У самом уводу се наводи да се студије у књизи баве практичним, свакодневним активностима као феноменима и објашњењима тих активности. Та објашњења, која се користе за лоцирање, препознавање, или сналажење у сличним ситуацијама, описали су Хелмер и Решер. Наводи се пет карактеристика објашњења, а најважније је да сама објективност истих зависи од околности у којима се она користе. За ту везу су карактеристична три проблематична феномена:
1. Незадовољено програмско разликовање и заменљивост објективних и индексичних израза – односи се на проблеме који се јављају када се користе индексични изрази и реченице. Њима су се бавили Хусерл, Расл и Гудман. Најважније је истаћи да у науци увек објективни изрази имају предност над индексичним и да их, када год је то могуће, замене.
2. Незанимљива суштинска рефлексивност објашњења практичног деловања – пример запослених у Центру за спречавање самоубистава у Лос Анђелесу. Њих занима оно што може да се закључи у све практичне сврхе, али практично деловање само по себи није тема њихових испитивања. Њихова објашњења су конститутивна својства ситуација које описују и које кроз њих постају видљиве. Та рефлексивност се користи да би чланови уочили или остварили рационалну адекватност својих процедура. Да би чланови били заинтересовани за практично деловање, ту рефлексивност би морали да учине очигледном и да испитају поступке рационалног испитивања без намере да их поправе. Међутим, чак и када би желели, чланови то не би могли да учине.
3. Могућност анализирања делања-у-контексту као практичног остварења – пример : у Центру за спречавање самоубистава у Лос Анђелесу процес којим смртни случајеви постају објашњиви за све практичне сврхе јесте практично организационо остварење које је за чланове невредно пажње и банално, али за оне који се баве социологијом, његово претварање у тему практичног социолошког испитивања значило би да се рационалне особине практичних активности схватају као антрополошки необичне. У основи овог остварења је да чланови користе и примењују етнографију. Ово остварење се састоји од: 1) тога да чланови користе рационална својства индексичних израза и 2) могућности анализирања деловања у контексту. Признато рационална својства испитивања се постижу удруженим деловањем чланова и то је суштина ствари.
Шта је заправо етнометодологија?
''Термин етнометодологија користим да означим испитивање рационалних својстава индексичних израза и других врста практичног делања као контингентних текућих остварења организоване умешне праксе у свакодневном животу'' (Спасић, 1998: 132).
Овим аутор говори да појам етнометодологија користи за означавање проучавања свакодневних интерактивних ситуација.
Гарфинкел у наставку говори о заједничком разумевању које социолози тумаче у смислу ''производа'' (сагласност међу субјектима о супстантивним питањима) и у смислу ''процеса'' (методе помоћу којих тумачимо да ли је оно што неко каже или уради у складу са одређеним правилом). Вебер је увео два појма како би их разликовао, а Гарфинкел покушава да их помири и каже да у оба случаја заједничко разумевање подразумева субјектовно тумачење и да у оба случаја оно има оперативну структуру.
Како би показао удео етнометодологије у тумачењу ситуација свакодневног живота, као и значај заједничког разумевања, аутор наводи студију у којој је од студената тражено да забележе неки разговор, тако што ће на левој страни дате им табеле да напишу оно што је речено, а на десној оно што се подразумева да је требало да се каже. Десна колона је за студенте представљала много проблематичнији и тежи задатак, како је подразумевала да поред слушања, студенти прате и покрете, начин говора, итд. (све што је могло да утиче на тумачење онога што се говорило).
Закључак приче о заједничком разумевању, може се сажети у следећем:
''Особа која се бави социологијом, било лаичком, било професионалном, може третирати заједничко разумевање као интерсубјективну сагласност о супстантивним питањима под условом да узима здраво за готово да ће оно што је речено бити схваћено у складу са методима који нису нужно спецификовани, то јест, морају се спецификовати само у ''специјалним'' приликама'' (Спасић, 1998: 137).
''Заједничко разумевање, будући да укључује рад на тумачењу који протиче у ''унутарњем времену'', нужно има оперативну структуру'' (Спасић, 1998: 138).
Термин етнометодологија се користи за означавање проучавања практичног деловања у складу са начелима која се заснивају на идеји да сваки појединачни случај људског деловања представља део организованог практичног деловања. Главно начело етнометодолошких испитивања јесте да се логичке и методолошке одлике праксе и друштвених система вреднују у односу на неко правило, које не треба да буде некакав спољашњи стандард, већ се у оквиру самих структура проналазе и испитују особине рационалне праксе. Свака друштвена ситуација је организована тако да обезбеђује објашњавање сопствених својстава. Свако испитивање се заснива на добро организованој пракси у којој долазе до изражаја рационалне одлике пословица, басни, опомињућих прича и слично.
Управо те рационалне одлике индексичних израза и деловања представљају део организованих активности свакодневног живота. То је суштина овог феномена.
Литература:
Гарфинкел, Х., Шта је етнометодологија у И. Спасић, Интерпретативна социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.