Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ДЕЛАЊЕ, ДЕЛОВАЊЕ (лат, аctus, енгл. аction) је динамички,процесуални, функционални аспект настајања, постојања и нестајања (мењања) предмета.

Филозофи свих оријентација истичу особеност д. предмета који имају способност да мисле у односу на предмете који ову способност немају. Мислеће тело живих, стварних љ уди (или других сличних бића ако таква још постоје у космосу), најсавршенији производ јединствене супстанције целине природе, за разлику од тела које не мисли, универзално активно конструише облик властитог кретања у простору у складу са обликом (конфигурацијом или положајем) другог мислећег или немислећег тела, координишући облик властитог кретања и властито универзално делање са обликом било којег другогтела. Тело које не мисли , укључујући механички аутомат, својом унутрашњом конструкцијом унапред је прилагођено да обавља ограничени обим делања померања у простору можда и ефикасније од људи, али управо због тога није у стању да учини све остало.Тело које не мисли стога или ремети облик других тела с којима се некоординисано судара, или само бива поремећено и разбијено.

По Максу Веберу, заговорнику разумевајућег приступа у социологији, д. је свако оно поступање или пропуст чињења којима онај који делује придаје неко значење.Овде су истовремено употребљени израз делање и деловање за превод немачке речи Тätogleit да би се поред значења вршења некаквог делања,чињења и израђивања, истовремено сугерисало и значење вршења усмереног утицаја.

Друштвено дел(ов)ање је по Веберу оно поступање код којег се значење које му придају сами делатници (аgents у англосаксонској литератури) односи према поступању других делатника и чији се ток оријентише према тумачењу значења поступања тих других.

Парсонс је у свом америчком преводу Вебера дефинисао друштвено дел(ов)ање (social action) као однос појединца према одређеној ситуацији којој придаје смисао изабирући циљеве или културно дефинисане вредносне обрасце реаговања. Парсонс је увео синтагму референтни оквир дел(ов)ања (аction frame of reference) да би означио особени систем појмова примерен за истраживање и говор о људском друштвеном дел(ов)ању, за разлику од физичких догађаја и биолошког понашања који немају значење.

Делање је за Маркса и ново материјалистичке преокренуте дијалектичаре процес сталне, континуиране негације постојећих чулно опажљивих форми ствари и постојећих система односа, њихово превазилажење и укидање у нове форме. Ови процеси се дешавају у след унутрашњих противречности опажљивих форми. Ове унутрашње противречности су немачки идеалистички филозофи изразили у форми универзалног идеалног дијалектичко-логичког обрасца: теза – антитеза – синтеза . За ново матеоријалитичке преокренуте дијалектичаре, стварни узор и темељ идеалних форми и логичких дефиниција, јесу универзалне форме и облици објективног дел(ов)ања друштвених људи међусобно и на природу у себи и око себе . Људи не делују на природу спољ а, него се суочавају са природом усеби и око себе као једна од њених властитих снага, тако да је њихово деловање стално повезано и посредовано објективним природним законима. Људи користе механичке, физичке и хемијске одлике ствари као средства вршења деловања над другим стварима и њиховог подређивања својим циљевима. На овај начин природа постаје оруђе делања друштвених људи, којим људи допуњавају своје властите телесне органе. У овој употреби природе као анорганског тела људи је тајна универзалности људског делања, а није последица деловања трансценденталног ума у људима. „Универзалност људи се јавља у пракси управо у универзалности која чини целокупну природу анорганским телом – како у мери у којој је природа 1) њихово непосредно средство за живот и 2) материјал, објекат и инструмент њиховог животног делања.“

ДРУШТВО је целовити систем структурисаних друштвених односа између појединаца и друштвених група током њиховог узајамног деловања у свим, својевремено монолитним и временом издиференцираним и специјализованим сферама људске друштвене делатности.

Друштво постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области биолошко-репродукцијске сфере домаћинства тако и  од  оних у  области  јавне сфере политичке државе (административна, правно-уговорна, производно-разменско-потрошна, културно-комуникацијска, религиозно-филозофска, образовна, научна, уметнича и друга.

Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.

Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.

Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.

Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.

Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.

од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM

ЗАКОН у номотетским дисциплинама јесте тврдња о правилности (гр. nomos , лат. lex) у поретку, следу и односима две или више појава која универзално важи у свим случајевима када су дати феномени присутни.

Природословци макро нивоа и присталице позитивизма у друштвеним наукама, под з. најчешће подразумевају аподиктично формулисан принцип универзално важећег нужног следа природних ствари према емпиријски утврђеном правилу израженом математичком формулом. Има позитивиста попут Попера који тврде да закони у друштву нису увек ни нужни ни трајни .

Присталице новог материјализма наглашавају историјски променљив карактер закона противречног успостављања и мењања облика организације друштвених односа на одговарајућем ступњу развоја производних снага.

Присталице разумевајуће социологије под законом подразумевају само хипотетички формулисану тенденцијску вероватноћу да ће делатници својем сврховитом телеолошком, моралном и вољном деловању приписивати одређени идеални тип значења

од Вера Вратуша - Saturday, 5 November 2005, 12:44 AM

ИСТОРИЈА је прича (гр. istoria), истраживање прошлих догађаја.

За емпиристе и позитивисте номиналистичке идеалистичке оријентације и. је временски уређени низ описа појединачних догађаја, нарочито у сфери политичког и државничког деловања тзв. великих људи.

За рационалисте и позитивисте реалистичке идеалистичке оријентације попут аутора објективно или апсолутно идеалистичке и дијалектичке Филозофији историје, Хегела, светска и. у начелу јесте само-оспољење духа у времену као што је идеја природе излагање себе у простору. И. је дакле по Хегелу процес остваривања човекових идеја, појмова, планова и циљева, отелотворење логичких схема и моћи мишљења којима је људска свховита делатност подређена.

У социологији и. означава процес истовремено свесног стварања и несвесног настајања, деловања, мењања и разарања институција.

МЕТОД у значењу које се најчешће користи у одговарајућим уџбеницима је пут (гр. meJ odoz), начин или начело планске примене скупа истраживачких поступака, техника или средстава помоћу којих се обавља научна истраживачка делатност и долази до новог сазнања.

Избор методе коју ће неки истраживач применити зависи од његовог или њеног претходног прећутног или изричитог одговара на теоријска и практичка питања. Теоријска питања се тичу онтолошке природе истраживане стварности, изведених логичко - епистемолошких или методолошких препорука који су методски приступи и поступци најподеснији за истраживање тако схваћене стварности, као и критеријума истинитости или важења резултата истраживања те стварности. Практичка питања се односе на вредносно и интересно усмерени избор  који аспект тако схваћене стварности ће истраживачица или истраживач издвојити као предмет својег истраживања и с којим циљем уопште дато истраживање обавља.

од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:01 AM

 

НАУКА . (гр. episteme  лат. Scientia),означава теоријски корпус методички стечених, систематски сређених, емпиријски проверених и где је год могуће нумерички формулисаних сазнања о правилностима у оквиру истраживане стварности, као и делатност стицања ових објективно заснованих уверености у истинитост скупа проверених и доказаних хипотеза. Наука увек и свугде је обавезна да уопштава искуствене податке, откривајући узроке и законе, да разликује вероватно од апсолутно неизбежно, да објасни и нумерички изрази степен верованоће да ће се неки посебни догађај догодити.

Поменута позитивистичка дефиниција науке инспирисана узором природних наука, по мишљењу присталица неокантовства, историзма и феноменологијеније, није адекватна у случају такозваних друштвених, хуманистичких, духовних, моралних и културних дисциплина које истражију људско понашање. Услед сложености последица повратног утицаја међусобног деловања људи, смисаоно оријентисано људско понашање истраживач не може да потпуно контролише, на њему не може да врши експерименте које други могу да понове под истоветним контролисаним околностима ради провере, и зато не може да га потпуно предвиди.

Дијалектичко схватање н. није могуће изразити у једној нужно недовољној дефиницији, него се мора проћи кроз развој саме ствари, самог њеног предмета у свим формама у којима се он појављује. У науци је међутим неопходно да се све унапред означи у контурама, у најопштијим границама предмета истраживања, да би се указало на поље чињеница којем дата наука мора да посвети своју пажњу. Без тога општег руководећег принципа заједничког како мишљењу тако и бићу, критеријум за избор чињеница био би нејасан и његова улога би била арбитрарна, узимајући само оне чињеницеу разматрање које потврђују његова уопштавања, а занемарујући све остале, као да наводно немају везе са предметом или компетенцијом одговарајуће н.

у хуманистичким дисциплинама означава историјски процес настајања, одвијања, изградње и преображавања  друштвених структура.
од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:12 AM

СТРУКТУРА означава модел, законитост, правилност, релативно трајни образац просторног распоређивања, устројства и уређивања узајамних oдноса грађе (лат. structura ) или елемената неког система у целини одговарајућег система у датом одсеку времена.  Мутациона промена законитости, правилности, образаца узајамних односа елемената система кроз преображај начина функционисања или деловања елемената система и институција који организују систем, или промена структуре, означава кретање елемената система кроз време.

У социологију и друге друштвене науке појам с. је пренет изворно из биологије (по узору на однос морфологије и физиологије организма) у значењу релативно стабилних и трајних али и променљивих образаца узајамног одношења, дел(ов)ања и мишљења које људи стварају, понављају и мењају кроз  односе узајамног деловања сукоба и сарадње, размену информација и изградњу институција.

За теоретичаре реалисте с. је невидљив “систем односа који стоје у темељу и објашњавају скупове опазивих друштвених односа као и друштвене свести”, као учинака.

Међу њима теоретичари функционалистичке оријентације сагледавају с. првенствено као вредносни и нормативни оквир играња друштвених улога и одговарајућих институционализованих очекивања који управљају људским деловањем.

Теоретичари историјско - материјалистичке оријентације и теоретичари сукоба сагледавају с. пре свега као реалне друштвене производне односе израбљивања и подчињавања између људи поводом услова репродукције живота који одређују деловање људи.

Теоретичари номиналисти феноменолошке и пост-структуралистичке оријентације доводе у питање објективно постојање с. изван и независно од појединаца. Они наглашавају флуидни карактер процеса интерактивног преговарања о значењима кроз који се тек де- и ре- конструишу правила категоризације друштвених појава.

ТЕОРИЈА (гр. theoria) у античко доба значи умно гледање, посматрање, зрење, дакле чисто мисаоно, духовно, идеално дел(ов)ање повезивања смислених садржаја, испитивање чисте форме вечног непроменљивог бића по себи које је заједничко свему што јесте. Ова тежња сазнавању ради сазнавања ван времених истина, насупрот пракси, независна је од корисности и употребе емпиријски уопштених представа на произвођење промена у простору и времену за остваривање одређених циљева, па зато претпоставља доколицу.

Израз т. се у модерно доба најчешће употребљава у значењу кохерентног система општих судова или постулата, у случају научне теорије искуствено проверених или начелно проверљивих закона и правилности, који служи за описивање заједничких особина, разврставање прикупљених података, конструисање објашњења и разумевање односа узроковања или узајамног условљавања између појава одабраних за истраживање.

За присталице дијалектичког начина мишљења, т. је процес сталног разрешавања проблема унутрашњих противречности истраживане стварности које проблематизује испитивање емпиријских чињеница самих. Емпиристичка политичка економија није могла да разреши антиномију коју уочава свако истраживање робно-новчане циркулације. ’Окрени и обрни како ко хоће, резултат остаје исти. Ако се размењују еквиваленти, тада се не ствара вишак вредности, а ако се размењују не-еквиваленти, и даље се не ствара вишак вредности. Циркулација, размена роба, не ствара вредност. Стога капитал није могао да настане из циркулације, као што није могао да настане ни изван размене. Стога капитал мора да истовремено настаје у сфери циркулације и изван сфере циркулације. Овај начин постављања проблема није пуко реторичко средство, него представља суштину дијалектичке методе развијања теорије који следи развој стварног објекта истраживања. Решење питања одговара његовом постављању. Проблем који настаје у мишљењу у форми противречности у детерминацијама може једино да се разреши уколико теоретичар и стварни власник новца јесте ’довољно срећан да пронађе негде у сфери циркулације, на тржишту, робу чија употребна вредност има особено својство да представља извор вредности, робу чији је стварни садржај процес којим је рад отелотворен и којим је стога створена вредност.'

Постојање више различитих теорија о истим појавама сугерише да свака теорија наглашава други аспект сложених проблема те да теорије треба критички схватати и користити као претпоставке које усмеравају истраживање и процес сазнавања а не као обухватно, неупитно и коначно знање.

ПОЈАМ у логици представља елеменат у мисаоном односу израженом у неком суду, мисао означена једном именицом или дефинисана скупом других израза као њеним знаком, са којим је повезана одређена ментална диспозиција код људи који разумеју одговарајући језик.

Садржај п. по реалистима представља стварно сазнање скупа одлика унутрашње природе, битних или нужних, сталних, непроменљивих, општих и заједничких својстава, предиката или детерминација неког стварно постојећег или замишљеног предмета или појаве који је независтан од свести појединачних субјеката. П. у значењу универзалног и нужног повезивања представа опажених предмета у свести, утемељује претензију суда чији је одговарајући п. елеменат, на објективну ваљаност.

П. по номиналистима представља само име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју међусобно независних појединачних предмета исте врсте, израз сличности, идентитета више предмета интуиције. Кант је на пример дефинисао појам као општу представу онога што је заједничко многим предметима, општа идеја која може да буде укључена у више предмета.

П. по феноменолозима има идеално трансцендентално постојање изван простора и времена.

За Хегела појам изражава дијалектичко јединство апстрактно општег или идентичног свих појединачних објеката дате врсте, те опште које садржи у себи сво богатство посебног и појединачног специфичне природе или само-очигледне негације одговарајућег предмета (А није А, А = Б). Универзални појам заправо изражава стварни закон порекла, развоја и нестајања појединачних ствари.

Присталице дијалектике истичу да су и појмови индиректно одређени простором и временом преко форми мишљења припадника конкретних друштава ситуираних у историјском простору и времену, па настају, развијају се и нестају са њима али могу и да их преживе.