Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

СИСТЕМ (гр. systema, састав, састављено) означава организовану целину састављену од скупа најмање два неопходна узајамно повезана и међузависна елемента који као један врше неопходне функције за опстанак целине у односу на спољашње услове и друге системе Типичан пример с. у филозофији је Хегелов систематски приказ развоја духа од индивидуалног опажања до апсолутног знања. У механици типичан пример с. је машина, у биологији организам, у психологији личност, у социологији друштво.

Социолози функционалистичке оријентације истичу у први план сагласност о заједничким вредностима као темељ стабилности у оквиру привредног, политичког, културног и других подсистема друштвеног с. Социолози ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације наглашавају историјску специфичност противречне и асиметричне међузависности елемената тзв "базе" и "надградње" друштвеног с. у разним начинима производње. Теоретичари инерпретативно феноменолошке оријентације првенствено указују на крхкост друштвеног с. који настаје као конструкт из процеса преговарања о значењу и смислу друштвеног узајамног деловања појединаца.

СВОЈИНА је према правницима нормативно, обичајима или законски формално дефинисани и заштићени правни однос поседовања, употребе, плодоуживања и располагања између субјекта, физичког лица (појединца или групе) или правног лица (корпорације, државе, друштва), с једне стране, и објекта, неког предмета материјалне природе (намештај), услуге (образовање) или правне конструкције (патент, алиментација, деоница), покретног (животиња) или непокретног (земља). Овај нормативно регулисани однос дефинише који предмети могу да буду власништво субјекта својине, искључује друге из употребе и других облика уживања тог предмета без његове или њене сагласности или надокнаде, те правно штити и санкционише кршење својинских права.

Економисти и социолози се пре свега баве одговарањем на питање ко у стварности доиста употребљава, присваја користи од употребе и располаже објектом својине, без обзира како је формално правно дефинисан субјекат својине.

Правним институтом својине се по Марксу само озакоњује право искључивог коришћења, плодоуживања и располагања до отуђивања и уништења услова и производа људске делатности оној класи у друштву која је претходно обезбедила монопол на вршење наредбодавних функција у друштвеној подели рада. Класа која је лишена приступа условима преживљавања је у овој антагонистичкој подели рада, сведена на извршилачке функције и предају једног дела производа властитог рада владајућој класи без надокнаде да би опстала.

У објективно могућем безкласном друштву по историјским и дијалектичким материјалистима, био би успостављен институт друштвене својине свих припадника друштва, као што је то од Римске империје до недавно на Западу била вода. Присвајање се у прелазном социјалистичком периоду у којем још увек има пуно остатака капиталистичких односа одвија према буржоаском начелу расподеле према уложеном раду и његовим резултатима, да би са развојем материјалних и духовних друштвених производних снага комунистичко начело репродукције живота постао слоган да сви раде према својим слободно развијеним способностима,и да сви добијају према потребама развоја својих људских потенција.

Утемељивач разузмевајуће социологије и интеракционизма, Макс Вебер, указивао је на постојање колективних и приватних типова својине као и принудних и споразумних начина поделе радних услуга односно присвајања изгледа за коришћење услуга људског рада, материјалних средстава за прибављање и изгледа за извлачење добити из руководећих услуга у тржишној и комунистичкој привреди, свестан да уговор формално заснован по слободној вољи обе стране може да буде материјално регулисан поретком услова рада који је наметнут (Вебер, Макс, 1976: I, 90-95 и даље). Каснији интеракционисти су често запостављали ове структуралне елементе људског међуделовања, а нарочито њихову насилну варијанту.

Аустријски правник социјал/демократске оријентације Карл Ренер (Renner, Carl, 1929) је 1929 у својем Правном институту приватног права и његова друштвена функција настојао је да покаже да је настављање примене правне замисли власништва како је она формулисана у античко доба у деветнаестом веку имало за последицу отуђивање у приватне руке великих сегмената онога што је било и што треба да буде и даље у јавном домену.

ГРУПА или скупина људи, основни конструктивни елеменат друштва. Према интеракционистима и номиналистима инсипирисаним Максом Вебером, г. је онај затворени друштвени однос скупине појединца који међусобно делују на основу заједничких очекивања у погледу узајамног понашање, помоћу правила ограничавају пријем нових чланова, и међу којима одређени појединци (старешина, вођа, управни апарат и сл.) имају задатак да очувају поредак.( Wебер, М., 1976, 33).

Жорж Гурвич (Gurvitch, G., 1963) је заједно са другим реалистима дефинисао групу као реално постојећу, непосредно видљиву колективну и структурисану друштвену целину утемељену на трајним и делатним заједничким ставовима, понашањима и циљу који треба да оствари, тежећи кохезији свих својих манифестација друштвености. Поред начина приступа (отворене, условне, затворене групе), навео је и бројне друге критеријуме њиховог класификовања као што су: функција (једнофункционалне, вишефункционалне, супрафункционалне), трајање (привремене, трајне, перманентне), начин формирања (фактичке, добровољне, наметнуте), итд.

Амерички социолог Чарлс Кули се највише бавио примарним по својој величини малим групама попут породице којима појединац припада природно и трајно, у којима су односи блиски, лицем у лице и мало су специјализовани(Cooleu, Ch., 1864-1929, 1902). За његовог субародника Едварда Шилса примарне групе су све оне које су неформалне, за разлику од секундарних група које су институционализоване (Shils, H.E., 1910-1995, 1950)

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА је противречан објективан процес мењања друштвених односа, институција и организација путем њиховог ширења диљем земљине кугле преко граница националних држава, који резултира из сучељавања друштвених носилаца разних субјективних пројеката конзервирања, реформисања или коренитог преображавања затеченог историјски специфичног облика организовања друштвених односа репродукције живота у планетарним размерама, зависно од друштвено структурисаног интереса појединаца и великих друштвених група да очувају, унутарсистемски поправе или укину затечени доминантни облик репродукције односа израбљивања, тлачења и биолошког угрожавања изведених из класне поделе рада, зависно од тога да ли им њихове улоге и места у датом систему друштвених односа омогућавају да задовоље своје материјалне и духовне потребе или не.

ПРОТИВРЕЧНОСТ у логици је однос порицања идентитета између два појма од којих један негира садржај другог, или између два суда који имају исти субјекат и предикат, али се разликују по квантитету и/или квалитету (нпр. универзално-афирмативни и партикуларно негативни, универзално-негативни и партикуларно-афирмативни).

Код Канта логичка п. или антиномија, јесте покушај дефинисања субјекта неког суда као апсолутно независног од искуства и постојећег по себи, независно од било чијег опажања, то јест концепција апсолутног тоталитета услова у којем ствари по себи јесу онакве какве се појављују у научном мишљењу, представља показатељ да је мисао предузела да реши проблем који у принципу превазилази њене моћи. П. подсећа мисао да није у стању да захвати незахватљиво (неограничено), не само зато што је претходно искуство на основу којега је свако уопштавање изведено увек недовршено, него и зато што претходно искуство укључује уопштавања синтетисана у складу са категоријама или схемама мишљења које нису само различите него су директно супротне (идентитет - разлика, слобода – нужност, узрок - последица).

Антиномије би се, дакле, по Канту једино могле елиминисати избацујући из логике читаву једну половину категоријалних схема синтетичког мишљења, прихватајући само једну из пара противречних категорија као легитимну а избацујући другу из употребе као научно средство. Кант показује да не постоји и не може да постоји објективни критеријум за избор коју категорију из поларизованог пара треба да се задржи а која да се одбаци и прогласи за ’субјективну илузију’. О избору између два система мишљења који су подједнако тачно усклађени са универзалним принципом, али и подједнако субјективни, пошто оба поричу објективност супротном принципу, одлучују по Канту арбитрарно индивидуалне преференције.

Хегел је назвао метафизичким начин мишљења који се ослобађа унутрашње п. просто прокламујући на пример да је случајност чисто субјективни појам који одликује непознавање узрока појава, претварајући нужност у једино објективну категоријску схему суђења која признаје фаталну неизбежност било које чињенице.

Хегел резимира традицију дијалектичке логике према којој п. означава конкретно јединство узајамно искључујућих супротности. Од Хегела п. се користи у онтолошком значењу односа два стварна процеса који се међусобно искључују, настоје да један другог пониште, али су истовремено узајамно зависни и међусобно делују у оквиру дијалектичког тоталитета.

Марксисти су закључили да на основу чињенице да сваки објекат представља живу п., да онда и идеје, мисаони искази о објекту који изражавају тај дијалектички тоталитет, морају да буду и сами у изразима субјективне дијалектике као логике мишљења која рефлектује објективну п. Марксисти стога одбацују постулат формалне, метафизичке и еклектичке логике, да мисао која садржи коинциденцију супротности, идентитет противречних детерминација, не може да буде истинита. Излаз из теоријских парадокса и антиномија формалне логике је дијалектичка логика која је у складу са дијалектиком објективне стварности. Објективна стварност се увек развија кроз настајање унутар ње конкретне п. која проналази своје разрешење у порађању нове, више и сложеније форме развоја, али п. остаје и у њој нерешена. Када се изрази у мислима, објективна п. се појављује као п. у детерминацијама појма који одражава почетни ступањ развоја. Ово је једино исправна форма кретања истражујућег мишљења, упркос п. коју садржи. П. у детерминацијама овог типа се не разрешава путем рафинирања појма који одражава дату форму развоја, него кроз даље испитивање стварности, кроз проналажење нове, више форме развоја у којем првобитна п. налази своје стварно, емпиријски утемељено разрешење, али и очување.

ГЛОБАЛИЗАМ са додатком предметака анти-, алтер- и сл., представља позитивно или негативно вреднујући заинтересовани став (идеологија) према процесу и пројекту глобализације.

ГЛОБАЛНОСТ је планетарни обухват и домет друштвених односа, институција и организација.

ИНСТИТУЦИЈА или установа представља релативно стабилну, трајно уређен, специјализован структурисан систем међусобно повезаних статуса и улога који су у међусобном односу, посредством којег друштво усмерава појединце и друштвене групе да неку од својих основних потреба задовоље на одговарајућим нормама регулисани, уређени и предвидљив начин понашања.

Теоретичари функционалистичке оријентације наглашавају да и. јединственим регулисањем задовољавања потреба појединаца и група, доприносе истовремено и остваривању опште друштвених циљева хармоније, кохезије и ефикасности. Теоретичари ново материјалистичке преокренуто дијалектичке оријентације наглашавају да су циљеви, начин структурисања, норме,делатност персонала и материјални апарат институција сви у функцији не општих друштвених интереса, него посебних интереса владајуће класе да себе репродукује на управљачким положајима у класној подели рада.Теоретичари интеракционисричке оријентације наглашавају субјективну страну и. као целине ставова других о себи које појединац усваја током процеса социјализације.

Институције као организовани облици дел(ов)ања појединаца и група несумњиво објективно постоје пре и после конкретних појединаца. То не значи да појединци и друштвене групе својиме дел(ов)ањем не могу да мењају институције настојећи да их мењају у ускладу са својим схватањем пожељне организације друштвених односа.

ОРГАНИЗАЦИЈА у социологији означава процес настајања поретка као и резултат институционализације односа између припадника неке секундарне групе специјализоване за вршење одређене делатност и усмерене на постозање одговарајућег циља. О.се некад употребљава у значењу структуре.

ПРОЦЕС је ток (лат. processus), пут, начин и поредак којим неšто настаје, постоји или се мења, резултат или исход друштвених, међусобних односа појединаца и група који друштвено делују, често независно од и супротно њиховим свесним пројектима.