Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе (гр. dialektike tehne ) кроз дијалошко супротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекст опречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументовано доказујући властити суд. Антички филозоф Зенон из Елеје (око 490–430 п.н.е.) се тако бавио противречношћу претпоставке о кретању. (Историјат појма д. је обрађен углавном према Ilyenkov, E. 1974).

Од античког филозофа Хераклита из Ефеса (око 535-475. п. н. е.), по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватно учење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања, супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајног процеса.

За разлику од обухватног појма д.. псеудо дијалектика се своди на дуалистичке еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиниција појма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне, чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постоји изван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена, у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чисто спољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованих чињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогуће да се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектици полазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици, него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворно потпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезане као неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултат псеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогених чињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничке идеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, које се грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.

Холандски филозоф јеврејског порекла Спиноза (1632—1677) је под изразом интуиције заправо описао обухватни онтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко, истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственог идентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена у атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела. Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јесте начин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природе у атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичком виђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима, пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јест јасно и одређено опажене од стране свих. Људски ум опажа спољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима властитог тела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег тела у свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује по наводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је властитим делањем поистовећено са многим спољашњим стварима, поседује ум чији је већи део спољашњи.

Код немачког филозофа Канта (1724—1804) д. је начин превазилажења насилне борбе између супротстављених принципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијен у догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитета кроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја претендује на победу. Кант је у д. пронашао нужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећих теорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципа мишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставу ума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републике научника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правног процеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну, увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правила опште логике, трансценденталне логике и металогике.

У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичара док воде борбу мишљења, Кант је јасно поставио суштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии. Показао је да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне логике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних форми конструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајући ону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављених детерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумеју стање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да теже компромису узајамног поштовања

Код Канта д., дакле, не обухвата онтологију. Кант се дуалистички ограничио на дијалектичку синтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовремено додајући у сагласности са рационали стима да из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критички преиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам априорних трансцеденталних синтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја. Код Канта је д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, у оквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.

немачки филозоф Фихте (1762 – 1814) је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову поларизацију (бифуркацију) на несвесни начин постојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансцендентално ја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).

Немачки филозоф Шелинг, заинтересованији за природне науке од Фихтеа, настоји да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар објекта. Формулисао је на дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природне целине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природних механичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава и способности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својство или детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића француског хемичара Лавоазијеа (1743-1794), италијанског физичара Волте (1745 – 1827), енглеског хемичара и физичара Фарад еја (1791- 1867) у области алотропске модификације гасова и електромагн етских поља, Шелинг сагледава као остваривање предвиђања дијалектичког закона еволуције природе кроз поларизацију . Критичари Шелинга истичу да се пре може рећи да је формулишући овај закон, Шелинг заправо резимирао начин мишљења који је већ био иманентно потребан и примењиван у теоријској природној науци.

Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизације свега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичког обједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметрално супротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредством субјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталних форми људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликација у чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстрира како се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективних детерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћеног од свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање. Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне науке од механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставка сваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективног и објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитет са спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свести претставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања, у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображава један свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овај идентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисати без кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да је услов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стога увек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.

Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развоја научног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људи да стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојена од логике као система правила мишљења уопште.

Немачки филозоф Хегел (1770 - 1831) је направио корак у правцу обједињавајућег схватања дијалектике кроз дијалектичку реформу саме логике да би од ње начинио средство свесног изражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, која се у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављује као алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења који укључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешења у оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљег истраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свих сфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.

Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификовао мишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутног духа од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику и постаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма, већ душа и појам садржаја".

Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектике преобразио сваку емпиријску стварност у спољашње отеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанског стварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створених деривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности, код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени од људи и појављује се као субјекат, персонификован у обичајима, роби, новцу, капиталу, држави, закону, религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властитог класно подељеног делања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. апсолутне идеје, на овај начин је постала пука илустрација једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једне у другу . Д . је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система постала ингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореност према било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања, позивајући се на слоган „тим горе по чињенице“ уколико се оне не уклапају у априродни систем.

За немачког филозофа, правника, историчара, политичког економисту, социолога , новинара и револуционарног активисту Маркса (1818- 1883) Хегелова "негација негације" представља спекулативан израз кретања класне предисторије човечанства која још није стварна историја људи који су овладали властитом друштвеном репродукцијом живота (Економско филозофски рукописи , 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 Маркс пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категорија као теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњу развоја материјалне производње". У „Поговору“ за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" , преокретање рационалне језгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Ради се заправо о инверзију инверзије субјекта и објекта која постоји у оквиру језгра Хегелове апсолутне објективно идеалистичке д. Дијалектичка законитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегела по Марксу "дуби на глави" унутар мистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његову вањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренет и прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представља научну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производних снага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумева овладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховог унутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да буде дедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита или конкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружи једино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектике као логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединства или коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.

У „Предговору“ за друго издање првог тома Капитала Маркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираном облику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна".

Немачки филозоф, политички економиста, социолог, новинар, предузетник по наслеђу и револуционар, главни Марксов сарадник и саборац Енгелс (1820-1895) дефинише д. као науку о општим законима кретања и развоја природе, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектици природе као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротности независно од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичког тумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности. Истини за вољу Енгелс је као револуционар имао слуха за повратно дејство свести на делање људи и кроз њега на мењање не само околне природе него пре свега привидно природних закона историјског развоја људског друштва.

Руски правник, филозоф, политички економиста, социолог, публициста, професионални револуционар и државник Лењин (1870-1924) , у својим раним списима је дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, који види друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојено и тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Након студирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште у Филозофским свескама. Д. више није само еволуција, него превратничка пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.

Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизма инсистира на дијалектици праксе, потенцијално стваралачке људске делатности мењања света и самог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађање од слепе нужности, као критерију истине и истини самој.

ЕМПИРИЗАМ је гносеолошки правац чији заговорници целокупно (са)зна(ва)ње и његову ваљаност изводи из чулног искуства (гр.          ) и заснива га на индуктивном комбиновању чулних података прикупљених посматрањем чињеница и експериментисањем.

ЕПИСТЕМОЛОГИЈА је од Канта под-дисциплина гносеологије, теорија сазнања (гр. epistеmе) која испитује унутрашње субјективне услове и границе рационалног и емпиријског научног сазна(ва)ња односно операције мисаоне конструкције модела спољашњег објективног света.

У последњој трећини XIX века ширење филзофске школе неокантовства је допринело званичном успостављању епистемологије или теорије сазнања уопште те научног сазнања посебно, као посебне области универзитетских филозофских истраживања. Међу припадницима различитих струја неокантовства (Rickert, Wundt, Cassirer, Windelband, Cohen, Natorp, Schuppe, Vaihinger), према мишљењу руског неокантовца А. И. Введе́нский-а, постоји сагласност да је епистемологија или теорија сазнања, испитивање услова путем којих неспорно постојеће сазнање постаје могуће, као и успостављање граница у складу са овим условима до којих може да се прошири било које сазнање, али иза које границе се отвара сфера подједнако недокажљивих мишљења. Главни задатак епистемологије је дакле да успостави 'границе сазнатљивогсазнања' које принципијелно не могу да буду превазиђене без обзира на ниво развоја сазнајних способности и техника научног истраживања људског рода. Преко ове границе принципијелно спознатљивог, налази се према уверењу неокантоваца сфера принципијелно неспознатљивог, прекограничног, 'трансцеденталног'. Услед вечне и непроменљиве органске природе људских психо-физиолошких механизама кроз чију се призму преламају сви спољашњи утицаји, испада према неокантовцима да је принципијелно неспознатљив управо стварни свет изван људске свести какав је он по себи пре појављивања у свести.

Епистемологија у неокантовској традицији је дакле наука чији заговорници а приори усвајају тезу да људско сазнање није сазнање спољашњег света који постоји изван свести, него да се своди на процес уређивања, организације и систематизације чињеница 'унутрашњег искуства' субјекта сазнавања. Другим речима неокантовска епистемологија је супротстављена онтологији. Њен је задатак да докаже да 'унутрашњи услови' сазнања, психо-физиолошка стања људског организма која настају у људској свести током процеса сазнавања, само изгледају као да представљају суму спољашњих чињеница, мада су апсолутно различита и независна од утицаја 'спољашњих услова', стања спољашњег света, који има властите објективне законе постојања и кретања. Неокантовци стога сваки покушај да се постојеће сазнање протумачи као разумевање околоног света проглашавају недозвољивом 'онтологизацијом' чисто субјективних форми делања, илузорним придавањем детерминација 'стварима по себи' или свету изван свести од стране субјекта. Неокантовска епистемологија је дакле усмерена против идеје о самој могућности позитивног научног разумевања околног света у оквиру физике, хемије,биологије, политичке економије, историје и тако даље. 'Научни поглед на свет' је према неокантовцима апсурд, бесмислица, пошто читава скупина природних и друштвених наука ништа не зна о свету изван свести и о њему ни не говори. Под пежоративним изразом 'онтологија' или 'метафизика' неокантовци заправо одбацују сваку претензију физичара, хемичара, биолога, полит-економиста, историчара, да закони које су открили имају објективно значење у материјалистичком смислу овог израза. Према неокантовцима, поглед на свет принципијелно не може да буде научан због саме природе мишљења израженог у синтетичким априроним категоријама. Поглед на свет по њима представља скуп различитих подједнако легитимних погледа на свет у којем људи живе, делују и мисле, а наука није у стању да их све обједини у тело повезане, уједињене и непротивречне слике света без да западне у за њу нерешиве противречности у детерминацијама аналитичких судова.

Људи по кантовцима једино могу да надокнаде органску неспособност својег интелекта да повеже изоловане фрагменте погледа на свет у највише јединство сазнања уз помоћ неке ненаучне схеме синтезе која није ограничена врховним принципима формалне логике, него почива на принципима ирационалне ћуди, симпатије, вере у различита мишљења, догме које су научно подједнако недокажљиве и неоповргљиве.

Кантовска теорија сазнања својом ограничавајућом дефиницијом граница сазнања и науке, оставља изван домена науке кључне проблеме погледа на свет и проглашава их ’трансценденталним’ у односу на логичко мишљење и стицање теоријског научног сазнања. Ово искључивање чини нужном везу између научног истраживања и вере у одређени поглед на свет.

Под заставом кантовски протумачене епистемологије ’савременог начина мишљења’, индуктивног, идеалистичког и агностичког, Еduard Bernstein, Conrad Schmidt и други "ревизионисти" у оквиру Друге Интернационале, по оцени утемељивача треће, Комунистичке интернационале, појавили су се у социјалистичком покрету са захтевом да се уједини ’ригорозно научно мишљење’ (какво по ревизионистима није марксизам због обухватања 'магловите' хегелијанске дијалектике) и ’етичке вредности’, недокажљиву и неоповргљиву веру у трансценденталне постулате ’добра’, ’свести’, ’љубави за ближње’ и целокупне ’људске расе’ без изузетка и тд. и т сл.

Према мишљењу лењинистичких критичара неокантовских ревизиониста, штету радничком покрету није нанело пуко пропагирање ’виших’етичких вредности, савесности, одговорности и љубави насупрот злу њиховог недостатка. Штету је нанело преоријентисање теоријског научног мишљења самог на социјал демократску стратегију научног истраживања која одвлачи од трагања за теоријским научним решењима стварних проблема модерног времена. Кантовска теорија сазнања је наиме по лењиновским критичарима неокантоваца, одвратила теоријско мишљење од анализе материјалних, производних односа између људи који представљају темељ целокупне пирамиде друштвених односа, преусмеравајући га на разрађивање ’етичких’ конструкција политичких мера које се могу морално протумачити, Берђајевљевску социјалну психологију и друге 'занимљиве ствари без користи за раднички покрет'.

Илијенков на следећи начин описује друштвено историјске околности када је Лењин интервенисао у епистемолошке спорове: ’ Оријентисање теоријског мишљења не на логику Капитала него на морално-фиктивно критиковање секундарних, изведених дефеката капиталистичког система на његовим секундарним, суперструктурним спратовима, довело је до тога да одлучујући, доминантни тренд новог,империјалистичког ступња у развоју капитализма, промакне пажњи теоретичара Друге интернационале. Ово се није десило због недостатка њиховог талента, него због ситно-буржаске класне оријентације и погрешног епистемолошког становишта’.

Ово је директно довело до Теорије капиталистичке економије Карла Ренера, "библије социјалистичке деснице", која је својим методом мишљења и логиком истраживања непосредно повезана са вулгарном позитивистичком епистемологијом емпиристичко-индуктивистичке варијанте: ’Марксов Капитал написан у времену које је веома удаљено од нас, користећи потпуно други начин мишљења и излагања који до краја нису разрађени, са сваком новом деценијом која протекне повећава тешкоће читалаца...Стил писања немачких филозофа нам је постао стран. Маркс долази из филозофског доба. Наука данас више не напредује дедуктивно(не само у истраживању него ни у излагању), него индуктивно; она полази од експериментално утврђених чињеница, систематизује их и тако ступњевито долази до нивоа апстрактних појмова. У добу које је навикло да на овај начин мисли и чита, први део Марксовог главног дела представља напросто несавладљиву тешкоћу.’

Повратак Канту је према Лењину представљао израз страха идеолошких представника буржоазије од превратничких друштвених перспектива које је отворила Хегелова апсолутно идеалистичка и панлогистичка али дијалектичка теорија сазнања и научне свести, коју је само требало ново материјалистички преокренути. Хегел је први увео праксу, остваривање и спољашње откривање циљева ’духа’ у чулним објектима, у логички процес као критеријум истине у току проверавања резултата кроз непосредни контакт са ’стварима по себи’. Увођењем праксе у логику Хегел је поистоветио логику са теоријом сазнања. Лењин је посебно нагласио улогу праксе као теста или критеријума објективности људског сазнања и као прелаза на објективну или апсолутну истину по Хегелу. Појављивањем у облику практичног чина, мишљење укључује ствари изван свести у своје кретање, тако да су и ’ствари по себи’ подређене диктатима мислећих људи и послушно се крећу и мењају према законима и схемама које диктира људско мишљење. На овај начин, не креће се само ’дух’ према схемама дијалектичке логике, него и свет ’ствари по себи’. На овај начин дијалектичка логика се показује и као теорија сазнања самих ствари а не само теорија само - сазнања духа.

САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога.

Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност...

Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens).

Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774.

ИСТИНА (гр.        , лат. veritas, фр. verité, шп. verdad, ру. правда, енг. truth, нем. Wahrheit) је вредност чије значење присталице разних епистемолошких схватања различито одређују. Реалистички емпиристи дефинишу и. као својство оног суда сазнаватеља који је у кореспондицији са стварношћу о којој сазнаватељ суди, а та реалност ”објективно” јесте онаква каква јесте ”по себи” независно од сазнаватеља. За рационалисте критеријум и. је кохеренција. Релативисти сматраjу да је и. консензуална конструкција више субјективних мишљења постигнута кроз њихову интеракцију. За дијалектичаре и. неке појаве је процес њеног настајања из прошлог у садашње и будуће стање њене структуре кроз праксу трансформације њених противречних могућности.

КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ и други секундарни извори A-M

Bailly, A., 1950: Dictionnaire Grec - Français, Paris: Hachette

Diderot, D, D'Alambert, J.R. eds (1751-1772/http Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers Paris: Briasson, David, Le Breton, Durand http://fr.wikisource.org/wiki/Encyclop%C3%A9die,_ou_Dictionnaire_raisonn%C3%A9_des_sciences,_des_arts_et_des_m%C3%A9tiers

Филиповић, В. и други уредници 1965 Филозофијски рјечник Загреб. Матица хрватска

Gaffiot, F., 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Paris:Hachette

Гиденс (Giddens), A. 2007: Социологија, Београд: Економски факултет

Грлић, Д. и други уредници 1973 Енциклопедијски лексикон МОЗАИК ЗНАЊА т. 10: Филозофија 1973 Београд: Интерпрес

Гурвич, Ж. (Gurvitch, G.) 1965 Савремени позив социологије . Сарајево: Веселин Маслеша

Гулднер, А. (Gouldner) 1980 За социологију: обнављање и критика у социологији данас Загреб: Глобус

Хараламбос, М., Холборн, М. 2002: Социологија - теме и перспективе , Загреб: Голден маркетинг

Лукић, Д. Радомир и остали уредници, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд

Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago

Ritter, J., Gründer, K., Gabriel, G., eds 1971-2007 HISTORICHES WÖRTERBUCH DER PHILOSOPHIE, 1-13 Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft

ПРИМАРНИ ИЗВОРИ А-М:

Аристотел 1960 Политика . Београд:Култура

Aдорно, Т. 1966/1979: Негативна дијалектика, Београд: БИГЗ

Aranson, H. & Ordeshook, P. 1972 "Spatial Strategies for Sequential Elections", in Niemi, R.G., & Weisberg H.F. eds., Probability Models of
Collective Decision Making . Columbus, Ohio: Merrill

Aron, R. 1963 Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard

Aron, R. 1972 Progress and Disillusion - the Dialictics of Modern Society. England: Pelikan Book

ATTAC http://attac.org/attacinfoen/

Augustinus, A. 412-426 /http D е civitate dei (City of God) http://www.newadvent.org/fathers/1201.htm

Баро, Р. (Bahro, R. 1977/1981) Alternativa : kritika realnog socijalizma Загреб: Глобус

Baudrillard, Jean. 1981 Simulacres et Simulation. Collection Débats. Galilée

Бекон, Ф. (B а con , F.) , 1620/1964: Нови органон . Загреб: Напријед

Бек, У. (Beck , Ulrich (1986/2002) Ризично друштво - у сусрет новој модерности. Београд: Филип Вишњић

Bell, D. 1973 The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, Daniel Bell. New York: Basic Books

Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press

Bertalanffy, L. v. 1968/1976 General System theory: Foundations, Development, Applications, New York: George Braziller, revised edition 1976

Bhaskar, R.A., 1993, Dialectic: The Pulse of Freedom, London: Verso.

Bonald, de L.A. 1796/http Théorie du pouvoir politique et religieux, http://classiques.uqac.ca/classiques/de_bonald_louis/theorie_pouvoir_pol/theorie_pouvoir.html

Bourdieu, P. (1986) The forms of capital. in: Richardson John G. (ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Westport-London, itd: Greenwood Press, str. 241-58

Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge,

Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34.

Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd

Bourdieu, P. (1986) „The forms of capital“ u Richardson, J. ed., Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education. New York: Greenwood Press

Бурдије (Bourdieu), П. 1999 Сигнална светла - Птилози за отпор неолибералној инвазији Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Бжежински, З. 1997/2001 Велика шаховска табла Подгорица:ЦИД

Chamberlain, H.S. 1912 Arische Weltanschauung München : F. Bruckmann

Chechland, P. 1981/2006, Learning For Action: A Short Definitive Account of Soft Systems Methodology, and its use Practitioners, Teachers and Students, Wiley

Child, G. 1925 The dawn of European civilization, London: K. Paul

Comte, A. : Cours de philosophie positive (1832-1842), Syst è me de politique positive (1851-1854)/1869 Paris-Londres_Madrid_New York: Littr é, É, према Фиаменго, А. 1987.

Condorcet,de, A.N., 1795/http Esquise d’un tableau historique des progrés de l’ésprit humaine, http://oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=1669&Itemid=27

Čomski (Chomsky), N. : 1999: Профит изнад људи - неолиберални глобални поредак. Нови Сад. БИС

Dahrendorf, Ralf. (1959) Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford: Stanford University Press.

Декарт,P. (Descartes) 1637/1990 Расправа о методи Београд: Естетика

Декарт,P. (Descartes) 1647/1998 Meдитације о првој филозофији у којима се доказује божја егзистенција и разлика између људске душе и тијела Београд: Плато

Дилтај, В (Dilthey, W.) (1883/1980): Заснивање духовних наука Београд: Просвета

Диркем Емил, 1893/1963 Правила социолошког метода . Београд: Савремена школа

Диркем, Емил, 1893/1972 O подели друштвеног рада. Београд: Просвета

Диркем, Е. (Durkheim, E.)1912/1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд

Емил, Д. 1922/1981 Васпитање и социологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Фехер, Ф, Хелер, А., Маркуш, Г (Fehér, F, Heller, A., Márkus, G.) 1984/1986 Диктатура над потребама Београд: Рад

Фергусон А 1767/2007 Есеј о историји грађанског друштва Београд: Службени гласник

Фиаменго, А. 1987: Saint-Simon i Auguste Comte, Загреб: Напријед

Friedman, M. 1968 "The Role of Monetary Policy." American Economic Review, Vol. 58, No. 1 (Mar., 1968), pp. 1–17

Friedrichs, R.W. 1972 Sociology of sociology USA Free Press

Фројд, З (Freud, S.) (1917/1933) Увод у психоанализу . Београд: Косомос

Фројд, З. (Freud, S.) (1913/2009) О сексуалној теорији; Тотем и табу . Нови Сад: Академска књига

Фром, Е. (From, E) (1941/1964) Београд: Нолит

Фуко, М. (Fоucault, M, 1969/1999) Археологија знања , Плато, Београд

Фукујамa, Ф. 1990: "Крај историје", Трећи програм бр. 84

Galbraith, J.K., 1977: The Age of Uncertainty, Houghton Mifflin Co., Boston

Гарфинкел, Х (Garfinkel, H.) (1967/1998) "Шта је етнометодологија" у И. Спасић, Интерпретативна социологија , Београд: Завод за уџбенике

Gellner, E. 1992 Reason and Culture: The Historic Role of Rationality and Rationalism. Oxford: Blackwell

Giddens, Anthony 1991 Modernity and self-identity. Self and society in the late modern age Cambridge: Polity Press

Gobineau , Arthur , de 1853-55/1967 Essai sur l'inégalité des races humaines, 4 vol. Paris : Pierre Belfond

Gouldner, A.W. 1970/http The Coming Crisis of Western Sociology. New York: Basic Books. http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=100897870

Gracia, J.G. and Noone, T.B., A Companion to Philosophy in the Middle Ages, London 2003

Grotius, H 1625/http De jure belli ac pacis (English: On the Law of War and Peace ), http://www.constitution.org/gro/djbp.htm

Habermas, J. 1973 Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus Suhrkamp

Хабермас, Ј, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд

Harrison_Barbet, "Averroes", Philosophical connections, http://www.philosophos.com/philosophical_connections/profile_039.html#averconn1a jun 2010

Harvey, D. 1986 Thorsons complete guide to alternative living Wellingborough. Northamptonshire : Thorsons

Harvey, D. 1996 The condition of postmodernity : an enquiry into the origins of cultural change Cambridge ; Oxford : Blackwell

Хегел, Џ.В.Ф. (1807/1974) Феноменологија духа. Београд: БИГЗ

Хобсбаум, Е. (Hobsbawm, E.) 1987 Доба револуције . Загреб: Школска књига

Huntington, S.P. 1993 "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs,
Summer 1993 22-49 http://edvardas.home.mruni.eu/wp-content/uploads/2008/10/huntington.pdf

Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб

International Forum on Globalization 2002 Alternatives to Economic Globalization A Better World Is Possible, San Francisco, CA: BERRETT-KOEHLER PUBLISHERS

Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers

Jackson, M. 2003, Systems Thinking: Creative Holism for Managers, Wiley.

Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246

Jung, C. G. 1912/1956. Psychology of the Unconscious: a study of the transformations and symbolisms of the libido, a contribution to the history of the evolution of thought >1967> Symbols of Transformation, Collected Works, Volume 5, Princeton, N.J.: Princeton University Press.

Кант, И., 1781/1976: Критика чистог ума, Београд: БИГЗ

Кант, И. 1786/1974 Ум и слобода . Београд: Велика едиција идеја

Khaldun, Ibn 1377/ Prolegomena (Muqaddimah) to Universal History , transl. Franz Rosenthal, http://www.muslimphilosophy.com/ik/Muqaddimah/, jun 2010

Козер, Л. (C о ser, L.) 1956/2009 Функције друштвеног сукоба: испитивање концепта друштвеног сукоба и његове употребе у емпиријским страживањима Нови Сад: Mediterran publishing

Кувачић,И., 1979/1989 Социологија: Увођење у расправу о актуалним питањима сувременог друштва Загреб: Школска књига

Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press

Ла Грас, Ђ. 1974 "Произоводне снаге и односи производње" Марксизам у свету бр. 10

Lazarsfeld, P. F., Berelson, B. Gaudet, H. 1944/http The People's Choice: How The Voter Makes Up His Mind In A Presidential Campaign. (Second Edition.) New York: Columbia University Press, http://www.mendeley.com/research/the-peoples-choice-how-the-voter-makes-up-his-mind-in-a-presidential-campaign-1944/

Леви_Строс, К. ( Lévi - Strauss, C. ) 1962/1966 Дивља мисао Београд: Нолит

Леви_Строс, К. ( L é vi - Strauss , C. ) 1966/2011 Тужни тропи. Београд : Zepter Book World

Lévy-Brühl 1922 La mentalité primitive. Paris: Alcan

Lewin, K. (1946) "Action research and minority problems" Journal of Social Issues 2(4): 34-46, http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1540-4560.1946.tb02295.x/full

Linton, R. 1936/http The Study of Man Appleton Century Crofts, Inc. http://www.archive.org/details/studyofman031904mbp

Lipset, S. 1963/http The First new nation http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=101064240

Livergood , Norman , D ., 2003 /http America Awake! We Must Take Back our Country http://www.4shared.com/document/xaaaZVyY/NORMAN_D_LIVERGOOD_-_AMERICA_A.html

Littr é, 1864/http Auguste Comte et la philosophie positive Paris, L. Hachette et cie http://www.archive.org/details/augustecomteetl02littgoog

Лок, Џ., (Lock, J.) 1690/1962, Оглед о људском разуму (т.1 и 2). Београд, Култура

Лукић, Р. 1959 Основи социологије Београд: Савез Удружења правника Југославије

Luther, M. 1517/http "95 Theses" http://en.wikisource.org/wiki/95_Theses

Maistre, de 1814/http Essai sur le principe générateur des constitutions politiques et des autres institutions humaines, Paris, à la société typographique, http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k41852g

Макјавели, Н. (Machiavelli) 1513/ 2002 Владалац Београд: Фамилет

Mалиновски, Б. (Malinowsky) 1922/1979 Аргонаути западног пацифика Београд: БИГЗ

Малиновски, Б. (Malinowsky) 1944/1970 Научна теорија културе Београд: Вук Караџић

Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin

Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252

Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46

Mayo, E. 1949 Hawthorne and the Western Electric Company, The Social Problems of an Industrial Civilisation. new York: Routledge

МcLuhan, 1964/2003 Understanding Media: The Extensions of Man; 1st Ed. McGraw Hill, NY; reissued by MIT Press, 1994, with introduction by Lewis H. Lapham; reissued by Gingko Press, 2003

Mead, G.H. 1934 Mind, Self, and Society. Ed. by Charles W. Morris. University of Chicago Press.

Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503

Merton, R.K. 1949/1968 Social Theory and Social Structure, Glencoe: Free Press

Мертон, Р.К. (Merton) 1967/1998 О теоријској социологији Београд: Плато

Милс, Р. (Mils, W.) 1959/1964: Социолошка имагинација . Београд: Савремена школа

Morgan.L.H. 1871. Systems of Consanguinity and Affinity of the Human Family, Washington DC: Smithsonian Contributions to Knowledge.

Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево.

Мill, J. S. (1848/http) The Principles of Political Economy: with some of their applications to social philosophy), http://en.wikipedia.org/wiki/The_Principles_of_Political_Economy:_with_some_of_their_applications_to_social_philosophy

Моntchrétien, A. 1615/1999 Traité de l'économie politique Geneve : Librairi e Droz

Мо nt е s q uieu , Ch . L . d е, 1748/1970 De l`Esprit des Lois : Les grands thémes Édite par J. P. Mayer et A. P. Kerr Paris: Gallimard

Mun, Th.1621/1930 A discourse of trade, from England unto the East-Indies , New York: Facsimile text Society

ОНТОЛОГИЈА од античких филозофа означава прву филозофијy која начелно истражује бивствујуће као бивствујуће, бит битка (гр.ontos = који постоји, ta onta = постојеће, бивствујуће, битак, нем. Sein, фр. Еtre), категорије, структуру, законе бивствовања уопште, света као целине.

ПАРАДИГМА је “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац, форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењу конкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или модел избора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principia који укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине и представља основу за дефинисање формализованим речником који усваја заједница научника одговарајуће дисциплине.

П. у ширем значењу јесте дисциплинарна матрица интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења о битној природи истраживане стварности и о законитостима које у њој владају, те процедуралних епистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили апстраховани битни аспекти, о истраживачким процедурама и техникама најподеснијим за истраживање битних аспеката стварности, као и о критеријуму процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних онтолошких и епистемолошких истраживачких проблема изведена из п. као егземплара, преносе се кроз непосредне односе припадника одређене научне заједнице, елиминишу поделу науке на међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичком добу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује: "Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научна заједница састоји се од људи који деле једну парадигму" (1974:стр.240-3). Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизоване примене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сродних нових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке, научне дисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предмети подучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање истраживачких проблема, систематизују се у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручног образовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошким образовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке (1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљава будуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивање и прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирања и ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постоји, али га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техника и проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућим оквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитом поразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије" или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајући преиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се стара парадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. кроз насумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру више међусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичнојфази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалне инерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су били верни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противрече њеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућег егземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази по Куну нагло, кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природних наука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључиво постепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности, без губитака. Ставио је акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различите целовите појмовно-теоријско-методолошке замисли или п., одлучујуће усмеравају научно истраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине. Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђује и служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице пошто не само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п., него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблеме који немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистона приликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазива одмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми (Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигме која је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове опште-прихваћене дисциплинарне матрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалност на нову парадигму, остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њене структуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквиру исте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитим погледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кун тврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могуће да се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Kaрнап наиме сматра да то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем би се могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностима и манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилима и сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независно од садржаја супротстављених парадигми. Кун, напротив, сугерише да супротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу у револуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватности решења увек везани за одређену парадигму, а за вредносни или аксиолошки сукоб о циљевима научног истраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственим подацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигми по Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разлику између теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, поприма сасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи, да маса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију. Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми, не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих, пошто оне заправо решавају различите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуције по Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различите парадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити, који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који их треба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену шта представља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандарди на које бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме које дефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме. Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошки и аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалије у фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могло да буде главни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научници после смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирају свет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњој линији би се метафорички могло да каже да истовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света, мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начин на који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуције са политичким и религиозним, уместо да се задржи на рационалној реконструкцији садржаја и коначних резултата историје науке изостављајући све "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу група научника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно, за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољних искуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи као прихватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан, међутим, истиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационални избор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32). На дуги рок, по Лаудану долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошком нивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“ или достигнута теоријска сазнања о емпиријским чињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања. На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани (мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија, метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степену су међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигме мењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане „смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљева испитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљања и тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно у некој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постоји сагласност, за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеница да нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јесте илузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елемената тријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајних циљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде. Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврде да научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничких сазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалним средствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвене моћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћи примери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценити супротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Први настоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајући да су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитно прихваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегије укључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теорија постигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљеви су непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању, као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понуди критеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр. истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настоји да покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуална методолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивање да актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине. На пример, циљеви Беконове индукције да теорије морају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати и да објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати, оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитно прихваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример, да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материје као што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметара силе и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућа увек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелно прихватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност, обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективно не конзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака; 3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивно разрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).