Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

КУЛТУРА представља за већину антрополога и етнолога целину идеја, обичаја, општих система вредносних образаца начина живота, осећања, процењивања и моделе нормативног регулисања међусобног деловања, који су заједнички припадницима одређених глобалних друштава, Ови заједнички садржаји колективне свести обликују по њиховом мишљењу основне ставове и понашање појединаца и пружају припадницима глобалних друштава политички организованим у националне државе заједничка средства споразумевања и комуникације. Инсистирање на сагласности о темељним културним вредностима је код функционалиста повезано са уочавањем само хоризонтално диференцираних регионално, слојно или професионално специфичних под-култура и начина живљења у друштву.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике културу чине материјални и духовни производи људске друштвене материјалне и духовне делатности, обликовани у историјски специфичним начинима комбиновања производних снага и класних односа производње. Инсистирање на класној подељености глобалних друштава политички организованих у националне државе код социјалних лингвиста је повезано са указивањем на постојање вертикално подељених класно специфичних под-култура, укључујући различите ограничене и развијене језичке кодове (Бернстајн, Базил)

УЗРОК је објективна спољашња промена у пољу материјалних и духовних сила или/и субјективни унутрашњи покретач, разлог, сврха, мотив, који представљају скуп нужних и довољних услова или аспеката друштвеног деловања, који претходећи у времену, утичу на, доводе до или производе друге стварне промене као учинак, последицу или резултанту. У. одговара на питање како је настала нека појава, и зашто је таква каква јесте.

Подлежећи структурално-системски у. према реалистима представља скривени али стваран у. онога што видимо (нпр. у. вишег процента самоубистава међу протестантима него међу католицима Диркем разоткрива у нижем степену друштвене интеграције протестаната него католика).

Финални у. и субјективни унутрашњи покретачи промена су главни предмет истраживања присталица херменеутичког, разумевајућег и тумачећег метода у друштвеним наукама и хуманистичким дисциплинама.

ФАШИЗАМ је израз који је сковао Бенито Мусолини почетком 1920тих година за описивање новог поретка који је успоставио у Италији након организовања марша на Рим припадника фашистичке партије «сивих кошуља», у циљу обнове националног организма угроженог дегенеративним процесима. Ф. је сажео у слоган: “Све за државу, ништа против државе, ништа мимо државе”. Симбол ф. је чврсто повезани сноп (лат. fascis) прућа са секиром, преузет из римске империјалне традиције.

Масовног друшвеног носиоца ф. покрета представља осиромашена ситна буржоазија и лумпен пролетаријат. Нарочито ове друштвене групације своје незадовољство окрећу против припадника револуционарног радничког покрета и против припадника других народа, не препознајући стварне изворе својих фрустрација. Главни корисник ф. диктатуре је монополски крупни корпоративни и банковни капитал срастао са државном власти.

ОДНОС у симболичком језику представља оно што је означено предикатом састављеним од више израза. Не постоји независно него само као апстрактни фактор и веза између ствари означених изразима.

У друштвеним наукама друштвени о. означава структурисано и структуришуће повезивање различитог степена свесности између две (дијада), три (тријада) или више особа.

Карл Маркс користи израз друштвени однос како за ново-материјалистичко преокретање идеалистичког дијалектичког приступа тумачењу пре свега идеја и свести, тако и за ново-материјалистичко дијалектизовање и историзацију старо-материјалистичког и позитивистичког приступа тумачењу пре свега природних и друштвених појава које имају материјалну форму. У првом случају идејне садржаје свести Маркс доводи у однос зависности од начина друштвеног живљења и узајамног друштвеног одношења између људи, па и људску природу тумачи као историјски насталу и променљиву свеукупност друштвених односа. У другом случају, показује да друштвене чињенице нису ванвремене, једном за увек фиксиране спољашње "ствари" (нпр. капитал у оквиру националне или политичке економије), него да представљају историјски специфичне, стога и променљиве, односе између људи, истовремених производа и произвођача друштвених односа, поводом услова и средстава неопходних за производњу и репродукцију властитог друштвеног живота, у које односе људи улазе у класној предисторији независно од своје свести и воље ("Предговор" за Прилог критици политичке економије).

Према Максу Веберу друштвени о. јесте понашање или узајамно деловање већег броја особа које је по свом смисаоном садржају узајамно подешено и тиме оријентисано на основу узајамних очекивања и вероватноће да се друштвено дела на неки (смисаоно) могући типичан начин. (Wеber, Маx, 1976, 18) Вебер истиче да је његова теорија и метода разумевања друштвеног деловања и узајамног одношења рационалистичка, али додаје да је свестан да се највећи део стварног понашања људи одвија испод прага свести.

КАПИТАЛ је према(нео)класичним економистима ствар, један од "фактора производње", поред земље и рада, чији власник прима доходак у облику профита.

Према заговорницима ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. представља однос производње и размене између мноштва правно слободних и међусобно независнихприватних власника роба, у којем су приватни власници који поседују само властиту радну снагу зависни од могућности да ову особену робу продају власницима предмета и средстава за прежив љавање, а ови последњи су зависни од могућности да оплоде новац предујмљен у радну снагу продајом укупног производа радне снаге на тржишту са профитом.

У Марксовој анализи капитала појам универзалног или општег има важну методолошку улогу: ’У мери у којој га овде разматрамо, као однос различитод односа вредности и новца, капитал је капитал уопште, то јест инкарнација квалитета које разликују вредност као капитал од вредности као чисте вредности или као новца. Вредност, новац, размена, цене итд, се претпостављају, као и рад итд. Али ми се и даље не бавимо нити са партикуларном формом капитала, нити са неким појединачним капиталом као различитим од других индивидуалних капитала, итд. Ми присуствујемо процесу његовог настајања. Овај дијалектички процес његовог настајања јесте само идеални израз стварног кретања кроз које капитал долази у постојање. Оне последње поменуте односе треба сматрати за развојне форме које настају из овог заметка. Међутим неопходно је да се установи специфична форма у којој је капитал постављен у одређеној тачки. У супротном, настаје конфузија.’ У овом параграфу Маркс открива генетичку везу између вредности и капитала у двоструком смислу. Прво, појам вредности ни на који начин није дефинисан кроз скуп апстрактних, општих својстава које бисмо тражили у саставу свих њених посебних форми (то јест робе, радне снаге, капитала, ренте, интереса итд) него је изведен путем најстроже анализе једног, специфичног и стварно постојећег односа између љ уди, односа непосредне размене једне робе за другу. У овој анализи стварности вредности, редукованој на њену најједноставнију форму, уочене су универзалне детерминације вредности које се касније срећу репродуковане на вишим нивоима развоја и анализе као апстрактне, опште детерминације новца, радне снаге и капитала. Друго, уколико се бавимо дефинисањем капитала уопште, тада морамо да узмемо у обзир следећи принцип у обзир који је ’више логичког него економског карактера’ да капитал уопште, као различит од појединачних стварних капитала, и сам представља реалну егзистенцију. Овај принцип препознаје и обична економија, мада га не разуме, и ако у оквиру ње овај принцип представља важан моменат доктрине уравнотеживања. (На пример, капитал у овој елементарној општој форми, мада припада индивидуалним капиталистима, формира капитал који се акумулира у банкама или се расподељује кроз њих, по Рикарду у складу са потребама производње, као што и кроз позајмице формира ниво између различитих земаља. Закон капитала уопште је да у циљу да се оствари, он мора да се истовремено постави у двострукој форми посебног и општег капитала. На пример капитал одређене нације који представља капитал у антитези према капиталу друге нације, мора да се позајми трећој нацији да би био у стању да се оствари. Ово дупло постављање и одношењепрема себи као према неком странцу постаје ултра стварно у овом случају. Мада је опште стога на једној страни само ментални знак разликовања(differentia specifica), оно је истовремено и партикуларна стварна форма поред других форми партикуларног и индивидуалног.

Варијабилни к. је део новца предујмљен у живу радну снагу, која је по Марксу једина способна да створи нову вредност, а постојани к. је део новца уложен у предмете и средства за производњу,који своју вредност само преносе на нови производ.

Одређење к. је кључни тест за утврђивање стварне практичко-политичке оријентације заговорника одређене теоријско-методолошке парадигме. Тако, на пример, Бурдијеов структурални конструктивизам или конструктивистички структурализам на први поглед оставља утисак да се ради о у основи критичкој истраживачкој стратегији која доводи у питање доминантне капиталистичке односе производње. Обраћање пажње на Бурдиjеово одређење кључног појма капитала који фигурира у његовим кованицама „ друштвени капитал “ и „ кутурни капитал “ , међутим, открива да је Бурдијеово практичко-политичкостановиште и укупна истраживачка стратегија заправо апологетска у односу на спонтану и по Бурдијеу сталну тенденцију саморепродукције вечних односа акумулације капитала који он поистовећује са стварима, средствима за производњу. У књизи Тhe Forms of Capital (Bourdieu, 1997), Бурдиjе наиуме пише:“Капитал је акумулирани рад (у својој материјализованој форми или својој ‘инкорпорисаној’, отелотвореној’ форми) која,када је присвојена на приватној то јест искључујућој основи од стране агената, омогућава им да присвајају друштвену енергију у форми поствареног или живог рада. То је vis insita, сила уписана у објективне или субјективне структуре, али то је такође lеx insita, принцип који лежи испод иманентних правилности друштвеног света” (1997, п.46).

ПРАКСА у античко доба означава особену сферу међусобног дел(ов)ања (гр. praksis ) људи у заједници (уп. практичко).

У модерно доба значење праксе не само што обухвата, него почиње пре свега да означава чулно, материјално, споља видљиво дел(ов)ање произвођења (гр. poesis) и преображавања првенствено неживог света ради остварења неког корисног циља за људе изван саме производње, насупрот “безкорисној” теоријској контемплацији.

Код Хегела п. означава аспект чулно-предметне објективације мишљења кроз процес деловања мишљења на чулне предмете, њиховог мењања у складу са појмовима и плановима који су сазрели унутар субјективног менталног чина мишљења и резоновања и исказани су у говору у складу са логичким правилима. Хегел као ’чисти’ логичар гледа на праксу апстрактно, искључиво у оним одликама које дугује мишљењу, као на чин остваривања одређене намере, плана, идеје, појма или циља унапред одабраних, а не као на делатност која има властита одређења независна од мишљења. Сви резултати људске практичке делатности – ствари направљене људским радом, историјски догађаји и њихове последице, код Хегела су узети у обзир само у мери у којој су отелотворавали или објектификовали неку идеју. Пошто је чулну објективну делатност или праксу приказао као последицу и спољашњу објективацију идеја, планова и појмова које ствара особа заокупљена мишљењем то јест менталним радом, код Хегела је постало немогуће да се каже шта је онда извор мишљења у глави теоретичара и како оно настаје.

Пракса је код Хегела критеријум истине и тачности операција које људи врше у свери вербалног, симболичког изражавања својих психичких стања, ауторитет проверавања појма, резултата мишљења, менталног, теоријског рада завршеног пре и независно од праксе ново материјалистички схваћене као реална, чулна објективна делатност друштвених људи.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике, п., рад, друштвена производња, јесте битна посредујућа веза између контемплирајућих и мислећих људи и природе по себи, кроз коју се природа преображава у мишљење, а мишљење у тело природе. П. у најширем значењу производње преображава објекат природе у објекат контемплације и мишљења. „Чак и објекти најједноставније ’чулне извесности’ су једино дани људима кроз друштвени развој, индустрију и трговинско саобраћање.“ Само пракса може да разреши питање које су одлике објекта дате у контемплацији припадале обејкту природе саме, а које су уведене у њу посредством људске субјективне преображавалачке делатности. Пракса човечанства је истовремено потпуно конкретан (посебан) и универзалан процес. П. укључује све друге форме и типове кретања материја као своје апстрактне моменте, и дешава се у складу са њиховим законима.

Проширивање и померање у значењу п. код Маркса у правцу критике друштвених односа, критикује постваривање и инструментализацију односа између људи, третирање другог човека као бесловесног материјала за обделавање и средства за постизање властитих циљева.

П. постаје критеријум истине теорије на основу искуственог проверавања последица њене примене. Пракса је интеракција субјекта са нечим објективним, спољашњим, независним. Када практично делујући субјекат аналитички разлучи свест о себи и свест о објективној стварности која пружа отпор властитом сврсисходном преобликовању, свест постаје способна да непосредно спознаје објекат, без неоправданог скока од субјективних менталних стања на претпоставку о објективној стварности.

’Питање да ли је објективна истина атрибут људског мишљења- није теоријско него практичко питање. Људи морају да докажу истинитост, то јест стварност и моћ, ’овостраност’ својег мишљења у пракси’ (II теза о Фојербаху) ’Спор о стварности или нестваrности мишљења који је изолован од праксе је чисто схоластичко питање’.

У значењу свесне, сврсисходне, свестране, стваралачке, самопотврђујуће и самоослобађајуће људске делатности која укида сукоб између опредмећивања и самопотврђивања, пракса није само критеријум истине, него истина тоталитета битисања човека, према хуманистичкој интерпретацији ново материјалистички преокренутог дијалектичког схватања историје. П. је основни критички појам одређења човека примереног његовој бити слободног бића које само себе производи.

КЛАСА је према присталицама номиналистичке варијанте функционалистичког приступа у социологији скупина појединаца или слој који одликује слично место његових појединачних припадника на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија друштвеног статуса, као што су варијабле економске моћи, политичке моћи и друштвеног угледа. Личном мобилношћу и залагањем појединци могу да промене своју професионалну к. припадност то јест слојну припадност у техничкој подели рада.

 

Присталице реалистичког приступа сматрају да је класа вишеод збира међусобно независних појединаца који могу истовремено да буду сврстани у неколико различитих статистичких скупина. За реалисте који наглашавају постојање сукоба у друштву попут заговорника ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. је класном поделом рада структурисано друштвено поље које изнутра повезује, одређује животне шансе, интересе и свест, а споља међусобно непријатељски супротставља, припаднике великих група људи са системски неједнаким положајем у односу према материјалним и духовним условима и средствима репродукције друштвеног живота. Теорија и пракса класне борбе, за разлику од теорија (институционализације) сукоба, овде упућује истраживача на анализу антагонистичке и дисконтинуиране класне поделе рада на управљачке и извршилачке радне задатке потенцијално универзалне људске делатности, као исходишта како односа израбљивања, тлачења и разарања еколошких претпоставки репродукције друштвеног живота, тако и кључних конкурентских класних интереса и праксе конзервирања, реформисања или укидања класне поделе рада.

НОМИНАЛИЗАМ (од лат. номен = име) или концептуализам је логичко-онтолошко и спознајно схватање да је појам само заједничко име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју појединачних предмета исте врсте. Појам је отелотворен у појединачним стварима које једино стварно постоје независно једна од друге. Претеча номинализма је грчки филозоф Аристотел (384-322 п.н.е.). Насупрот Платоновом схватању да опште постоји само за себе у одвојеном трансцедентном свету идеја, истицао је да је опште у стварности иманентно појединачним опажљивим чињеницама и да се може од њих одвојити само разумском апстракцијом. Позната је његова досетка да постоји само конкретни коњ, а не идеја коња. Касно средњовековно разрађивање овакве идеалистичке критике идеалистичког реализма у оквиру концептуализма, представља претечу нововековног емпиризма и номинализма, чији заговорници сматрају да униварзалије уопште не „постоје“, него представљају само речи које користимо за описивање специфичних предмета.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА је процес и начин на који људи уче да усвоје и прилагоде своје понашање утврђеним друштвеним вредностима и нормама. Примарна социјализација се односи на обликовање новорођеног детета у особу која је у стању да комуницира с другима у складу са очекивањима друштва првенственоу породици. Секундарна социјализација се дешава у детињству и адолесценцији, првенствено у школи и у групама вршњака. Социјализација одраслих се односи на учење норми повезаних са новим статусима и улогама које заузимају током својег кретања од једног до другог посла.

Амерички психијатар и етнолог Аврам Кардинер (Kardiner, Abram,1891-1981,1939) је проучавао како се кроз различите начине организације процеса социјализације у породици, уоброчавања одојчади, регулисања сфинктера, сексуалних забрана и слично, обликују различити типови “базичне личности”, с особеним ставовима према родитељима и фрустрацијама који одговарају датом друштвеноми културном оквиру. Ове друштвено и културно обликоване фрустрације “базичне личности” са своје стране се изражавају и рефлектују у симболичким надокнађујућим пројекцијама као што су религија, митови, табуи, технике мишљења, укратко у секундарним институцијама датог друштва и културе. Амерички културни антрополог Ралф Линтон (Linton, Ralph, Ралф,1893-1953, 1936) је даље разрадио појам “базичне личности” замењујући појмове “интериоризације” и “моделовања” као основне механизме процеса социјализације, појмом “статусне личности”. Овај коцепт се односи на успешно извршавање специфичних улога везаних за одређени друштвено признати и културно дефинисани приписани или стечени статус. Преко њега Линтон напушта сагледавање друштвеног и културног оквира социјализације као монолитног. Напротив, указивао је на могућност да начин на који друштво настоји да обликује своје чланове за један одређени статус, може да буде у нескладу са одликама личности које су пожељне за неки други статус.

Ерих Фром (Frömm, Еrich, 1900_1980, 1949) немачки психоаналитичар који се населио у САД након доласка Хитлера на власт у Немачкој, критички говори о друштвеном карактеру који појединци усвајају током процеса социјализације у датом глобалном друштву организованом у националну државу тако да спољни притисци постају унутрашње принуде које наводе појединце да желе да делају онако како је то потребно за глатко функционисање класно подељеног и отуђеног конкретног глобалног друштва. Друштвене изворе неурозе Фром сагледава у противречним тежњама модерног човека ка индивидуалној слободи, која може да се изроди у усамљеност у гомили, с једне стране, и ка сигурности повезаности с другима, која може да доведе до губитка слободе независне индивидуалности, с друге.

Особеним културним и психолошким одликама обликованим под утицајима дугог трајања као што су разне географске и климатске околности, бавили су се бројни аутори.“Етно-психичким профилима” на Балкану се у нашој земљи пионирски бавио антропогеограф Јован Цвијић (Цвијић, Јован,1865-1927, 1922,1931 ). Француски социолог Франсоа Бурико је проучавао доминантну општу психичку конфигурацију “националних карактера”(Bourricaud, F.: 1922-1991, 1952) Психолошке особености појединих народа су подложне модификовању под утицајем промењених историјских и културних услова заједничкогдруштвеног живота, потискујући пацифистичке ратоборнијим цртама карактера или обратно,као приликом смене владајуће религије или идеологије.

НОРМА је према социолозима функционалистичке оријентације специфично правило које одређује како људи који заузимају различите статусе треба да извршавају своје улоге у односима с другим људима и формално и неформално санкционише одступање од правила. Ова правила понашања су садржана у разним облицима колективне свести као што су традиционални митови, религиозне доктрине, морални принципи или званични закони датог глобалног друштва, о којима постоји сагласност већине припадника друштва.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације истичу да у свим класним друштвима н. нису израз сагласности припадника друштва као целине већ представљају израз посебних интереса владајуће класе да се друштвено узајамно деловање  људи током репродукције друштвеног живота организује на начин који јој обезбеђује очување њених класних привилегија .

Утемељивач разумевајуће социологије је посебну пажњу посветио правним н. као оријентишућем принципу циљно рационалног идеалног типа друштвеног делања и стандарду за критичко процењивање у којој мери актуално понашање појединаца одступа од стандарда. Правна н. или закон се разликује од других евалуативних стандарда људског понашања по томе што их споља гарантује вероватноћа да ће овлаштена службена лица применити физичку или психолошку принуду да би постигли њихово поштовање или казнили њихово кршење.