''Тезе о Фојербаху'' представља ставове Карла Маркса о становишту новог материјализма и критику старог материјализма заступаног од стране Лудвига Фојербаха, написано у пролеће 1845. године и први пут објављено од стране Фридриха Енглеса 1888. године.
,,Главни је недостатак свег досадашњег материјализма (укључујући и Фојербахов), што предмет, стварност, чулност схвата само у облику објекта или непосредног спознавања, а не као чулно људска делатност, пракса, не субјективно. Отуда је активну страну, насупрот материјализму, апстрактно развио идеализам - који, наравно, не познаје стварну, чулну делатност као такву. Фојербах хоће чулне објекте - стварно различите од објеката мишљења; али он саму људску делатност не схвата као предметну делатност.“ (Маркс, 1971-1986: 5)
То би значило да се стварност бића не односи само на његову пасивну објективност, не узимајући у обзир промене кроз које пролази свака индивидуа у периоду промена свести у субјективној надградњи. Објект је у исто време и властити субјект, не може се генерализовати јер он пролази кроз битне промене, односно себе практично мења и гради. Тамо где се покушава одвојити објект од субјекта раздире се сама људска суштина. Човек једино може бити субјeкт кроз своју делатност која га спаја са спољашњом стварношћу.
,,Зато он у ''Суштини хришћанства'' сматра да је само теоријско понашање истински људско, док се пракса схвата и одређује само у њеном прљаво јеврјеском појавном облику.“ (Маркс, 1971-1986: 5)
Фојербах не укључује праксу као доказ теоријске суштине, а управо теорија се може доказати искључиво кроз практичну делатност која садржи критику као доказ потврђивања или оповргнавања.
,,Стога он не схвата значење "револуционарне", "практичко-критичке" делатности.“ (Маркс, 1971-1986: 5).
Фојербах не схвата да је револуцинарна делатност управо радикални покушај да се остваре практичне делатности којима се практично-критички указује на негативне аспекте друштва било да је у питању револуционарна идеја која би тек остваривањем у пракси могла да се провери или контрареволција као враћање на претходни начин деловања који је у пракси већ оствариван.
,,Питање да ли предметна истина припада људском мишљењу није питање теорије, већ "практично" питање. У пракси човек мора доказати истинитост, то јест стварност и моћ, обостраност свог мишљења. Спор о стварности или нестварности мишљења - јесте чисто "схоластичко" питање.“ (Маркс, 1971-1986: 5)
Свака теорија без практичне провере се може узети као истинита. Догма се оповргнава при самој помисли да се истражује јер довођење у питање догме има за последицу њено обарање. Ако прихватимо неко мишљење као нужну истину без критичког деловања, изоловањем праксе ми не можемо никада доћи до објективног схватања мишљења.
„Материјалистичко учење о мењању оклоности и васпитања заборавља да људи мењају околности и да сам васпитач мора бити васпитан.“ (Маркс, 1971-1986: 5)
Ако је сам васпитач васпитаван, то значи да је његово знање већ одређено тј детерминанта његовог васпитача. То не мора конкретно бити васпитач, већ однос онога сто је појединац прихватио и усвојио као истинито. На то утичу и друштвене околности, породица, културни обрасци. Стога његово испитивање друштва је увек посматрано са субјективне инстанце ма колико васпитац настојао да буде објективан. Тако долазимо до закључка да се друштво посматра са два гледиста тј из два угла. Оног, непосредног тј субјективног и другог до којег долазимо посматрајући како се иста појава ''понаша'' при различитим околностима. Примера ради, имућан, добростојећи капиталиста настоји да подигне продуктивност своје производње не подижући цену рада као начин мотивације радника јер не познаје ту врсту стимулације и исти тај појединац се нађе у ситуацији да остане без свог капитала и пређе у улогу радника. Он ће тек тада објективније посматрати исту појаву и имати револуционарне побуде, али то је поново субјективна слика појаве док се она не доказе практично на већем броју испитаника, истих модела при разлицитим околностима и условима.
,,Стога оно мора делити друштво на два дела-од којих је један уздигнут изнад њега“ (Маркс, 1971-1986: 5).
У старом материјализму друштво се цепа на два дела у којем је један део објект без могућности промене ситуације у којој се налази. Ту се заборавља да је сваки човек субјект, који, без обзира на задате тешкоће, превазилази нужности које га окружују.
,,Фојербах своди религиозну суштину на људску суштину. Али, људска суштина није никакав апстрактум који се налази у појединачној индивидуи. У својој стварности она је скуп друштвених односа.“ (Маркс, 1971-1986: 6)
Сваки појединац доживљава конкретно религиозну индивидуу на себи лично својствен начин. Религијска суштина је одређена у зависности од односа појединаца према друштву и њиховим односом међусобно, као и скупом стечених афинитета као и освојених и наметнутих знања. Управо скуп свега наведеног резултира његовим личним поимањем религијског осећања. Религијско осећање као такво је другачије интерпретирано у појединачним посматрањима јер уколико су друштвене околности лоше по појединца он ће религију прихватити као начин својеврсне утехе од наметнутог стања као или ће у потпунисти одбацити појам религије као нечег што је оспорио досадашњим практичним искуством, а управо је одбацивање религије једно од битних одређења марскистичког учења. Различита друштва односно друштвене околоности негују и познају различите религије. Религија као друтшвено наметнути производ и јесте итегративни елемент када појачане друштвене кризе, сиромаштво у материјалном смислу и(или) сиромаштво у интелектуалној развијености друштва јер даје наду и благостање, тачније управо веру у награду за овоземаљску жртву.
,,Фојербах, који се не упушта у критику ове стварне суштине, јесте, стога, приморан: 1. да апстрахује од историјског тока и да религиозно осећање фиксира за себе и претпостави апстрактну - "изоловану" - људску индивидуу. 2. Зато што се суштина може схватити само као "род", као унутрашња, нема општост која чисто природно повезује многе индивидуе.“
(Маркс, 1971-1986: 6)
На овај начин Фојербах контрадикторно потврђује да је субјективно посматрање ''изоловане индивидуе'' управо лични утисак појединца који ствара религијски осећај, својствен свом личном субјективном посматрању који је увек другачији у зависности од појединца и нема интегративни елемент повезивања.
,,Филозофи су само различито тумачили свет, а ствар је у томе да се он измени“ (Маркс, 1971-1986: 7).
Човек кроз практичне активности мења свет око себе, а самим тим мења и себе.
Само је револуцијом могуће променити свет, он се мора критички сагледати и радикално изменити, јер је револуција једини легитимни начин промене друштвеног стања јер се еволуција показала као спора и неприменљива. Овим се долази до закључка да је задатак друштвених наука, а нарочито социологије, схватање друштвених противречности чијим укидањем се прелази из нужносту у слободу, јер свака нужност сама по себи повлачи приниду, а слобода пружа могућност избора.
Литература: Маркс, Карл, 1971-1986, ,,Тезе о Фојербаху'', у Маркс К., Ф. Енгелс, Дела, Просвета, Београд;
- хттп://www.марxистс.орг/српсхрва/арцхиве/маркс/1845/мисц/тезе-фојербах.хтмл