Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

САЗНАВАЊЕ је психички процес и способност живих организама да стекну (са)знања неопходна за самоодржање и самопроизвођење . С. је мисаоно дел(ов)ање вођено мотивом откривања истине или практичне користи.

Емпиризам, рационализам, ирационализам, догматизам, скептицизам, реализам, номинализам, идеализам, материјализам, позитивизам, критицизам, феноменализам, дијалектика дају различите, често супротне и ређе синтетичке одговоре на питање о изворима и пореклу, могућностима, ваљаности и предмету с.

САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога.

Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност...

Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања

СВОЈИНА је према правницима нормативно, обичајима или законски формално дефинисани и заштићени правни однос поседовања, употребе, плодоуживања и располагања између субјекта, физичког лица (појединца или групе) или правног лица (корпорације, државе, друштва), с једне стране, и објекта, неког предмета материјалне природе (намештај), услуге (образовање) или правне конструкције (патент, алиментација, деоница), покретног (животиња) или непокретног (земља). Овај нормативно регулисани однос дефинише који предмети могу да буду власништво субјекта својине, искључује друге из употребе и других облика уживања тог предмета без његове или њене сагласности или надокнаде, те правно штити и санкционише кршење својинских права.

Економисти и социолози се пре свега баве одговарањем на питање ко у стварности доиста употребљава, присваја користи од употребе и располаже објектом својине, без обзира како је формално правно дефинисан субјекат својине.

Правним институтом својине се по Марксу само озакоњује право искључивог коришћења, плодоуживања и располагања до отуђивања и уништења услова и производа људске делатности оној класи у друштву која је претходно обезбедила монопол на вршење наредбодавних функција у друштвеној подели рада. Класа која је лишена приступа условима преживљавања је у овој антагонистичкој подели рада, сведена на извршилачке функције и предају једног дела производа властитог рада владајућој класи без надокнаде да би опстала.

У објективно могућем безкласном друштву по историјским и дијалектичким материјалистима, био би успостављен институт друштвене својине свих припадника друштва, као што је то од Римске империје до недавно на Западу била вода. Присвајање се у прелазном социјалистичком периоду у којем још увек има пуно остатака капиталистичких односа одвија према буржоаском начелу расподеле према уложеном раду и његовим резултатима, да би са развојем материјалних и духовних друштвених производних снага комунистичко начело репродукције живота постао слоган да сви раде према својим слободно развијеним способностима,и да сви добијају према потребама развоја својих људских потенција.

Утемељивач разузмевајуће социологије и интеракционизма, Макс Вебер, указивао је на постојање колективних и приватних типова својине као и принудних и споразумних начина поделе радних услуга односно присвајања изгледа за коришћење услуга људског рада, материјалних средстава за прибављање и изгледа за извлачење добити из руководећих услуга у тржишној и комунистичкој привреди, свестан да уговор формално заснован по слободној вољи обе стране може да буде материјално регулисан поретком услова рада који је наметнут (Вебер, Макс, 1976: I, 90-95 и даље). Каснији интеракционисти су често запостављали ове структуралне елементе људског међуделовања, а нарочито њихову насилну варијанту.

Аустријски правник социјал/демократске оријентације Карл Ренер (Renner, Carl, 1929) је 1929 у својем Правном институту приватног права и његова друштвена функција настојао је да покаже да је настављање примене правне замисли власништва како је она формулисана у античко доба у деветнаестом веку имало за последицу отуђивање у приватне руке великих сегмената онога што је било и што треба да буде и даље у јавном домену.

СИСТЕМ (гр. systema, састав, састављено) означава организовану целину састављену од скупа најмање два неопходна узајамно повезана и међузависна елемента који као један врше неопходне функције за опстанак целине у односу на спољашње услове и друге системе Типичан пример с. у филозофији је Хегелов систематски приказ развоја духа од индивидуалног опажања до апсолутног знања. У механици типичан пример с. је машина, у биологији организам, у психологији личност, у социологији друштво.

Социолози функционалистичке оријентације истичу у први план сагласност о заједничким вредностима као темељ стабилности у оквиру привредног, политичког, културног и других подсистема друштвеног с. Социолози ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације наглашавају историјску специфичност противречне и асиметричне међузависности елемената тзв "базе" и "надградње" друштвеног с. у разним начинима производње. Теоретичари инерпретативно феноменолошке оријентације првенствено указују на крхкост друштвеног с. који настаје као конструкт из процеса преговарања о значењу и смислу друштвеног узајамног деловања појединаца.

СЛОЈ (СТРАТУМ), друштвени, је према теоретичарима функционалистичке оријентације скупина појединаца са сличним положајем на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија професионалног статуса, економског богатства, политичке моћи и друштвеног угледа. Појединачни припадници истог с. могу да имају особени заједички идентитет, интересе и стил живота, али у отвореном облику стратификације међусобно сарађују на основу узајамне зависности са припадницима других с. и могу доста лако да пређу у виши слој.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА је процес и начин на који људи уче да усвоје и прилагоде своје понашање утврђеним друштвеним вредностима и нормама. Примарна социјализација се односи на обликовање новорођеног детета у особу која је у стању да комуницира с другима у складу са очекивањима друштва првенственоу породици. Секундарна социјализација се дешава у детињству и адолесценцији, првенствено у школи и у групама вршњака. Социјализација одраслих се односи на учење норми повезаних са новим статусима и улогама које заузимају током својег кретања од једног до другог посла.

Амерички психијатар и етнолог Аврам Кардинер (Kardiner, Abram,1891-1981,1939) је проучавао како се кроз различите начине организације процеса социјализације у породици, уоброчавања одојчади, регулисања сфинктера, сексуалних забрана и слично, обликују различити типови “базичне личности”, с особеним ставовима према родитељима и фрустрацијама који одговарају датом друштвеноми културном оквиру. Ове друштвено и културно обликоване фрустрације “базичне личности” са своје стране се изражавају и рефлектују у симболичким надокнађујућим пројекцијама као што су религија, митови, табуи, технике мишљења, укратко у секундарним институцијама датог друштва и културе. Амерички културни антрополог Ралф Линтон (Linton, Ralph, Ралф,1893-1953, 1936) је даље разрадио појам “базичне личности” замењујући појмове “интериоризације” и “моделовања” као основне механизме процеса социјализације, појмом “статусне личности”. Овај коцепт се односи на успешно извршавање специфичних улога везаних за одређени друштвено признати и културно дефинисани приписани или стечени статус. Преко њега Линтон напушта сагледавање друштвеног и културног оквира социјализације као монолитног. Напротив, указивао је на могућност да начин на који друштво настоји да обликује своје чланове за један одређени статус, може да буде у нескладу са одликама личности које су пожељне за неки други статус.

Ерих Фром (Frömm, Еrich, 1900_1980, 1949) немачки психоаналитичар који се населио у САД након доласка Хитлера на власт у Немачкој, критички говори о друштвеном карактеру који појединци усвајају током процеса социјализације у датом глобалном друштву организованом у националну државу тако да спољни притисци постају унутрашње принуде које наводе појединце да желе да делају онако како је то потребно за глатко функционисање класно подељеног и отуђеног конкретног глобалног друштва. Друштвене изворе неурозе Фром сагледава у противречним тежњама модерног човека ка индивидуалној слободи, која може да се изроди у усамљеност у гомили, с једне стране, и ка сигурности повезаности с другима, која може да доведе до губитка слободе независне индивидуалности, с друге.

Особеним културним и психолошким одликама обликованим под утицајима дугог трајања као што су разне географске и климатске околности, бавили су се бројни аутори.“Етно-психичким профилима” на Балкану се у нашој земљи пионирски бавио антропогеограф Јован Цвијић (Цвијић, Јован,1865-1927, 1922,1931 ). Француски социолог Франсоа Бурико је проучавао доминантну општу психичку конфигурацију “националних карактера”(Bourricaud, F.: 1922-1991, 1952) Психолошке особености појединих народа су подложне модификовању под утицајем промењених историјских и културних услова заједничкогдруштвеног живота, потискујући пацифистичке ратоборнијим цртама карактера или обратно,као приликом смене владајуће религије или идеологије.

СОЦИОЛОГИЈА је наука чији посленици настоје да проуче форме, садржаје, законитости или правилности процеса структурисања и мењања људског понашања и узајамног смисаоно оријентисаног друштвеног дел(ов)ања у околностима разноврсних, историјски и друштвено-економско-политичко-културно-технолошки специфично институционализованих друштвених односа који повезују и раздвајају узајамно делујуће појединце и друштвене групе у свим сферама људског друштвеног деловања репродукције друштвеног живота. Теоретичари истористичке и феноменолошке оријентације оспоравају могућност уопштавања о људском свесном и вољном непоновљиво индивидуалном деловању, а симим тиме и научни карактер социологије. Више у "Шта је социологија" на адреси http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/stajesoccirRc.doc.
 

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните на wiki страницама УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ САЗНАЊА , ФУНКЦИОНАЛИСТИЧК O -ПОЗИТИВИСТИЧКА ПАРАДИГМА , НОВО-МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО ДИЈАЛЕКТИЧКА ПАРАДИГМА , ФЕНОМЕНОЛОШКО -ТУМАЧЕЋА ПАРАДИГМА ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d o n the wiki pages Introduction to Sociology of knowledge, Functionalist-positivist paradigm, New-materialist dialectic paradigm, Phenomenological interpreting paradigm...

СТАТУС теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) употребљавају у двоструком значењу као 1) комбинацију свих положаја које појединац заузима у разним групама и у односу на целокупно друштво, и 2) као скуп права и дужности повезаних са одређеним положајем у друштву, одвојен од појединаца који могу да га заузму. С. је друштвено дефинисано место појединаца у групи и друштвених група у глобалном друштву на основу улога које они у њему играју, који лоцира појединце и групе у односима са другим појединцима и групама. на основу одговарајућих скупина очекиваних понашања и ставова о правима и дужностима играча одговарајућих улога.

Теоретичари функционалистичке оријентације сматрају да ако су у традиционалном друштву сви елементи наследног приписаног друштвеног с. и били међусобно конзистентно консолидовани, у модерном и пост-модерном друштву је по њиховом мишљењу дошло до декомпозиције појединих елемената друштвеног с. стеченог властитим залагањем појединца.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације сматрају да у свим класним друштвима, положај у класној подели рада на управљачки и извршни и приватна својина над условима репродукције живота као њен правни израз, представља кључни чинилац који одређује све остале димензије с. и одговарајуће, међусобно непријатељски супротстављене класне интересе, класну свест и начине живота.

Статус или углед који ужива једна скупина појединаца код Макса Вебера означава независну узрочну компоненту животних шанси у свим историјским епохама, поред својине над економским богатством и политичке моћи командовања.