Пре свега, битно је напоменути да је Макс Вебер често био истицан као најранији заговорник теорије друштвеног делања. Сматрао је да су мотивација људи и идеје покретачка снага промена и да идеје, вредности и убеђења имају ту моћ да изазову промене. (Гиденс, 2003: 15,19)
У обрађиваном тексту говори о појму социологије и значењу друштвеног делања разматрајући две целине: методолошке основе социологије и појам друштвеног делања. Такође, разматра типове друштвеног делања као и појам друштвеног односа. У обиљу тема које су свакако материјал, фокусираћу се на оне сводиве на свакодневни живот, по мени, најзанимљивије.
Учесници у делању, посматрачи као и Вебер труде се да схвате значење истог.
„Способност да неко замисли себе како дела на сличан начин као неко други није неопходна претпоставка разумевања.“ (Вебер: Појам социологије, у Ђурић М., 1964: Социологија Макса Вебера, Матица Српска, Загреб, 200)
Ова чињеница се може применити у свакодневном животу, у било ком покушају разумевања делања. Ослонила бих се на цитат из обрађеног текста да „није потребно да неко буде Цезар, да би Цезара разумео“. „Ставити се у туђу кожу“, видети проблем из туђег угла је нешто чему већина прибегава. Често су то догађаји који су несмислени, ирационални, већ интуитивни, афективни, они који се разликују од Веберовог „идеалног типа“. Овим цитатом, Вебер нам указује да ни оно чему стално прибегавамо не доводи до најбољег схватања и тиме нам у извесној мери, по мом мишљењу, контрадиктира отварајући нам очи пред једним од наших најбољих начина за разумевање. Та способност да „уђемо у туђу кожу“ није битан услов разумевања, али може да повећа унутрашњу очигледност смисаоног тумачења.
„Друштвено делање није идентично са делањем више лица истим по врсти нити са сваким делањем које је под утицајем понашања других лица. Тако, на пример, кад у случају кише већи број људи затечених на улици истовремено отвори кишобран, онда делање једних обично није оријентисано према делању других, него је делање свих на исти начин оријентисано према потреби заштите од квашења.“ (Вебер: Појам социологије, у Ђурић М., 1964: Социологија Макса Вебера, Матица Српска, Загреб, 219)
С овом константацијом се не бих у потпуности сложила мислећи на друге примере који се могу догодити у великој гомили. Сигурно би се пронашао неки пример где би делање једног појединца утицало на делање другог. Али, да ли се такви поступци сматрају друштвеним делањем? У таквом неком случају подржавање туђег делања се не може схватити као специфично друштвено делање, поготово када је подржавање чисто инстиктивно по карактеру, без свесне оријентације сопственог делања према туђем јер у овом случају делање се не оријентише према понашању другог лица већ према извесним објективним чињеницама које је онај који дела научио посматрањем овог понашања. (Вебер: Појам социологије, у Ђурић М., 1964: Социологија Макса Вебера, Матица Српска, Загреб, 220) Уколико говоримо о подржавању због тога што је делање традиционално, узорно, отмено или из сличних разлога, онда оно јесте смисаоно оријентисано за разлику од претходног начина подржавања. И једно и друго представљају граничне случајеве друштвеног делања и зато је потребно водити рачуна пре него нешто назвати друштвеним делањем.
„Чисто афективно понашање налази се на граници, а често и иза границе онога што се свесно оријентише према неком значењу. На пример, оно се може састојати у неконтролисаној реакцији на неки изузетан надражај. Кад се афективно условљено делање јавља у облику свесног ослобођења од душевних распињања, онда је то случај сублимације.“ (Вебер: Појам социологије, у Ђурић М., 1964: Социологија Макса Вебера, Матица Српска, Загреб, 221)
Случај афективног понашања је такође присутан у свакодневном животу. По мени, овакав тип друштвеног делања је често осуђиван али и често разумљив. Тумачење оваквог делања може зависити од појединца до појединца, и од тога шта ко сматра рационалним. Појединац који афективно дела, смисао делања не налази у постизању неког циља који лежи ван, већ у самом деловању као таквом. (Вебер: Појам социологије, у Ђурић М., 1964: Социологија Макса Вебера, Матица Српска, Загреб, 222). Разлог за такво деловање је превелики притисак који се врши на појединца, па тежи растерећењу напетости, из тог или другог разлога. Такође као разлог се може јавити жеља за непосредном осветом или чак и само уживање у афективном понашању.
Веберово схватање има доста додирних тачака са другим микроинтеракционистичким перспективама. У суштини, све су се бавиле откривањем значења друштвеног делања и његовим разумевањем.
„И Вебер и интеракционисти су мислили да је могуће дати каузална објашњења људског понашања, све док разумевање значења чини део тих објашњења. Неки социолози, посебно, феноменолози развијају даље тај аргумент и тврде да социолозима немогуће пронаћи узроке људског делања.“ (Хараламбос, 2002:18)