом или укупним окружењем, је у „старом“ м. тиме протумачен као однос појединца са свиме осталим што постоји изван појединачног мозга и независно од његове воље и свести.

Маркс стаје на становиште „новог материјализма“ као становиште историјског и дијалектичког процеса успостављања подруштвљеног човечанства индивидуа које развијају људску могућност обједињавања управљачких и извршилачких радних функција и свесног овладавања властитом друштвено-историјском праксом репродукције властитог живота. Са овог становишта постаје јасно и разговетно да изван воље и свести људи која се формира у процесу међусобног друштвеног одношења и одношења размене материје са околним анорганским телом, не постоји природа ’по себи’ која претходи људској делатности. Природа коју људски род може да контемплира је увек већ хуманизована природа, целокупно друштвено историјско окружење света ствари које је створио људски рад и систем односа између људи развијен током противречног радног процеса друштвено-историјске производње материјалног живота и форми људског узајамног деловања.

Заговорници „новог“ м. истовремено историзују и дијалектизују „стари“ (дуалистички и монистички) материјализам, и материјализују „стари“ (субективни и објективни) идеализам, поимајући људски род као особени део природе који је производ противречног процеса друштвеног рада сукцесивних генерација људи који у том процесу активно преображавају како спољашњи свет тако и себе саме, у оквирима историјско дијалектичких односа постојања природе као настајуће целине кроз све преображаје у времену и простору.

Заговорници „новог“ м. се усредсређују на испитивање како промене начина организације материјалне производње и репродукције живота утичу на промене начина мишљења људи који заузимају супротстављена места у класној подели рада и како те промене начина мишљења повратно делују на преображај затечене, током целокупне класне „предисторије“ противречне, комбинације производних односа и друштвених материјалних и духовних производних снага људског рода .

Сто педесет година након Маркса и даље важи Марксово упозорење да све што зна јесте да он сам није „марксиста“. Другим речима, не само осамнаестовековни и деветнаестовековни „стари“ материјализам механицистички протумачене физике и математике, него и двадесетовековни и потоњи механицистички протумачени „дијамат“ (догматизовани дијалектички и историјски материјализам ), објекат посматрају статички, пасивно проматралачки. Маркс сам није никада употребио израз историјски и дијалекгтички материјализам, него израз нови материјализам, да би га разликовао од механичког и статичног, контемплативног материјализма . Догматизовани„дијамат“ механицистички раздваја поједине сфере људске друштвено-историјске делатности и издваја техницистички схваћене економске факторе из противречног сплета конкретно-историјских производних односа и материјалних и духовних производних снага, као једино и једносмерно детерминишуће чиниоце обликовања остатка друштва.

Због честог нагласка на истраживање фактора сукоба и дезинтеграције затеченог унутар себе противречног друштвеног поретка , теоретичаре „ново“ материјалистичке оријентације често критикују да пропагирају радикалну идеологију оправдавања револуционарног насиља у служби коренитог мењања постојеђег друштвеног поретка .

ИДЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји идеја, дух, свест, да је спољни свет само идеална претстава и мисаона конструкција субјекта или само облик објективног испољавања или опредмећења духа у материјалној природи.

Хегелово схватање свих резултата људског практичког делања и производа људског рада, историјских догађаја и њихових последица као отелотворења неке идеје, представља дијалектичко јединство супротности субјективног (Фихте) и објективног (Шелинг) и. као чистог или ’апсолутног’ и. Хегелов апсолутни и. не садржи било какав одговор на питање одакле потиче мишљење које је схваћено као универзална креативна способност која се необјашњено уздигла из отуђења у природи до самосвести само код људи. Другим речима, Хегелов апсолутни и. не повезује процес уздизање апсолутне идеје са системом одређених услова који су обликовани независно од људи. Апсолутни и. претвара мишљење као делање које се дешава у глави у облику унутрашњег говора, у почетну тачку за разумевање свих појава културе, како духовне тако и материјалне. На овај начин, сви историјски догађаји, друштвене, економске и политичке структуре, целокупни свет производа људског рада и целокупна историја, бивају протумачени као процес који се дешава на основу моћи мишљења. У Науци логике д. процес од оспољења (отуђења) или објектификације креативине енергије мишљења до инверзног овладавања плодовима властитог рада кроз разотуђење (дезобјектификацију), почиње са речју и завршава свој круг са речју.

Хегелов апсолутни и. по Иљенкову (1974) није плод религиозно оријентисане маште, него представља некритички опис стварног стања ствари, на тлу којега професионални теоретичар, уски специјалиста менталног рада, делује то јест мисли. Форме Хегелове филозофије су стога практички неизбежне илузије (чак су и практички корисне) које ментални радници неизбежно ствара у својем раду. ове илузије потхрањују објективни положај менталног рада у друштву и одражава тај положај. То је сазнање стечено у облику појмова непосредно током процеса школовања, у облику вербалних знаковних израза, који представљају за менталног радника почетну тачку његове посебне делатности, као и крај, посебни циљ, његову стварну ’ентелехију’. Хегелов апсолутни идеализам је некритички опис стварног процеса производње и акумулације сазнања у облику теорије репродукције грађанског друштва у оквиру политичке економије, која узима за полазну тачку својег објашњења једну тачно уочену али несхваћену чињеницу. Та тачна а несхваћена чињеница је да новац, који се појављује у форми кретања као капитал, као полазна тачка и циљ целокупног цикличног процеса враћања себи, открива мистериозну, окултну способност за само-експанзију и само-развој. Ова чињеница када се остави необјашњеном, постаје мистериозна и окултирана тако да јој се приписује особина која у ствари припада потпуно другом процесу који се изражава (’одражава’) у њеној форми.

Само је Марксов и Енгелсов филозофски ситем после Хегела био у стању да користи Хегелов дијалектички апсолутни и. као ’оруђе критике’, пошто је усвојио становиште револуционарног, критичког става према објективним условима који потхрањују илузије идеализма. Ти објективни услови који потхрањују илузије апсолутног и других облика и., јесте ситуација отуђења (алијенације) стварних, делатних способности људи код већине појединаца, ситуација у којој све универзалне друштвене снаге то јесте способности делања друштвеног човека, изгледају као силе независне од већине појединаца које њима доминирају као спољашња нужност, као силе које монополски контролишу више или мање уске групе, стратуми и класе у друштву.

Лењин резимира своје одређење и. као начин мишљења који користи скупину премиса да дође до закључка без узимања у обзир контекста. Идеје не падају са неба него су створене у одређеним околностима и могу се проверити и уколико су истините спровести у пракси такође само с обзиром на контекст из којега потичу и у којем се остварују.