Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

БИТАК у онтологији означава присуство у сваком бићу или бивствујућем, неограниченог, општег, безсадржајног, неодређеног и неодредљивог “јесте” (гр. einai, лат. еssе), за разлику од небитка што “није”. Б. подарује бићу бићевитост или бивствујућевитост и видљивост, а сам биткује или бивствује тако да истовремено “ништи” као Ништа.

БОГАТСТВО у социолошким истраживањима представља једну од основних димензија друштвеног положаја, поред моћи и угледа. Теоретичари функционалистичке оријентације под б. подразумевају пре свега ствари, материјална и духовна добра или ресурсе који су у датим друштвима дефинисани као ретки, вредни и стога пожељни да буду поседовани.

Теоретичари новоматеријалистички преокренуте дијалектичке оријентације под б. подразумевају првенствено друштвени својински однос између људи поводом неједнаког приступа стварима неопходним за репродукцију друштвеног живота.

ВРЕДНОСТ према психолозима емоција представља доживљај осећања угодности, према психолозима волунтаристима представља доживљај жеље, а према социјалним психолозима и социолозима вредности представљају опште идеје припадника неког друштва о пожељном циљу, току и резултатима људског узајамног деловања приликом задовољавања предуслова биолошког опстанка, друштвене репродукције и културног развоја, које подржавају и правдају из вредности изведене друштвене норме. Према социолозима функционалистичке оријентације сагласност о вредностима је услов интеграције издиференцираних елемената друштвеног систем и његове репродукције. Према социолозима марксистичке оријентације, доминантне вредности  у класно подењеном друштву представљају идеолошко средство доминације владајуће класе над подчињеном класом ради смањивња трошкова наметања властитих партикуларних интереса путем физичке принуде.

Према истористима в. немају објективно постојање него субјективно иреално важење, а људи својим чиновима руковођеним в. стварају у збиљи добра у којима су остварене вредности или културу. Према феноменолозима и вредносни доживљаји су попут мисаоних чинова усмерени на одређену предметност и доживљавају се с истом сигурношћу евиденције као спознајни чинови, дакле имају одлике апсолутног и општег важења.

Економско  одређење вредности као користи која се може добити из неког добра или услуге и реч која је бележи, подједнако су стари као и тржишни односи. Грчку реч axia и немачку реч Wеrt су затекли најпознатији класични политички економисти од Петија, преко Адама Смита до Рикарда. Сваки сељак или трговац свих времена су користили реч вредност за све што може да буде купљено или продано, све што нешто кошта или нешто вреди. Да су теоретичари покушали да израде појам вредности уопште полазећи од правила чисто формално и номиналистички оријентисане логике која и даље препоручује научницима да апстрахују оно што је слично и што сваки појединачни објекат поседује, никада им то не би успело. Општа употреба одговарајуће речи већ је одавно обавила овај посао и објединила у изразу ’вредност’, тако да би теоретичари могли само да уведу ред у изразе које користи сваки продавац или купац, педантно набрајајући својстава оних феномена којима је реч ’вредност’ супротна, па би се читава делатност свела на разјашњавање домена применљивости датог израза. Теоретичари су кроз историју мишљења постављали на сасвим други начин питање изградње општег појма вредности, тако да је одговор на њега могао да буде појам то јест свест о стварној општости.

Још грчки филозоф Аристотел је својим разматрањима вредности у Никомаховој етици подстакао како каснија субјективна, идеалистичка и номиналистичка одређења појма вредности преко корисности за појединца, тако и објективна, материјалистичка и реалистичка тумачења општег садржаја и значења вредности преко трајања времена рада.

Први енглески утемељивач политичке економије као науке производње, размене, расподеле и акумулације богатства, Sir William Petty (1623-1687), дошао је спонтано до општег појма вредности не помињући уопште реч вредност, резонујући овако: ’Уколико човек може да донесе у Лондон унцу сребра из земље у Перуу за исто време за које може да произведе бушел кукуруза, онда је једно природна цена другога.’ Да се ради о конкретно општем појму вредности говори чињеница да овако формулисана изражава и одражава истовремено како конкретан стварни феномен дат у искуству у форми партикуларитета између других партикуларитета, тако и оно универзално које представља вредност уопште.

Пошто су већ спонтано формирали општи појам вредности у значењу општег односа самерљивости две робе, класични политички економисти су накнадно покушали да га ’потврде’ и ’оправдају’ у складу са канонима апстрактне формалне логике анализирајући партикуларне, конкретно историјске варијације или форме општег појма вредности као што су капитал и профит. Овај покушај потврђивања не само што није успео него је директно водио у противречности, парадоксе и антиномије.

Маркс је показао да је узрок упадања у ћорсокак теоријских парадокса и антиномија у које је запала политичка економија Рикарда (1772-1823) и његових ученика, њихово строго придржавање формално логичке замисли апстрактно општег које искључује дијалектичку противречност из узајамног односа општег појма вредности са његовим партикуларним, индивидуалним манифестацијама. Излаз из овог ћорсокака, Маркс је видео у усвајању и примени принципа оне логике мишљења која је у складу са предметом мишљења и сама дијалектичка, приликом покушаја изградње конкретно општег појма вредности који освешћује однос дијалектичког унутрашњег јединства супротности између општег и индивидуалног.

Противречности Рикардове радне теорије вредности уочили су и Малтус (1766-1834), Сисмонди (1773-1842), Прудон, али само Маркс (1818-1883) је разјаснио стварну природу ових противречности. Погледајмо то на примеру антиномије између закона вредности и закона просечне профитне стопе. Према Рикарду живи људски рад је једини извор и супстанција вредности. У настојању да теоријски изрази профит преко радне теорије вредности као део нове вредности створен новим живим радом, Рикардо је упао у логичку противречност. Очигледна је наиме емпиријска чињеница да квантитет профита није одређен квантитетом живог рада утрошеног на његову производњу и не зависи од величине оног дела који је издат на најамнине. Рикардо је формулисао закон према којем просечна профитна стопа зависи од квантитета капитала као целине. У противречности са законом радне вредности профит је према овом закону утолико виши што је мање живог рада утрошено током његове производње. Упркос узајамном искључивању два закона, оба детерминишу исти објекат, профит. Пошто је познавао само Локовску формалну логику Рикардо није био у стању да оправда општи закон радне вредности као непосредно опште емпиријско правило под које све чињенице као што је просечни профит могу да се директно подведу без противречности. Творац радне теорије вредности која је у складу са објектом, трезвено је и чак цинично изразио стварно стање ствари и у теорији просечне профитне стопе, без обзира што је тиме запао у логичку противречност, сматрајући ову околност доказом слабости и непотпуности радне теорије вредности.

Када су Рикардови наследници попут Џејмса Мила (1773-1836), престали да дају приоритет кореспонденцији теорије и објекта, него слагању теоријских детерминација са захтевима конзистентности формалне логике, радна теорија вредности је почела да се дезинтегрише. Емпиристички настројени следбеници су настојали да разреше противречност између општег закона радне вредности и његовог даљег развоја у конкретним околностима у облику закона просечне профитне стопе, на основу схоластичког дедуковања емпиријских феномена и директног подвођења конкретног под апстрактно, на основу формалног редефинисања општег закона тако да се емпиријски опште може фромално апстраховати и директно подвести под нову формулацију, то јест путем вербалне фикције. Други начин је да се унутрашња противречност објекта изрази као спољашња противречност две ствари, од којих је свака унутар себе непротивречна, у различитим односима и у различито време.

На крају су политички економисти потпуно напустили радну теорију вредности као принципијелно настојање да се сви одвојени феномени разумеју као нужни елементи исте опште супстанце, живог људског рада, завршавајући у крутом емпиризму. Пошто нису били у стању да објасне профит без противречности из радне теорије вредности, констатовали су просто да у стварности профит потиче не само из живог рада него и из многих других фактора као што су земља, машине, потражња и многе друге. Вулгарни економисти су формално преобразили теорију у емпиријски еклектицизам троједине формуле: ’Капитал – камата; земља – рента; рад – надница’ (слично у социологији, одређење друштвеног положаја, моћ, богатство, углед).

Према економистима утилитаристима вредност неког предмета се утврђује на тржишту на пресеку укрштања потражње на основу субјективне процене корисности додатне јединице датог производа или услуге, с једне стране, и понуде на основу трошкова и обима производње одговарајуцег добра и услуге. с друге.

Маркс је показао да однос узајамно искључујуће противречности између апстрактног закона радне вредности и конкретног закона просечне профитне стопе као емпиријске форме властитог манифестовања, представља стварну, нужну, унутрашњу противречност стварног објекта коју треба разрешити на стваран начин, откривајући посредујуће везе између њих. У првом тому Капитала Маркс је показао да вишак вредности представља искључиво производ оног дела капитала који је потрошен на наднице и конвертован у живи рад, то јест, варијабилни капитал. У трећем тому, међутим, наилазимо на став: ’Ма како се то десило, исход је да вишак вредности настаје истовремено из свих делова инвестираног капитала’. Између два противречна става Маркс је развио читав систем повезујућих карика, али је очувао однос узајамно искључујуће противречности који забрањује формална логика. Вулгарни економисти су славодобитно изјавили да Маркс није испунио своје обећање да ће разрешити антиномију радне теорије вредности. Опстанак противречности између општег закона радне вредности и његове властите посебне емпиријске манифестације просечне профитне стопе, напротив, показује да се овде не ради о логичким антиномијама субјективног мишљења, него о стварним противречностима у објекту, које је Рикардо тачно изразио али није разумео. Маркс је ове стварне противречности сублатед посредовао кроз систем све дубљих и конкретнијих теоријских појмова. Другим речима, стварне противречности су очуване али су изгубиле карактер логичких противречности, пошто су преображене у унутрашње противречне моменте или манифестације конкретно универзалног појма вредности у оквиру односа економске стварности робног друштва. У овоме нема ничега изненађујућег, с обзиром да сваки конкретни развојни систем укључује противречности као принцип својег само-кретања и као облик у којем се развој одвија.

Маркс је разрадио општу детерминацију или закон вредности током анализе примера његовог конкретног манифестовања у историјски првом облику, који је зато теоријски и логички најједноставнији. Маркс полази од анализе директне размене, трампе робе за робу без посредовања новца. Он дакле строго апстрахује све друге индивидуалне форме вредности које се касније развијају на темељу опште форме вредности у оквиру натуралне размене, као што су профит, рента, камата, новац, капитал, и тако даље. Непосредно је јасно да се такво уздизање партикуларног до општег какво је извео Маркс анализирајући искључиво трампу, принципијелно разликује од чина формалне апстракције онога што је заједничко свим партикуларним елементима целине. Особености једноставне робне форме, које је специфично разликују од профита, ренте, камате и других појединачних форми вредности, у Марксовој анализи нису одбачене као нешто несуштинско, него је напротив њихово теоријско изражавање коинцидирало са одређењем вредности у њеној општој форми. Рикардово решење проблема универзалног дефинисања вредности и његова апстракција су остали непотпуни и формални зато што је с једне стране пропустио да апстрахује или стави у заграде профит и друге развијене форме вредности док је анализирао вредност у њеној општој форми, а с друге стране зато што јесте апстраховао особености директне робне размене. Опште је на овај начин потпуно изоловано од партикуларног и престало је да буде теоријски израз вредности уопште.

На овом месту је важно истаћи да ни у оквиру Хегелове објективно идеалистичке дијалектичке замисли трансформације унутрашњих супротности једне у другу, не би било места за уздизање партикуларне форме оранизације односа људи и њихових производа у општу форму разменске вредности, пошто она једносмерно привилегује отуђење идеалистички протумачене опште форме у партикуларну. Историја економских тржишних односа, међутим, потврђује да вредност уопште није увек била општа форма организације производње. Она је постала општа, али врло дуго је остала истовремено партикуларни однос који се дешава с времена на време између људи и ствари у производњи. Само је капитализам учинио вредност уопште (робну форму производа) општом формом узајамних односа компонената производње. Овакав прелаз индивидуалног и изузетног одступања од правила у општу форму одношења, није изузетак него пре правило у историји.

Вредност се у процесу директне размене роба манифестује, открива или изражава само тако што једна роба игра улогу релативне вредности (на пример платно у односу на својег власника) а друга, њој супротстављена, игра улогу еквивалента (на пример капут другог власника у односу на власника платна). За логичке формалисте и емпиристе ни једна роба не може у истом односу размене и времену да се истовремено појави у обе поларно супротне и узајамно искључујуће економске форме изражавања вредности. Маркс је напротив привидно спољашњу противречност између две ствари које су унутар себе непротивречне, појмио као унутрашњу коинциденцију узајамно искључујућих детерминација у самом објекту. Само на површини феномена и из једностраног апстрактног угла једног од власника роба у размени, изгледа као да је свака од две робе само у једној од две апстрактне, једностране форме откривања вредности, па функционише као релативна вредност у једном односу а као еквивалентна вредност у другом односу. Маркс упозорава да се у размени вредност не ствара, тако да у оквиру размене вредност остаје мистериозна, теоријски још не изражена суштина сваке од ове две економске форме појављивања вредности, као и да се вредност не може поистоветити ни са једном од њих нити свести на њихово једноставно механичко јединство. Са конкретног становишта власника капута на пример, однос размене се показује из супротног угла односно капут има форму релативне вредности а платно има форму еквивалента. Оно заједничко робама које се размењује, треће, лежи дубље и чини да у стварности не постоје два различита односа, него један конкретни објективни узајамни однос два власника робе. У овом односу размене када се заврши, свака од две робе узајамно повезане у њему, истовремено узима обе економске форме откривања вредности по себи, истовремено узајамно мерећи властиту релативну вредност и узајамно служећи као материјал за мерење и изражавање вредности друге робе. Другим речима, у истом односу размене свака роба узајамно претпоставља да је еквивалентна форма вредности остварена у другој роби, управо у форми у којој друга роба више не може да буде зато што се налази у релативној форми. У случају да се две робе узајамно не препознају и не признају једна другу као еквиваленти, размена се просто не дешава. Ако пак до размене дође, то значи да су две поларне форме вредности заправо комбиноване у свакој од две робе које се размењују. Конкретно испитивање ствари оповргава резултате до којих се долази путем апстрактног, једностраног приступа, показујући да је такав приступ неистинит. Истина конкретне робне размене је у томе да је однос остварен у тој размени сасвим немогућ из апстрактног једностраног угла.

У форми противречности релативне и еквивалентне вредности се открива такође апсолутни садржај сваке од роба унутрашња скривена противречност између њихове употребне вредности и (разменске) вредности. Емпириста метафизичар увек настоји да сведе унутрашњи противречан однос на спољашњу противречност ’у разним односима’ и у ’разно време’, негирајући објективност унутрашње противречности. За њега је противречност унутар једног односа показатељ апстрактности знања, мешања различитих нивоа апстракције и сл, а спољашња противречност је за емпиристу метафизичара синоним за конкретност знања. За Маркса, напротив, показатељ једностраности и површности сазнања је представљање једног објекта у мисли без унутрашње противречности, то јест препознавање само спољашње противречности. Најзначајније је препознавање унутрашње противречности између употребне и прометне вредности радне снаге, јединствене робе једине способне да на основу апсолутног и релативног продужења времена и интенѕитета њене употребе, произведе вишак вредности изнад своје прометне вредности или друштвено просечно потребног радног времена за властиту репродукцију као робе.

ГЛОБАЛИЗАМ са додатком предметака анти-, алтер- и сл., представља позитивно или негативно вреднујући заинтересовани став (идеологија) према процесу и пројекту глобализације.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА је противречан објективан процес мењања друштвених односа, институција и организација путем њиховог ширења диљем земљине кугле преко граница националних држава, који резултира из сучељавања друштвених носилаца разних субјективних пројеката конзервирања, реформисања или коренитог преображавања затеченог историјски специфичног облика организовања друштвених односа репродукције живота у планетарним размерама, зависно од друштвено структурисаног интереса појединаца и великих друштвених група да очувају, унутарсистемски поправе или укину затечени доминантни облик репродукције односа израбљивања, тлачења и биолошког угрожавања изведених из класне поделе рада, зависно од тога да ли им њихове улоге и места у датом систему друштвених односа омогућавају да задовоље своје материјалне и духовне потребе или не.

ГЛОБАЛНОСТ је планетарни обухват и домет друштвених односа, институција и организација.

ГРУПА или скупина људи, основни конструктивни елеменат друштва. Према интеракционистима и номиналистима инсипирисаним Максом Вебером, г. је онај затворени друштвени однос скупине појединца који међусобно делују на основу заједничких очекивања у погледу узајамног понашање, помоћу правила ограничавају пријем нових чланова, и међу којима одређени појединци (старешина, вођа, управни апарат и сл.) имају задатак да очувају поредак.( Wебер, М., 1976, 33).

Жорж Гурвич (Gurvitch, G., 1963) је заједно са другим реалистима дефинисао групу као реално постојећу, непосредно видљиву колективну и структурисану друштвену целину утемељену на трајним и делатним заједничким ставовима, понашањима и циљу који треба да оствари, тежећи кохезији свих својих манифестација друштвености. Поред начина приступа (отворене, условне, затворене групе), навео је и бројне друге критеријуме њиховог класификовања као што су: функција (једнофункционалне, вишефункционалне, супрафункционалне), трајање (привремене, трајне, перманентне), начин формирања (фактичке, добровољне, наметнуте), итд.

Амерички социолог Чарлс Кули се највише бавио примарним по својој величини малим групама попут породице којима појединац припада природно и трајно, у којима су односи блиски, лицем у лице и мало су специјализовани(Cooleu, Ch., 1864-1929, 1902). За његовог субародника Едварда Шилса примарне групе су све оне које су неформалне, за разлику од секундарних група које су институционализоване (Shils, H.E., 1910-1995, 1950)

ДЕЛАЊЕ, ДЕЛОВАЊЕ (лат, аctus, енгл. аction) је динамички,процесуални, функционални аспект настајања, постојања и нестајања (мењања) предмета.

Филозофи свих оријентација истичу особеност д. предмета који имају способност да мисле у односу на предмете који ову способност немају. Мислеће тело живих, стварних љ уди (или других сличних бића ако таква још постоје у космосу), најсавршенији производ јединствене супстанције целине природе, за разлику од тела које не мисли, универзално активно конструише облик властитог кретања у простору у складу са обликом (конфигурацијом или положајем) другог мислећег или немислећег тела, координишући облик властитог кретања и властито универзално делање са обликом било којег другогтела. Тело које не мисли , укључујући механички аутомат, својом унутрашњом конструкцијом унапред је прилагођено да обавља ограничени обим делања померања у простору можда и ефикасније од људи, али управо због тога није у стању да учини све остало.Тело које не мисли стога или ремети облик других тела с којима се некоординисано судара, или само бива поремећено и разбијено.

По Максу Веберу, заговорнику разумевајућег приступа у социологији, д. је свако оно поступање или пропуст чињења којима онај који делује придаје неко значење.Овде су истовремено употребљени израз делање и деловање за превод немачке речи Тätogleit да би се поред значења вршења некаквог делања,чињења и израђивања, истовремено сугерисало и значење вршења усмереног утицаја.

Друштвено дел(ов)ање је по Веберу оно поступање код којег се значење које му придају сами делатници (аgents у англосаксонској литератури) односи према поступању других делатника и чији се ток оријентише према тумачењу значења поступања тих других.

Парсонс је у свом америчком преводу Вебера дефинисао друштвено дел(ов)ање (social action) као однос појединца према одређеној ситуацији којој придаје смисао изабирући циљеве или културно дефинисане вредносне обрасце реаговања. Парсонс је увео синтагму референтни оквир дел(ов)ања (аction frame of reference) да би означио особени систем појмова примерен за истраживање и говор о људском друштвеном дел(ов)ању, за разлику од физичких догађаја и биолошког понашања који немају значење.

Делање је за Маркса и ново материјалистичке преокренуте дијалектичаре процес сталне, континуиране негације постојећих чулно опажљивих форми ствари и постојећих система односа, њихово превазилажење и укидање у нове форме. Ови процеси се дешавају у след унутрашњих противречности опажљивих форми. Ове унутрашње противречности су немачки идеалистички филозофи изразили у форми универзалног идеалног дијалектичко-логичког обрасца: теза – антитеза – синтеза . За ново матеоријалитичке преокренуте дијалектичаре, стварни узор и темељ идеалних форми и логичких дефиниција, јесу универзалне форме и облици објективног дел(ов)ања друштвених људи међусобно и на природу у себи и око себе . Људи не делују на природу спољ а, него се суочавају са природом усеби и око себе као једна од њених властитих снага, тако да је њихово деловање стално повезано и посредовано објективним природним законима. Људи користе механичке, физичке и хемијске одлике ствари као средства вршења деловања над другим стварима и њиховог подређивања својим циљевима. На овај начин природа постаје оруђе делања друштвених људи, којим људи допуњавају своје властите телесне органе. У овој употреби природе као анорганског тела људи је тајна универзалности људског делања, а није последица деловања трансценденталног ума у људима. „Универзалност људи се јавља у пракси управо у универзалности која чини целокупну природу анорганским телом – како у мери у којој је природа 1) њихово непосредно средство за живот и 2) материјал, објекат и инструмент њиховог животног делања.“

ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе (гр. dialektike tehne ) кроз дијалошко супротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекст опречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументовано доказујући властити суд. Антички филозоф Зенон из Елеје (око 490–430 п.н.е.) се тако бавио противречношћу претпоставке о кретању. (Историјат појма д. је обрађен углавном према Ilyenkov, E. 1974).

Од античког филозофа Хераклита из Ефеса (око 535-475. п. н. е.), по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватно учење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања, супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајног процеса.

За разлику од обухватног појма д.. псеудо дијалектика се своди на дуалистичке еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиниција појма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне, чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постоји изван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена, у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чисто спољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованих чињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогуће да се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектици полазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици, него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворно потпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезане као неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултат псеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогених чињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничке идеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, које се грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.

Холандски филозоф јеврејског порекла Спиноза (1632—1677) је под изразом интуиције заправо описао обухватни онтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко, истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственог идентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена у атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела. Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јесте начин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природе у атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичком виђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима, пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јест јасно и одређено опажене од стране свих. Људски ум опажа спољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима властитог тела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег тела у свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује по наводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је властитим делањем поистовећено са многим спољашњим стварима, поседује ум чији је већи део спољашњи.

Код немачког филозофа Канта (1724—1804) д. је начин превазилажења насилне борбе између супротстављених принципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијен у догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитета кроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја претендује на победу. Кант је у д. пронашао нужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећих теорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципа мишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставу ума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републике научника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правног процеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну, увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правила опште логике, трансценденталне логике и металогике.

У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичара док воде борбу мишљења, Кант је јасно поставио суштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии. Показао је да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне логике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних форми конструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајући ону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављених детерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумеју стање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да теже компромису узајамног поштовања

Код Канта д., дакле, не обухвата онтологију. Кант се дуалистички ограничио на дијалектичку синтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовремено додајући у сагласности са рационали стима да из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критички преиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам априорних трансцеденталних синтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја. Код Канта је д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, у оквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.

немачки филозоф Фихте (1762 – 1814) је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову поларизацију (бифуркацију) на несвесни начин постојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансцендентално ја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).

Немачки филозоф Шелинг, заинтересованији за природне науке од Фихтеа, настоји да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар објекта. Формулисао је на дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природне целине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природних механичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава и способности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својство или детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића француског хемичара Лавоазијеа (1743-1794), италијанског физичара Волте (1745 – 1827), енглеског хемичара и физичара Фарад еја (1791- 1867) у области алотропске модификације гасова и електромагн етских поља, Шелинг сагледава као остваривање предвиђања дијалектичког закона еволуције природе кроз поларизацију . Критичари Шелинга истичу да се пре може рећи да је формулишући овај закон, Шелинг заправо резимирао начин мишљења који је већ био иманентно потребан и примењиван у теоријској природној науци.

Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизације свега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичког обједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметрално супротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредством субјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталних форми људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликација у чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстрира како се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективних детерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћеног од свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање. Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне науке од механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставка сваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективног и објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитет са спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свести претставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања, у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображава један свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овај идентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисати без кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да је услов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стога увек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.

Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развоја научног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људи да стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојена од логике као система правила мишљења уопште.

Немачки филозоф Хегел (1770 - 1831) је направио корак у правцу обједињавајућег схватања дијалектике кроз дијалектичку реформу саме логике да би од ње начинио средство свесног изражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, која се у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављује као алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења који укључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешења у оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљег истраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свих сфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.

Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификовао мишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутног духа од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику и постаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма, већ душа и појам садржаја".

Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектике преобразио сваку емпиријску стварност у спољашње отеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанског стварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створених деривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности, код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени од људи и појављује се као субјекат, персонификован у обичајима, роби, новцу, капиталу, држави, закону, религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властитог класно подељеног делања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. апсолутне идеје, на овај начин је постала пука илустрација једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једне у другу . Д . је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система постала ингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореност према било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања, позивајући се на слоган „тим горе по чињенице“ уколико се оне не уклапају у априродни систем.

За немачког филозофа, правника, историчара, политичког економисту, социолога , новинара и револуционарног активисту Маркса (1818- 1883) Хегелова "негација негације" представља спекулативан израз кретања класне предисторије човечанства која још није стварна историја људи који су овладали властитом друштвеном репродукцијом живота (Економско филозофски рукописи , 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 Маркс пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категорија као теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњу развоја материјалне производње". У „Поговору“ за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" , преокретање рационалне језгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Ради се заправо о инверзију инверзије субјекта и објекта која постоји у оквиру језгра Хегелове апсолутне објективно идеалистичке д. Дијалектичка законитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегела по Марксу "дуби на глави" унутар мистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његову вањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренет и прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представља научну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производних снага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумева овладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховог унутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да буде дедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита или конкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружи једино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектике као логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединства или коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.

У „Предговору“ за друго издање првог тома Капитала Маркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираном облику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна".

Немачки филозоф, политички економиста, социолог, новинар, предузетник по наслеђу и револуционар, главни Марксов сарадник и саборац Енгелс (1820-1895) дефинише д. као науку о општим законима кретања и развоја природе, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектици природе као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротности независно од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичког тумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности. Истини за вољу Енгелс је као револуционар имао слуха за повратно дејство свести на делање људи и кроз њега на мењање не само околне природе него пре свега привидно природних закона историјског развоја људског друштва.

Руски правник, филозоф, политички економиста, социолог, публициста, професионални револуционар и државник Лењин (1870-1924) , у својим раним списима је дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, који види друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојено и тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Након студирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште у Филозофским свескама. Д. више није само еволуција, него превратничка пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.

Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизма инсистира на дијалектици праксе, потенцијално стваралачке људске делатности мењања света и самог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађање од слепе нужности, као критерију истине и истини самој.