Социологија је наука која се бави тумачењем друштвеног делања и узрочно објашњава његов ток и последице. Под делањем се подразумева људско понашање коме актери придодају неко значење. Друштвено делање је оно делање које, поред значења који му акатери придодају, узима у обзир и понашање других и у свом току се орјентише ка њему.
То значење може бити двојако: може се односити на постојеће значење које појединац придаје свом делању или приближно значење које има на уму; може се односити на појмовно схваћено значење које приписујемо појединцу/има у замишљеном типу друштвеног делања. Ни у једном од ова два случаја, није реч о објективно тачном значењу и у томе је разлика између емпиријских и догматичких наука које настоје да утврде тачно значење онога што проучавају.
Јасност и извесност су тенденције многих наука. У разумевању оне могу бити рационалног и интуитивног карактера. Рационални карактер у области делања има када ми интелектуално можемо схватити у ширем контексту значења. Интуитивни карактер у разумевању неког делања је када у машти доживљавамо то делање у емоционалном контексту. Највиши степен рационалног постоји код логичких и математичких исказа. Када ћемо у области делања имати висок степен јасности и извесности? Онда када се то делање у избору средстава рационално орјентише према неком циљу. Ипак, постоје делања чије циљеве не можемо разумети јер у извесној мери одступају од наших властитих. Такви су религиозни примери. Некада различита емоционална стања можемо доживети у машти са већом јасноћом и извесношћу уколико смо пријемчиви за то, као и да интелектуално утврдимо какав утицај на даљи ток делања ће имати.
За научну анализу је важно одвојити то емоционално, ирационално, понашање од појмовно утврђеног чистог типа циљно-рационалног делања. Зато се социологија користи рационалним делањем као идеалним типом који јој помаже да утврди колико неки афективни чиниоци, попут афекта, заблуда, утичу на ток рационалног делања. Социолошки метод је рационалистички.
Науке о делању морају узети у обзир процесе и појаве које немају никакво значење, али стоје у функцији повода, подстрека, сметње. Разумљиво је све оно што у односу према људском делању стоји у позицији средства и циља према коме појединац усмерава своје делање. Неразумљиве су оне појаве које стоје у функцији повода, подстрека и сметње.
Разумевање, такође, може бити двојако: ми разумемо нешто што видимо, чујемо, осетимо, а разумемо и на основу објашњења стварног тока неког делања. Разумевање значи поимање на основу тумачења: стварно намераваног значења у појединачном случају; приближно намеравано значење и идеално-типско значење кога ствара наука за идеални тип неке учестале појаве.
Свако тумачење је могућа научна претпоставка. Зашто је то тако? Некада побуде могу појединцу прекрити стварно значење његовог делања, спољашњи процеси делања могу имати различита значења за актера. Зато је неопходно поређење предложеног тумачења са стварним током догађаја.
Шта побуда представља за актера неког делања? Она подразумева значење које он сматра смисаоно адекватном основом за своје делање. Смисаоно адекватно значи да се неко понашање одвија повезано, уколико на основу нашег начина мишљења, његови делови стоје у смисаоној вези. Узрочно адекватно представља низ процеса који иду један за другим, а који се на основу наших искуствено утврђених вероватноћа, одвијају увек на исти начин. Пример смисаоно адекватног је решење аритметичког проблема уз поштовање правила рачунања. Пример узрочно адекватног је да се тај исти аритметички проблем може решити на тачан или нетачан начин. Узрочно адекватно значи утврђивање једног правила вероватноће, које у идеалном случаују одређено нумерички, а по коме после једног догађаја следи, или заједно са њим, наступа други нови догађај. Тачно узрочно тумачење једног делања значи доказ о вероватноћи да делање има онај ток који је смисаоно адекватан.
За многе социолошке теореме се каже да су закони. То су ставови вероватноће по којима се, на основу искуства, тврди да под одређеним околностима (условима) наступа одређено делање. То делање можемо разумети на основу побуда и намера оних који делају. Ови искази су разумљиви када у основи леже циљно-рационалне побуде.
Подела друштвеног делања
Друштвено делање је оно делање које у свом току може бити орјентисано ка прошлом, садашњем или будућем очекиваном понашању других.
Друштвено делање је подењено у 4 групе:
- Циљно-рационално
- Вредносно-рационално
- Афективно делање
- Традиционално делање
Циљно-рационално дела онај који се орјентише према циљу, средствима, пропратним последицама и при том рационално одмерава однос између средстава и циља, циља и последица, као и однос између различитих циљева. Избор алтернативног циља може бити последица вредносно-рационалног делања. Са становишта циљне рационалности, вредносно-рационално делање је ирационално.
Вредносно-рационално дела онај који дела на основу свесне вере у вредност неког облика понашања. Дела у складу са захтевима које, онај који дела, мисли да га обавезују на неку дужност, достојанство, част.
Када се афективно понашање јавља у облику свесног ослобађања од неких емоционалних напора, онда се то назива сублимација.
Разлика између вредносно-рационалног и афективног делања је у томе што је вредносно-рационално делање усмерено на вредности које појединац свесно развија, а сличност је у томе сто смисао виде у делању као таквом, не у неком успеху.
Традиционална делања су она навикнута дугим понављањем. Највећи део свакодневних понашања су приближна овом типу.
Тешко је наћи конкретне случајеве за било који тип делања.
Ђурић М., Социологија Макса Вебера, Матица Хрватска, Загреб, 199-223