Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ФАЛСИФИКАЦИЈА је по Карлу Поперу метод сталног настојања да се оповргне истинитост хипотеза научних теорија на основу дедуктивног извођења прецизних предвиђања из њих и њиховог одбацивања приликом прве појаве феномена супротних теоријским предвиђањима.

ФАШИЗАМ је израз који је сковао Бенито Мусолини почетком 1920тих година за описивање новог поретка који је успоставио у Италији након организовања марша на Рим припадника фашистичке партије «сивих кошуља», у циљу обнове националног организма угроженог дегенеративним процесима. Ф. је сажео у слоган: “Све за државу, ништа против државе, ништа мимо државе”. Симбол ф. је чврсто повезани сноп (лат. fascis) прућа са секиром, преузет из римске империјалне традиције.

Масовног друшвеног носиоца ф. покрета представља осиромашена ситна буржоазија и лумпен пролетаријат. Нарочито ове друштвене групације своје незадовољство окрећу против припадника револуционарног радничког покрета и против припадника других народа, не препознајући стварне изворе својих фрустрација. Главни корисник ф. диктатуре је монополски крупни корпоративни и банковни капитал срастао са државном власти.

ФЕНОМЕН је појава (гр. fainomenon), код Платона, чулни свет који представља одраз идејног света, код Канта, спољашњи свет који постоји изван свести који свест спознаје посредством трансценденталних категорија ума.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр. fainomenon) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

ФИЗИОЛОГИЈА је наука која се бави проучавањем функција различитих органа и њихове међусобне повезаности у целини система организма.

ФИЛОЗОФИЈА Кованица од грчких речи филос (пријатељ) и софиа (мудрост) означава љубав према спознаји целине постојећег. Задивљеност и зачуђеност појавом да ствари уопште јесу али и да се мењају па зато да истовремено нису, што нефилозофи сматрају безначајним, саморазумљивим или неразумљивим, љубитеље сазнања подстиче на испитивање и тумачење порекла, основа и разлога тоталитета стварности или утемељујућег Једног које је присутно у сваком појединачном али се не може из њега извести.

Делатност мисаоног трагања за одговорима на упитаност шта и како јесте и зашто бити, односно о извору и смислу свих ствари, речи и дела, обично се разврстава у две групе филозофских дисциплина. Теоријске дисциплине као што су онтологија, логика и гносеологија или дијалектика, теже постизању апсолутног умног знања (епистеме) о битку. Практичне дисциплине попут етике и естетике се баве релативним мнењима (докса) о нормама доброг и ћудоредног дел(ов)ања, односно правилима лепог техничког и уметничког произвођења (поиезис), како оне изгледају разуму.

Нововековно схватање да све што јесте представља могући објекат мисаоног субјекта, подстакло је издвајање из филозофије научних дисциплина као што су астрономија, математика, физика, хемија, биологија, социологија, економија, политика, право, психологија, историја. У условима оваквог осамостаљивања наука, појавиле су се две тенденције у погледу одређења домена филозофије. Прва га дефинише као "науку над наукама" која рефлектује о логичким и методолошким претпоставкама научног сазнавања као таквог и тумачењем структуре и значења језичких симбола. Друга струја од филозофије захтева да пређе са пуког проматрања и описивања света на његово мењање односно на остваривање увида да је истина могућа само као разотуђење историјске производње и репродукције живота.