Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

НОРМА је према социолозима функционалистичке оријентације специфично правило које одређује како људи који заузимају различите статусе треба да извршавају своје улоге у односима с другим људима и формално и неформално санкционише одступање од правила. Ова правила понашања су садржана у разним облицима колективне свести као што су традиционални митови, религиозне доктрине, морални принципи или званични закони датог глобалног друштва, о којима постоји сагласност већине припадника друштва.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације истичу да у свим класним друштвима н. нису израз сагласности припадника друштва као целине већ представљају израз посебних интереса владајуће класе да се друштвено узајамно деловање  људи током репродукције друштвеног живота организује на начин који јој обезбеђује очување њених класних привилегија .

Утемељивач разумевајуће социологије је посебну пажњу посветио правним н. као оријентишућем принципу циљно рационалног идеалног типа друштвеног делања и стандарду за критичко процењивање у којој мери актуално понашање појединаца одступа од стандарда. Правна н. или закон се разликује од других евалуативних стандарда људског понашања по томе што их споља гарантује вероватноћа да ће овлаштена службена лица применити физичку или психолошку принуду да би постигли њихово поштовање или казнили њихово кршење.

ОДНОС у симболичком језику представља оно што је означено предикатом састављеним од више израза. Не постоји независно него само као апстрактни фактор и веза између ствари означених изразима.

У друштвеним наукама друштвени о. означава структурисано и структуришуће повезивање различитог степена свесности између две (дијада), три (тријада) или више особа.

Карл Маркс користи израз друштвени однос како за ново-материјалистичко преокретање идеалистичког дијалектичког приступа тумачењу пре свега идеја и свести, тако и за ново-материјалистичко дијалектизовање и историзацију старо-материјалистичког и позитивистичког приступа тумачењу пре свега природних и друштвених појава које имају материјалну форму. У првом случају идејне садржаје свести Маркс доводи у однос зависности од начина друштвеног живљења и узајамног друштвеног одношења између људи, па и људску природу тумачи као историјски насталу и променљиву свеукупност друштвених односа. У другом случају, показује да друштвене чињенице нису ванвремене, једном за увек фиксиране спољашње "ствари" (нпр. капитал у оквиру националне или политичке економије), него да представљају историјски специфичне, стога и променљиве, односе између људи, истовремених производа и произвођача друштвених односа, поводом услова и средстава неопходних за производњу и репродукцију властитог друштвеног живота, у које односе људи улазе у класној предисторији независно од своје свести и воље ("Предговор" за Прилог критици политичке економије).

Према Максу Веберу друштвени о. јесте понашање или узајамно деловање већег броја особа које је по свом смисаоном садржају узајамно подешено и тиме оријентисано на основу узајамних очекивања и вероватноће да се друштвено дела на неки (смисаоно) могући типичан начин. (Wеber, Маx, 1976, 18) Вебер истиче да је његова теорија и метода разумевања друштвеног деловања и узајамног одношења рационалистичка, али додаје да је свестан да се највећи део стварног понашања људи одвија испод прага свести.

ОНТОЛОГИЈА од античких филозофа означава прву филозофијy која начелно истражује бивствујуће као бивствујуће, бит битка (гр.ontos = који постоји, ta onta = постојеће, бивствујуће, битак, нем. Sein, фр. Еtre), категорије, структуру, законе бивствовања уопште, света као целине.

ОРГАНИЗАЦИЈА у социологији означава процес настајања поретка као и резултат институционализације односа између припадника неке секундарне групе специјализоване за вршење одређене делатност и усмерене на постозање одговарајућег циља. О.се некад употребљава у значењу структуре.

ПАРАДИГМА је “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац, форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењу конкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или модел избора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principia који укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине и представља основу за дефинисање формализованим речником који усваја заједница научника одговарајуће дисциплине.

П. у ширем значењу јесте дисциплинарна матрица интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења о битној природи истраживане стварности и о законитостима које у њој владају, те процедуралних епистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили апстраховани битни аспекти, о истраживачким процедурама и техникама најподеснијим за истраживање битних аспеката стварности, као и о критеријуму процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних онтолошких и епистемолошких истраживачких проблема изведена из п. као егземплара, преносе се кроз непосредне односе припадника одређене научне заједнице, елиминишу поделу науке на међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичком добу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује: "Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научна заједница састоји се од људи који деле једну парадигму" (1974:стр.240-3). Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизоване примене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сродних нових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке, научне дисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предмети подучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање истраживачких проблема, систематизују се у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручног образовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошким образовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке (1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљава будуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивање и прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирања и ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постоји, али га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техника и проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућим оквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитом поразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије" или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајући преиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се стара парадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. кроз насумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру више међусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичнојфази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалне инерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су били верни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противрече њеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућег егземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази по Куну нагло, кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природних наука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључиво постепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности, без губитака. Ставио је акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различите целовите појмовно-теоријско-методолошке замисли или п., одлучујуће усмеравају научно истраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине. Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђује и служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице пошто не само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п., него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблеме који немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистона приликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазива одмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми (Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигме која је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове опште-прихваћене дисциплинарне матрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалност на нову парадигму, остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њене структуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквиру исте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитим погледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кун тврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могуће да се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Kaрнап наиме сматра да то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем би се могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностима и манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилима и сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независно од садржаја супротстављених парадигми. Кун, напротив, сугерише да супротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу у револуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватности решења увек везани за одређену парадигму, а за вредносни или аксиолошки сукоб о циљевима научног истраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственим подацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигми по Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разлику између теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, поприма сасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи, да маса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију. Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми, не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих, пошто оне заправо решавају различите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуције по Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различите парадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити, који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који их треба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену шта представља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандарди на које бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме које дефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме. Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошки и аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалије у фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могло да буде главни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научници после смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирају свет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњој линији би се метафорички могло да каже да истовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света, мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начин на који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуције са политичким и религиозним, уместо да се задржи на рационалној реконструкцији садржаја и коначних резултата историје науке изостављајући све "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу група научника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно, за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољних искуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи као прихватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан, међутим, истиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационални избор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32). На дуги рок, по Лаудану долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошком нивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“ или достигнута теоријска сазнања о емпиријским чињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања. На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани (мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија, метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степену су међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигме мењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане „смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљева испитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљања и тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно у некој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постоји сагласност, за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеница да нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јесте илузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елемената тријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајних циљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде. Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврде да научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничких сазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалним средствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвене моћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћи примери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценити супротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Први настоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајући да су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитно прихваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегије укључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теорија постигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљеви су непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању, као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понуди критеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр. истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настоји да покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуална методолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивање да актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине. На пример, циљеви Беконове индукције да теорије морају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати и да објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати, оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитно прихваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример, да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материје као што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметара силе и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућа увек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелно прихватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност, обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективно не конзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака; 3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивно разрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОВРАТНА СПРЕГА (eнгл. feedback) у кибернетици означава повратну петљу, кружни образац узрочно повезаних елемената неког система у којем почетни елеменат шири утицај на суседни елеменат повезан у спрегу, тако да последњи елеменат поново утиче уносом резулта првобитног утицаја на први елеменат циклуса.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).

ПОЈАМ у логици представља елеменат у мисаоном односу израженом у неком суду, мисао означена једном именицом или дефинисана скупом других израза као њеним знаком, са којим је повезана одређена ментална диспозиција код људи који разумеју одговарајући језик.

Садржај п. по реалистима представља стварно сазнање скупа одлика унутрашње природе, битних или нужних, сталних, непроменљивих, општих и заједничких својстава, предиката или детерминација неког стварно постојећег или замишљеног предмета или појаве који је независтан од свести појединачних субјеката. П. у значењу универзалног и нужног повезивања представа опажених предмета у свести, утемељује претензију суда чији је одговарајући п. елеменат, на објективну ваљаност.

П. по номиналистима представља само име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју међусобно независних појединачних предмета исте врсте, израз сличности, идентитета више предмета интуиције. Кант је на пример дефинисао појам као општу представу онога што је заједничко многим предметима, општа идеја која може да буде укључена у више предмета.

П. по феноменолозима има идеално трансцендентално постојање изван простора и времена.

За Хегела појам изражава дијалектичко јединство апстрактно општег или идентичног свих појединачних објеката дате врсте, те опште које садржи у себи сво богатство посебног и појединачног специфичне природе или само-очигледне негације одговарајућег предмета (А није А, А = Б). Универзални појам заправо изражава стварни закон порекла, развоја и нестајања појединачних ствари.

Присталице дијалектике истичу да су и појмови индиректно одређени простором и временом преко форми мишљења припадника конкретних друштава ситуираних у историјском простору и времену, па настају, развијају се и нестају са њима али могу и да их преживе.

ПРАГМАТИЗАМ је филозофски правац према којем је практично дел(ова)ње (гр.       ) корисно за одржање и успех, главни критеријум за просуђивање истинитости теорија и регулатор људског мишљења и деловања.

ПРАКСА у античко доба означава особену сферу међусобног дел(ов)ања (гр. praksis ) људи у заједници (уп. практичко).

У модерно доба значење праксе не само што обухвата, него почиње пре свега да означава чулно, материјално, споља видљиво дел(ов)ање произвођења (гр. poesis) и преображавања првенствено неживог света ради остварења неког корисног циља за људе изван саме производње, насупрот “безкорисној” теоријској контемплацији.

Код Хегела п. означава аспект чулно-предметне објективације мишљења кроз процес деловања мишљења на чулне предмете, њиховог мењања у складу са појмовима и плановима који су сазрели унутар субјективног менталног чина мишљења и резоновања и исказани су у говору у складу са логичким правилима. Хегел као ’чисти’ логичар гледа на праксу апстрактно, искључиво у оним одликама које дугује мишљењу, као на чин остваривања одређене намере, плана, идеје, појма или циља унапред одабраних, а не као на делатност која има властита одређења независна од мишљења. Сви резултати људске практичке делатности – ствари направљене људским радом, историјски догађаји и њихове последице, код Хегела су узети у обзир само у мери у којој су отелотворавали или објектификовали неку идеју. Пошто је чулну објективну делатност или праксу приказао као последицу и спољашњу објективацију идеја, планова и појмова које ствара особа заокупљена мишљењем то јест менталним радом, код Хегела је постало немогуће да се каже шта је онда извор мишљења у глави теоретичара и како оно настаје.

Пракса је код Хегела критеријум истине и тачности операција које људи врше у свери вербалног, симболичког изражавања својих психичких стања, ауторитет проверавања појма, резултата мишљења, менталног, теоријског рада завршеног пре и независно од праксе ново материјалистички схваћене као реална, чулна објективна делатност друштвених људи.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике, п., рад, друштвена производња, јесте битна посредујућа веза између контемплирајућих и мислећих људи и природе по себи, кроз коју се природа преображава у мишљење, а мишљење у тело природе. П. у најширем значењу производње преображава објекат природе у објекат контемплације и мишљења. „Чак и објекти најједноставније ’чулне извесности’ су једино дани људима кроз друштвени развој, индустрију и трговинско саобраћање.“ Само пракса може да разреши питање које су одлике објекта дате у контемплацији припадале обејкту природе саме, а које су уведене у њу посредством људске субјективне преображавалачке делатности. Пракса човечанства је истовремено потпуно конкретан (посебан) и универзалан процес. П. укључује све друге форме и типове кретања материја као своје апстрактне моменте, и дешава се у складу са њиховим законима.

Проширивање и померање у значењу п. код Маркса у правцу критике друштвених односа, критикује постваривање и инструментализацију односа између људи, третирање другог човека као бесловесног материјала за обделавање и средства за постизање властитих циљева.

П. постаје критеријум истине теорије на основу искуственог проверавања последица њене примене. Пракса је интеракција субјекта са нечим објективним, спољашњим, независним. Када практично делујући субјекат аналитички разлучи свест о себи и свест о објективној стварности која пружа отпор властитом сврсисходном преобликовању, свест постаје способна да непосредно спознаје објекат, без неоправданог скока од субјективних менталних стања на претпоставку о објективној стварности.

’Питање да ли је објективна истина атрибут људског мишљења- није теоријско него практичко питање. Људи морају да докажу истинитост, то јест стварност и моћ, ’овостраност’ својег мишљења у пракси’ (II теза о Фојербаху) ’Спор о стварности или нестваrности мишљења који је изолован од праксе је чисто схоластичко питање’.

У значењу свесне, сврсисходне, свестране, стваралачке, самопотврђујуће и самоослобађајуће људске делатности која укида сукоб између опредмећивања и самопотврђивања, пракса није само критеријум истине, него истина тоталитета битисања човека, према хуманистичкој интерпретацији ново материјалистички преокренутог дијалектичког схватања историје. П. је основни критички појам одређења човека примереног његовој бити слободног бића које само себе производи.