Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ВРЕДНОСТ према психолозима емоција представља доживљај осећања угодности, према психолозима волунтаристима представља доживљај жеље, а према социјалним психолозима и социолозима вредности представљају опште идеје припадника неког друштва о пожељном циљу, току и резултатима људског узајамног деловања приликом задовољавања предуслова биолошког опстанка, друштвене репродукције и културног развоја, које подржавају и правдају из вредности изведене друштвене норме. Према социолозима функционалистичке оријентације сагласност о вредностима је услов интеграције издиференцираних елемената друштвеног систем и његове репродукције. Према социолозима марксистичке оријентације, доминантне вредности  у класно подењеном друштву представљају идеолошко средство доминације владајуће класе над подчињеном класом ради смањивња трошкова наметања властитих партикуларних интереса путем физичке принуде.

 

Према истористима в. немају објективно постојање него субјективно иреално важење, а људи својим чиновима руковођеним в. стварају у збиљи добра у којима су остварене вредности или културу. Према феноменолозима и вредносни доживљаји су попут мисаоних чинова усмерени на одређену предметност и доживљавају се с истом сигурношћу евиденције као спознајни чинови, дакле имају одлике апсолутног и општег важења.

 

Економско  одређење вредности као користи која се може добити из неког добра или услуге и реч која је бележи, подједнако су стари као и тржишни односи. Грчку реч axia и немачку реч Wеrt су затекли најпознатији класични политички економисти од Петија, преко Адама Смита до Рикарда. Сваки сељак или трговац свих времена су користили реч вредност за све што може да буде купљено или продано, све што нешто кошта или нешто вреди. Да су теоретичари покушали да израде појам вредности уопште полазећи од правила чисто формално и номиналистички оријентисане логике која и даље препоручује научницима да апстрахују оно што је слично и што сваки појединачни објекат поседује, никада им то не би успело. Општа употреба одговарајуће речи већ је одавно обавила овај посао и објединила у изразу ’вредност’, тако да би теоретичари могли само да уведу ред у изразе које користи сваки продавац или купац, педантно набрајајући својстава оних феномена којима је реч ’вредност’ супротна, па би се читава делатност свела на разјашњавање домена применљивости датог израза. Теоретичари су кроз историју мишљења постављали на сасвим други начин питање изградње општег појма вредности, тако да је одговор на њега могао да буде појам то јест свест о стварној општости.

 

Још грчки филозоф Аристотел је својим разматрањима вредности у Никомаховој етици подстакао како каснија субјективна, идеалистичка и номиналистичка одређења појма вредности преко корисности за појединца, тако и објективна, материјалистичка и реалистичка тумачења општег садржаја и значења вредности преко трајања времена рада.

 

Први енглески утемељивач политичке економије као науке производње, размене, расподеле и акумулације богатства, Sir William Petty (1623-1687), дошао је спонтано до општег појма вредности не помињући уопште реч вредност, резонујући овако: ’Уколико човек може да донесе у Лондон унцу сребра из земље у Перуу за исто време за које може да произведе бушел кукуруза, онда је једно природна цена другога.’ Да се ради о конкретно општем појму вредности говори чињеница да овако формулисана изражава и одражава истовремено како конкретан стварни феномен дат у искуству у форми партикуларитета између других партикуларитета, тако и оно универзално које представља вредност уопште.

 

Пошто су већ спонтано формирали општи појам вредности у значењу општег односа самерљивости две робе, класични политички економисти су накнадно покушали да га ’потврде’ и ’оправдају’ у складу са канонима апстрактне формалне логике анализирајући партикуларне, конкретно историјске варијације или форме општег појма вредности као што су капитал и профит. Овај покушај потврђивања не само што није успео него је директно водио у противречности, парадоксе и антиномије.

 

Маркс је показао да је узрок упадања у ћорсокак теоријских парадокса и антиномија у које је запала политичка економија Рикарда (1772-1823) и његових ученика, њихово строго придржавање формално логичке замисли апстрактно општег које искључује дијалектичку противречност из узајамног односа општег појма вредности са његовим партикуларним, индивидуалним манифестацијама. Излаз из овог ћорсокака, Маркс је видео у усвајању и примени принципа оне логике мишљења која је у складу са предметом мишљења и сама дијалектичка, приликом покушаја изградње конкретно општег појма вредности који освешћује однос дијалектичког унутрашњег јединства супротности између општег и индивидуалног.

 

Противречности Рикардове радне теорије вредности уочили су и Малтус (1766-1834), Сисмонди (1773-1842), Прудон, али само Маркс (1818-1883) је разјаснио стварну природу ових противречности. Погледајмо то на примеру антиномије између закона вредности и закона просечне профитне стопе. Према Рикарду живи људски рад је једини извор и супстанција вредности. У настојању да теоријски изрази профит преко радне теорије вредности као део нове вредности створен новим живим радом, Рикардо је упао у логичку противречност. Очигледна је наиме емпиријска чињеница да квантитет профита није одређен квантитетом живог рада утрошеног на његову производњу и не зависи од величине оног дела који је издат на најамнине. Рикардо је формулисао закон према којем просечна профитна стопа зависи од квантитета капитала као целине. У противречности са законом радне вредности профит је према овом закону утолико виши што је мање живог рада утрошено током његове производње. Упркос узајамном искључивању два закона, оба детерминишу исти објекат, профит. Пошто је познавао само Локовску формалну логику Рикардо није био у стању да оправда општи закон радне вредности као непосредно опште емпиријско правило под које све чињенице као што је просечни профит могу да се директно подведу без противречности. Творац радне теорије вредности која је у складу са објектом, трезвено је и чак цинично изразио стварно стање ствари и у теорији просечне профитне стопе, без обзира што је тиме запао у логичку противречност, сматрајући ову околност доказом слабости и непотпуности радне теорије вредности.

 

Када су Рикардови наследници попут Џејмса Мила (1773-1836), престали да дају приоритет кореспонденцији теорије и објекта, него слагању теоријских детерминација са захтевима конзистентности формалне логике, радна теорија вредности је почела да се дезинтегрише. Емпиристички настројени следбеници су настојали да разреше противречност између општег закона радне вредности и његовог даљег развоја у конкретним околностима у облику закона просечне профитне стопе, на основу схоластичког дедуковања емпиријских феномена и директног подвођења конкретног под апстрактно, на основу формалног редефинисања општег закона тако да се емпиријски опште може фромално апстраховати и директно подвести под нову формулацију, то јест путем вербалне фикције. Други начин је да се унутрашња противречност објекта изрази као спољашња противречност две ствари, од којих је свака унутар себе непротивречна, у различитим односима и у различито време.

 

На крају су политички економисти потпуно напустили радну теорију вредности као принципијелно настојање да се сви одвојени феномени разумеју као нужни елементи исте опште супстанце, живог људског рада, завршавајући у крутом емпиризму. Пошто нису били у стању да објасне профит без противречности из радне теорије вредности, констатовали су просто да у стварности профит потиче не само из живог рада него и из многих других фактора као што су земља, машине, потражња и многе друге. Вулгарни економисти су формално преобразили теорију у емпиријски еклектицизам троједине формуле: ’Капитал – камата; земља – рента; рад – надница’ (слично у социологији, одређење друштвеног положаја, моћ, богатство, углед).

 

Према економистима утилитаристима вредност неког предмета се утврђује на тржишту на пресеку укрштања потражње на основу субјективне процене корисности додатне јединице датог производа или услуге, с једне стране, и понуде на основу трошкова и обима производње одговарајуцег добра и услуге. с друге.

 

Маркс је показао да однос узајамно искључујуће противречности између апстрактног закона радне вредности и конкретног закона просечне профитне стопе као емпиријске форме властитог манифестовања, представља стварну, нужну, унутрашњу противречност стварног објекта коју треба разрешити на стваран начин, откривајући посредујуће везе између њих. У првом тому Капитала Маркс је показао да вишак вредности представља искључиво производ оног дела капитала који је потрошен на наднице и конвертован у живи рад, то јест, варијабилни капитал. У трећем тому, међутим, наилазимо на став: ’Ма како се то десило, исход је да вишак вредности настаје истовремено из свих делова инвестираног капитала’. Између два противречна става Маркс је развио читав систем повезујућих карика, али је очувао однос узајамно искључујуће противречности који забрањује формална логика. Вулгарни економисти су славодобитно изјавили да Маркс није испунио своје обећање да ће разрешити антиномију радне теорије вредности. Опстанак противречности између општег закона радне вредности и његове властите посебне емпиријске манифестације просечне профитне стопе, напротив, показује да се овде не ради о логичким антиномијама субјективног мишљења, него о стварним противречностима у објекту, које је Рикардо тачно изразио али није разумео. Маркс је ове стварне противречности сублатед посредовао кроз систем све дубљих и конкретнијих теоријских појмова. Другим речима, стварне противречности су очуване али су изгубиле карактер логичких противречности, пошто су преображене у унутрашње противречне моменте или манифестације конкретно универзалног појма вредности у оквиру односа економске стварности робног друштва. У овоме нема ничега изненађујућег, с обзиром да сваки конкретни развојни систем укључује противречности као принцип својег само-кретања и као облик у којем се развој одвија.

 

Маркс је разрадио општу детерминацију или закон вредности током анализе примера његовог конкретног манифестовања у историјски првом облику, који је зато теоријски и логички најједноставнији. Маркс полази од анализе директне размене, трампе робе за робу без посредовања новца. Он дакле строго апстрахује све друге индивидуалне форме вредности које се касније развијају на темељу опште форме вредности у оквиру натуралне размене, као што су профит, рента, камата, новац, капитал, и тако даље. Непосредно је јасно да се такво уздизање партикуларног до општег какво је извео Маркс анализирајући искључиво трампу, принципијелно разликује од чина формалне апстракције онога што је заједничко свим партикуларним елементима целине. Особености једноставне робне форме, које је специфично разликују од профита, ренте, камате и других појединачних форми вредности, у Марксовој анализи нису одбачене као нешто несуштинско, него је напротив њихово теоријско изражавање коинцидирало са одређењем вредности у њеној општој форми. Рикардово решење проблема универзалног дефинисања вредности и његова апстракција су остали непотпуни и формални зато што је с једне стране пропустио да апстрахује или стави у заграде профит и друге развијене форме вредности док је анализирао вредност у њеној општој форми, а с друге стране зато што јесте апстраховао особености директне робне размене. Опште је на овај начин потпуно изоловано од партикуларног и престало је да буде теоријски израз вредности уопште.

 

На овом месту је важно истаћи да ни у оквиру Хегелове објективно идеалистичке дијалектичке замисли трансформације унутрашњих супротности једне у другу, не би било места за уздизање партикуларне форме оранизације односа људи и њихових производа у општу форму разменске вредности, пошто она једносмерно привилегује отуђење идеалистички протумачене опште форме у партикуларну. Историја економских тржишних односа, међутим, потврђује да вредност уопште није увек била општа форма организације производње. Она је постала општа, али врло дуго је остала истовремено партикуларни однос који се дешава с времена на време између људи и ствари у производњи. Само је капитализам учинио вредност уопште (робну форму производа) општом формом узајамних односа компонената производње. Овакав прелаз индивидуалног и изузетног одступања од правила у општу форму одношења, није изузетак него пре правило у историји.

 

Вредност се у процесу директне размене роба манифестује, открива или изражава само тако што једна роба игра улогу релативне вредности (на пример платно у односу на својег власника) а друга, њој супротстављена, игра улогу еквивалента (на пример капут другог власника у односу на власника платна). За логичке формалисте и емпиристе ни једна роба не може у истом односу размене и времену да се истовремено појави у обе поларно супротне и узајамно искључујуће економске форме изражавања вредности. Маркс је напротив привидно спољашњу противречност између две ствари које су унутар себе непротивречне, појмио као унутрашњу коинциденцију узајамно искључујућих детерминација у самом објекту. Само на површини феномена и из једностраног апстрактног угла једног од власника роба у размени, изгледа као да је свака од две робе само у једној од две апстрактне, једностране форме откривања вредности, па функционише као релативна вредност у једном односу а као еквивалентна вредност у другом односу. Маркс упозорава да се у размени вредност не ствара, тако да у оквиру размене вредност остаје мистериозна, теоријски још не изражена суштина сваке од ове две економске форме појављивања вредности, као и да се вредност не може поистоветити ни са једном од њих нити свести на њихово једноставно механичко јединство. Са конкретног становишта власника капута на пример, однос размене се показује из супротног угла односно капут има форму релативне вредности а платно има форму еквивалента. Оно заједничко робама које се размењује, треће, лежи дубље и чини да у стварности не постоје два различита односа, него један конкретни објективни узајамни однос два власника робе. У овом односу размене када се заврши, свака од две робе узајамно повезане у њему, истовремено узима обе економске форме откривања вредности по себи, истовремено узајамно мерећи властиту релативну вредност и узајамно служећи као материјал за мерење и изражавање вредности друге робе. Другим речима, у истом односу размене свака роба узајамно претпоставља да је еквивалентна форма вредности остварена у другој роби, управо у форми у којој друга роба више не може да буде зато што се налази у релативној форми. У случају да се две робе узајамно не препознају и не признају једна другу као еквиваленти, размена се просто не дешава. Ако пак до размене дође, то значи да су две поларне форме вредности заправо комбиноване у свакој од две робе које се размењују. Конкретно испитивање ствари оповргава резултате до којих се долази путем апстрактног, једностраног приступа, показујући да је такав приступ неистинит. Истина конкретне робне размене је у томе да је однос остварен у тој размени сасвим немогућ из апстрактног једностраног угла.

 

У форми противречности релативне и еквивалентне вредности се открива такође апсолутни садржај сваке од роба унутрашња скривена противречност између њихове употребне вредности и (разменске) вредности. Емпириста метафизичар увек настоји да сведе унутрашњи противречан однос на спољашњу противречност ’у разним односима’ и у ’разно време’, негирајући објективност унутрашње противречности. За њега је противречност унутар једног односа показатељ апстрактности знања, мешања различитих нивоа апстракције и сл, а спољашња противречност је за емпиристу метафизичара синоним за конкретност знања. За Маркса, напротив, показатељ једностраности и површности сазнања је представљање једног објекта у мисли без унутрашње противречности, то јест препознавање само спољашње противречности. Најзначајније је препознавање унутрашње противречности између употребне и прометне вредности радне снаге, јединствене робе једине способне да на основу апсолутног и релативног продужења времена и интенѕитета њене употребе, произведе вишак вредности изнад своје прометне вредности или друштвено просечно потребног радног времена за властиту репродукцију као робе.

РЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко уверење да општи појмови (лат. universalia) који представљају заједничка својства многих ствари које припадају истој врсти, уместо да означавају само једну специфичну ствар, стварно (лат. realis) постоје независно од видљивог стварног света, односно да видљива и невидљива својства ствари стварног света која општи помови означавају и представљају, стварно (лат. realis) постоје независно од наших појмовних схема и језичке праксе.

Највећи утицај на присталице идеалистичког реализма до данас врши учење грчког филозофа Платона (429-347 п.н.е.) да трансцедентан свет идеја независно постоји изнад и пре ствари, и представља узрок и узор ствари. Према средњовековном теолошком преводу Платоновог реализма, опште постоји као идеја у божјем уму пре појединачних ствари.

Реалисти материјалистичке оријентације нагласак стављају на објективно постојање стварности онтолошки потпуно независне од човекове свести, појмовних схема, језичке праксе, уверења. Према реалистима материјалистичке оријентације постоје обједињујући структурални облици одношења, груписања и организовања деловања елемената друштва независно од воље појединих припадника друштва, који заправо узрокују њихову вољу, мада се не могу непосредно посматрати. Свест активно реконструише слике које шаљу чула одражавајући посматрани свет као део радне активности, рефлектује у свести и активно ствара и мења стварност.

Заговорници „природног реализма“ одбацују ове „метафизичке“ расправе о томе шта је стварно стварно и залажу се за то да напросто узимамо наше речи здраво за готово.

Заговорници р. у науци сматрају да је циљ науке односно чланова научне заједнице као целине (за разлику од мотива појединачних научника) да формулишe истините теорије које семантички буквално (а не метафорички у значењу које се разликује од онога које се појављује прво на површини) адекватно описују и објашњавају свет какав и јесте онтолошки објективно постојећи видљиви и невидљиви свет стварно, изван и независноод свести истраживача. Епистемолошки услов прихватања тако конструисане научне теорије као успешне јесте да постоји уверење, утемељено на рационалном свакодневном и научном закључивању, да је најбоље објашњење опажене операционе и феноменалне успешности предвиђања неког теоријског објашњења, као и његове кореспонденције са видљивим али и невидљивим аспектима стварности, управо то да је теорија истинита. На пример, научни реалиста наглашава да изузетан успех свих теорија које користе невидљиви појам атома, говори да атоми доиста постоје. То уверење о истинитости теорије је увек непотпуно и привремено, у сталном процесу сазнавања, док не буде оповргнуто опажањима и квантитативним мерењима непосредног чулног искуства, која одговарајућа теорија не може да успешно објасни. Свака нова теорија која може да објасни оно што претходна није могла, прогресивно и узастопно доводи нас корак ближе никада потпуно достижном идеалу потпуне истине о видљивој и невидљивој стварности.

Научни реализам се развио великим делом као реакција на емпиризам и позитивизам, али и на конструктивизам.

Критичари научног р. користе песимистичку индукцију тврдећи да је историја науке пуна теорија које су некада сматране за емпиријски успешне, али се сада верује да су погрешне, као и да у оквиру емпиријски успешних теорија нема доказа да њихове невидљиве претпоставке доиста постоје. Научни реалисти одговарају да треба очекивати замену посебних реалистичких теорија бољима с обзиром на прогресивни карактер научног сазнања. Они додају да када дође до замене старе теорије новом, напуштају се само они неопажљиви аспекти који су сувишни. Нпр. теорија специјалне релативности Алберта Ајнштајна (Еinstein) је показала да појам етра ништа не доприноси успеху теорија механике и електромагнетизма, па је стога испуштен, али невидљиви појам атома није избачен него је поново укључен у нову теорију.

И социјални конструктивисти критикују научни реализам тврдећи да наводно не може да објасни брзе промене у научном сазнању за време научних револуција и да је сам емпиријски успех теорије и сам део конструкције. Научни реалисти одговарају да је приликом најуочљивијег примера научне револуције XX века са развојем квантне механике, доминантна филозофија науке био логички позитивизам, као и да алтернативно Бeмово (Bohm) реалистичко тумачење није довело до револуционарног раскида са класичном физиком.

Примедбу о недовољној детерминацији, да исте опажене податке могу да објасне различите теорије (нпр. да су фосили диносауруса само спретна превара), научни реалисти оповргавају указујући да су најчешће захтеви за прихватање теоријског објашњења података тако тешки да су научници срећни уколико пронађу макар једну теорију која им удовољава. Научни реалисти такође одбацују прећутну претпоставку примедбе о недовољној детерминацији да можемо да знамо само оно што смо непосредно осмотрили и подсећају да поред емпиријске адекватности за прихватање неке теорије постоје и други критеријуми као што је јасност и краткоћа.

Критички реализам је настао као реакција на критике научног реализма. Према заговорницима критичког реализма неки од наших чулних података, пре свега они који се односе на примарне квалитете, могу и доиста и представљају тачно спољашње објекте, својства и догађаје, док чулни подаци о секундарним квалитетима и опажајне илузије, не представљају било који спољашњи објекат, својство или догађај. Критички реализам дакле подржава становиште да постоји објективно спознатљива стварност независна од наше свести, истовремено признајући активну улогу перцепције и претходног сазнања у процесу сазнавања. Самим говором о чулним подацима и представљању, критички реализам усваја теорије перцепције и истине као тачног представљања.

Основна теза трансценденталног реализма (Bhaskar) је да је услов научног истраживања да предмет истраживања мора да има стварне, манипулабилне, унутрашње механизме који могу да се актуелизују да би произвели одређене исходе, као путем експеримента. За разлику од емпириста који лоцирају узрочно-последичне односе на нивоу опажљивих корелација, критички реалисти трансцендентално реалистичке оријентације лоцирају узрочно-последичне односе на нивоу генеративних механизама, тврдећи да се узрочни односи не могу свести на емпиријски утврђене односе сталне коњункције између постулиране независне и зависне варијабле, пошто то није ни довољан нити чак нужан услов за утврђивање узрочног односа. Критички реалисти одбацују и Поперовску методу оповргавања теорије на основу неслагања предвиђања дедукованих из теоријских претпоставки и стварног тока догађаја, указујући да је могуће да невидљиви механизам који проузрокује догађаје ипак постоји, али се није активирао, или није примећено да се активирао или су против њега деловали други механизми што је довело до непредвиђених последица.

Бхаскар је развио и специјалну филозофију хуманистичких наука које је назвао критичким натурализмом. Мада тврди да је трансцендентални реалистички модел науке подједнако применљив и на истраживање физичког и друштвеног света, критички натурализам наглашава потребу да се трагање за механизмима који производе друштвене догађаје прилагоди увиду да су они у далеко вишем степену у стању тока и мењања него што је то случај са генеративним механизмима у физичком свету. Бхаскар посебно наглашава да људску делатност омогућавају друштвене структуре које са своје стране захтевају репродукцију одређених делатности-предуслова, као и да индивидуе које настањују ове друштвене структуре јесу у стању да свесно рефлектују о и мењају делатности које их производе, а то је пракса коју делимично омогућава друштвено научно истраживање. Ове тезе Бхаскар је развио у књизи Дијалектика: пулс слободе.

УЛОГА је културним вредностима и нормама одређеног друштва дефинисани образац више или мање трајног или пролазног, повезаног, очекиваног, одговарајућег, дозвољеног или легално санкционисаног и награђиваног пожељног или легитимног биолошки условљеног понашања и научених ставова о правима и обавезама појединаца који заузимају одређени приписани или стечени статус у групи и у целокупном друштву.

Теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) истичу да је у. динамичан аспект статуса, када појединац, играч одговарајуће у. у техничкој подели рада, остварује права и дужности о којима постоји сагласност да сачињавају одређени друштвени статус.

Теоретичари инеракционистичке оријентације стављају акценат на активно учешће појединих играча улога у дефинисању у. кроз процес преговарања, узајамног деловања, тумачења значења реакција те потврђивања или промена властитог понашања у променљивим конкретним комуникационим ситуацијама сарадње и сукоба.

Теоретичари новоматеријалистички преокренуте дијалектичке оријентације доводе у питање хомогеност друштва као наводног субјекта дефинисања образаца очекиваног понашања и ставова појединаца схваћених као припадника антагонистички супротстављених друштвених класа, као и наводну универзалност хијерахијске организације система друштвених положаја. Тиме истичу нелегитимност формално правно легалне неједнаке поделе људске друштвене делатности на управљачке и извршилачке у. у класној подели рада и услова репродукције друштвеног живота.

СТАТУС теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) употребљавају у двоструком значењу као 1) комбинацију свих положаја које појединац заузима у разним групама и у односу на целокупно друштво, и 2) као скуп права и дужности повезаних са одређеним положајем у друштву, одвојен од појединаца који могу да га заузму. С. је друштвено дефинисано место појединаца у групи и друштвених група у глобалном друштву на основу улога које они у њему играју, који лоцира појединце и групе у односима са другим појединцима и групама. на основу одговарајућих скупина очекиваних понашања и ставова о правима и дужностима играча одговарајућих улога.

Теоретичари функционалистичке оријентације сматрају да ако су у традиционалном друштву сви елементи наследног приписаног друштвеног с. и били међусобно конзистентно консолидовани, у модерном и пост-модерном друштву је по њиховом мишљењу дошло до декомпозиције појединих елемената друштвеног с. стеченог властитим залагањем појединца.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације сматрају да у свим класним друштвима, положај у класној подели рада на управљачки и извршни и приватна својина над условима репродукције живота као њен правни израз, представља кључни чинилац који одређује све остале димензије с. и одговарајуће, међусобно непријатељски супротстављене класне интересе, класну свест и начине живота.

Статус или углед који ужива једна скупина појединаца код Макса Вебера означава независну узрочну компоненту животних шанси у свим историјским епохама, поред својине над економским богатством и политичке моћи командовања.

СЛОЈ (СТРАТУМ), друштвени, је према теоретичарима функционалистичке оријентације скупина појединаца са сличним положајем на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија професионалног статуса, економског богатства, политичке моћи и друштвеног угледа. Појединачни припадници истог с. могу да имају особени заједички идентитет, интересе и стил живота, али у отвореном облику стратификације међусобно сарађују на основу узајамне зависности са припадницима других с. и могу доста лако да пређу у виши слој.

АНТИТЕЗА у логици је суд који је супротан, супротстављен (гр. anthitesis) и противречи тези

АПОДИКТИЧАН у логици је неоповргљивим излагањем доказан (гр. apodeiktikoz суд у којем је веза субјекта и објекта исказана као нужна.

А ПОСТЕРИОР је од антике оно што је касније “за нас” (гр. hysterion), на пример, закључивање о узроку на основу познате последице.

Од доба просветитељства емпиристи a. употребљаваjу у епистемолошком значењу чулног индуктивног сазнања које потиче из искуства.

У политичкој економији тржишна конкуренција приватних произвођача и власника разних роба а. или накнадно регулише циклус производње .

A POSTERIOR is from the antiquity that which is later for us (g. hysterion), for example, concluding about the cause on the foundation of the known consequences.

From the time of Enlightenment empiricists  use a. in the epistemological meaning  of the sensual inductive cognition derived from the experience.

In political economy market competition of private producers and owners of different merchandises only a. or subsequently regulates the production cycle.

 

А ПРИОРИ је код Аристотела оно што је раније (гр. proteron) “по себи”.или природи, на пример стварни узрок неке последице.

Од доба просветитељства међу рационалистима овај израз се употребљава у значењу нужног и општеважећег сазнања које потиче пре и независно од искуства, на основу увида ума или рационалног закључивања из чистих појмова.

У критици политичке економије план слободно удружених произвођача и потрошача а. или претходно регулише сваки циклус производње и коригује га кроз искуства стечена у претходном циклусу самоуправног одлучивања о процесима репродукције друштвеног живота.

АРХЕТИП је према Платону праслика, праоблик, праузор (гр. arhaioz + typoz) које све у стварности одражава и према чијем узору је настало.