Диркем у овом тексту настоји да истакне грешке које се понављају приликом посматрања друштвених чињеница, и потом да уведе правила којих се сваки социолог треба придржавати како се ове грешке не би правиле.
Као прво и основно правило, Диркем поставља то да се друштвене чињенице посматрају као ствари. Већ тиме, он истиче разлику између чињеница, то јест ствари и, са друге стране, идеја, то јест појмова.
Наиме, у тренутку када једна нова врста појава постаје предмет науке, људи о тим појавама већ имају одређене појмове који превазилазе чисто опажање. Проблем настаје јер су ови појмови доступнији и ближи него чињенице, па човек природно тежи да их узме на место чињеница и њих начини предметом својих даљих анализа.
„Уместо да посматрамо ствари, да их описујемо, да их упоређујемо, ми се тада задовољавамо да у обзир узмемо наше идеје, да их анализирамо, да их комбинујемо. Уместо науке о чињеницама, ми само вршимо идеолошку анализу.“ (Диркем, 1963: 31)
Циљ сваког истраживања јесте добијање објективних резултата. Како бисмо добили објективне резултате, морамо препознати представе о друштвеним појавама које смо сами створили, схватити их као субјективне идеје и њих искључити из научног истраживања, јер овакве представе нису законити заступници ствари. Обрађујући их, на било који начин се то покушало, не само да не можемо доћи до објективних и истинитих закључака, већ се можемо наћи у заблуди да познајемо стварност чак и онда када смо на потпуно погрешном путу ка истини.
Поменуте представе јесу лаички појмови (notiones vulgares) или претходни појмови (parenotiones), на које Бекон указује у основи свих наука где заузимају место чињеница.
„То су идола, нека врста утвара, које нам изопачавају прави изглед ствари, а које ипак узимамо за праве ствари.“ (Диркем, 1963: 33)
Логично је предпоставити да се ова метода у социологији користи вероватно и чешће него у другим наукама, јер људи нису чекали на настанак друштвене науке да би развили своје идеје о праву, моралу, породици и о друштву уопште. Када немамо довољно знања о конкретним и посебним облицима, ми себи стварамо слику, најопштије изгледе живота, и баш ове сажете представе чине те појмове којиме се служимо за свакодневне потребе у животу.
„Дакле, друштвене чињенице треба посматрати у њима самима, независно од свесних субјеката који их замишљају, треба их проучавати споља, као спољне ствари, јер нам се у том својству показују.“ (Диркем, 1963: 41)
Основна одлика ствари јесте та да се ствар не може променити простом одлуком воље. Друштвене чињенице наравно нису отпорне на све промене, али да би се изазвала промена није довољно желети је, већ је потребан одређен напор због отпора које оне пружају. Овим поређењем увиђамо да друштвене чињенице јесу ствари и да поседују њихово основно својство.
Да би се ова истина поштовала и у пракси, Диркем је сматеао да је потребно увести правила којих се социолог треба придржавати током свог истраживања.
Прво од ових правила је то да треба систематски отклањати све претходне појмове. Будући да смо схватили да они не могу довести до објективних резултата, ово правило је логична последица те тврдње. Лаички појмови ипак нису потпуно бескорисни научнику, јер они могу наговестити да постоји одређена појава коју треба истражити, али је свакако потребно створити нове појмове и означити их посебном терминологијом.
Прво правило учи социолога како да избегне утицај лаичких појмова да би своју пажњу усмерио ка чињеницама. Наредана правила говоре о начину на који треба да овлада чињеницама да би о њима дао објективно проучавање.
Први корак социолога треба да буде да дефинише ствари којима се бави како би се знало о чему је реч. Да би дефиниција била објективна, она треба да изражава појаве у зависности од особина које су им својствене, а не од неке духовне замисли самог научника. А како су на самом почетку истраживања доступна само спољашња обележја, јер су једино она непосредно видљива, почетна дефиниција обично је одређена спољним карактеристикама неке појаве. Дефиниција обавезно треба да обухвати све појаве које подједнако имају ова иста обележја, јер не постоји ни разлог, нити начин да се између њих бира.
Из тога следи друго правило: За предмет истраживања увек узети само једну групу појава претходно дефинисаних помоћу извесних спољних обележја која су им заједничка и истим истраживањем обухватити све појаве које одговарају овој дефиницији. Што ће рећи да предмет сваког проблема, био он општи или посебан, треба да буде утврђен на исти начин. Поступајући на овај начин, социолог искључује своје субјективне ставове и представе и у обзир узима само чињенице које се могу проверити.
„Да би била објективна, наука мора поћи не од појмова који су се ван ње образовали него од осета. Она треба непосредно да позајми од чулних података елементе својих почетних дефиниција. И стварно, довољно је да се замисли у чему се састоји рад науке да би се схватило да она не може друкчије да поступи. Њој су потребни појмови који изражавају ствари потпуно, онакве каве су, а не да их замишљамо онаквим какве би за праксу биле корисне.“ (Диркем, 1963: 52)
Последње правило истиче да социолог, када почиње да истражује било коју врсту друштвених појава, треба да настоји да их посматра са оне стране где се оне јављају издвојене од њихових индивидуалних манифестација. За разлику од појединачних манифестација, колективне навике су облици који трајно постоје, тако да представљају сталну основну меру која је увек доступна посматрачу и не оставља места за субјективне утиске. Оваква стална основа је кључна, јер услов сваке објективности је постојање сталног и истоветног упоришта, на које може представа да се односи и које омогућава да се искључи све оно што она има променљиво, дакле субјективно.
Литература: Емил Диркем, Правила социолошке методе, Савремена школа, Београд, 1963, 31-55