Најпре, треба истаћи да су друштвене чињенице друштвена датост и да се развијају независно од човекове свести, оне су човеку дате споља, а прво и најосновније правило јесте то да се посматрају као ствари.
Јасно нам је да човек не може живети усред ствари, а да о њима нема идеје према којима одређује своје понашање. У овом случају се јавља такозвана идеолошка фаза (анализа), кроз коју пролазе све науке и током које разрађују лаичке и практичне појмове уместо да описују и објашњавају ствари. Она полази од идеја ка стварима, а не од ствари ка идејама, тако да не може дати објективне разултате.
Овај стадијум треба превазићи (треба прећи из субјективног стадијума у објективну фазу), а најбитнији разлог за његово превазилажење јесте тај што се друштвене чињенице морају обрађивати као ствари (јер су непосредне датости науке), док идеје нису непосредно дате.
Непосредне нужне последице претходног правила (уједно и цитати које сам одабрала сматрајући их најбнитнијим) јесу:
1. "Треба систематски отклањати све претходне појмове." (Диркем, 1963: 43)
-Овај цитат нам указује на то да социолог (било у тренутку својих истраживања, било у току доказивања) треба забранити себи употребу свих појмова који су образовани ван науке и за потребе које немају ничег научног. Међутим, уплитање осећања често може оспоравати ослобођење тих лаичких очигледности које владају духом лаика. Наше свакидашње мишљење је субјективно, те веома подложно грешкама које могу потицати услед наших пристрасности. предрасуда, стрепњи и слично. Далеко од тога до осећања треба удаљити од науке, али их треба савладати чињеницама како би социолог дао објективно проучавање.
2. "За предмет истраживања увек узети само једну групу појава претходно дефинисаних помоћу извесних спољних обележја која су им заједничка и истим истраживањем обухватити све појаве које одговарају овој дефиницији." (Диркем, 1963: 46)
-Према овом правилу начин да се сачини позитиван предмет истраживања јесте тај да се чињенице групишу према заједничким спољним обележјима. (На пример утврђујемо постојање извесног броја радњи које све показују спољно обележје, да једном извршене, детерминишу од стране друштва посебну реакцију коју називамо казном. Од њих стварамо групу којој дајемо заједнички натпис и називамо преступом сваку следећу кажњену радњу.) Ово правило је јако значајно - јер смо помоћу њега обавештени да негде постоји скуп појава које су стављене под исти назив и које би требало да имају заједничка обележја, али га се нико у социологији не придржава. Долазимо до закључка да спољност обележја која улазе у почетне дефиниције не представља препреку за научна објашњења. Такође је битно поменути могуће излагање грешкама услед занемаривања или рђаве примене овог правила: уобичајна грешка којом се унутрашњим друштвима ускраћује морал.
Пошто нам је спољашност дата кроз осет, Диркем верује да наука, да би била објективна, мора поћи од осета, а не од појмова који су се ван ње образовали.
Али, осет, може бити и субјективан (којим се не представља никакав предмет, тј. спада у осећања којима се предмет посматра као објекат допадања или недопадања), те следи:
3. "Кад социолог, дакле, почиње да истражује било коју врсту друштвених чињеница, он треба да настоји да их посматра са оне стране, где се оне јављају издвојене од њихових индивидуалних манифестација." (Диркем, 1963: 54)
-Ово правило нам указује на то да спољна обележја морају бити што је могуће објективнија, а начин да се до тога дође јесте ухватити се за друштвене чињенице са оне стране на којој су изоловане од својих појединачних очитовања.
Коришћена литература:
Диркем, Емил, Правила социолошке методе, Савремена школа, Београд, 1963: 31-54