У овом саопштењу потрудићу се да представим и објасним како сам ја разумела овај одломак Дарендорфовог списа "Homo sociologicus".
Прво бих желела да кажем нешто о аутору. Ралф Густав Дарендорф био је немачки и британски академик и политичар. У младости је био хапшен због анти-нацистичких активности и утамничен због истих. Завршио је филозофију и класику на Универзитету у Хамбургу, где је примио и докторат 1952. Други докторат, за социологију, примио је 1952. на Лондонској школи економије, на којој је касније био и први страни директор. Био је члан либералне западно-немачке Слободне демократске партије (ФДП), као и члан Бундестага и Европске комисије. У Великој Британији је именован за витеза 1982. Његова најзначајнија дела укључују између осталих и „Класа и класни сукоб у индустријском друштву“(1959), „Homo sociologicus“(1965), „Модерни друштвени сукоб“(1988) и „Разматрања револуције у Европи“(1990)(britannica).
Без осврта на раније покушаје да се опише човек социологије, Дарендорф се фокусира на новије радове о улогама и покушава, сем осврта на мноштво противречја у њима, да реши и контрадикције помоћу размотрених критичких одлука (Дарендорф, 1989: 141). У том подухвату, он се ограничава тек на неколико главних аспеката спора о овим појмовима, као и неколико водећих спорилаца, не да би обухватио потпуно материју о којој је реч, већ да би дао одговарајући репрезентативан приказ расправљених схватања и проблема (Дарендорф, 1989: 141).
Прво, Дарендорф наводи расправу Ралфа Линтона „Статус и улога“ из његове књиге „Студија човека“(1936), која се наводи у скоро свим каснијим покушајима дефинисања ових појмова (Дарендорф, 1989: 142). Линтон пише о статусу, као о ономе што је Дарендорф назвао положајем: „У апстрактном смислу, статус је положај у посебном склопу“ и одмах затим наводи „Статус је просто збир права и дужности и, као такав, разликује се од појединца који га може заузети“(Дарендорф, 1989: 142). Овде Линтон јасно подвлачи разлику између човека, као појединца и личности, и статуса, као простог збира права и дужности, који егзистира независно од појединца. Даље, Линтон даје своју дефиницију улога: „Улога представља динамички аспект статуса. Појединац је друштвено додељен статусу и заузима га односећи се према другим статусима. Кад активира права и дужности која конституишу статус, он обавља улогу. Улога и статус никако се не могу раставити, а дистинкција која постоји између њих ствар је само академског интересовања"(Дарендорф, 1989: 142). Линтон даје прилично поједностављену дистинкцију улоге и статуса, не улазећи у могуће дубље друштвене импликације оваквих дефиниција термина и њиховог значаја у друштву.
Дарендорф у овим Линтоновим дефиницијама види садржане све нејасноће категорија „улоге“ и „статуса“ (или „положаја“), стога их излаже: 1) као прву нејасноћу, Дарендорф види саму терминологију, за коју сматра да морају да се установе не само адекватни, већ и релативно јасни термини, придајући овој теми свега осредњу важност; 2) другу двосмисленост аутор види у разграничењу ове две категорије, уколико су оне уопште нужне, притом сматрајући ову нејасноћу далеко значајнијом од претходне; 3) као трећу и последњу нејасноћу, за коју сматра да захтева посебну пажњу, аутор види следеће: „Да ли су улоге оно што појединац ради с обрасцима које му даје друштво, или су оне исто толико део друштва колико су и део појединца? Да ли су оне објективне чињенице које је могућно одвојити од појединца, или су пак субјективне датости које представљају нераздвојни део његовог личног живота“(Дарендорф, 1989: 143). Дарендорф овде већ залази у индивидуалну и социјалну психологију, а помало, можда и несвесно, и у филозофију. Ипак, сложила бих се с аутором, то су једна од најважнијих питања покренутих на ову тему и треба обратити дужну пажњу на њих. Кингсли Дејвис артикулише грешку, која је код Линтона само наговештена, и каже: „Начин на који појединац стварно дела на датом положају, за разлику од начина за који се претпоставља да ради, зовемо његовом улогом. Улога је, дакле, начин на који особа стварно извршава захтеве свог положаја. Она је динамички аспект статуса или положаја и као таква је под утицајем чинилаца друкчије врсте но што су они који условљавају сам положај“(Дарендорф, 1989: 144). Кингсли Дејвис се слаже са Линтоном да је улога динамички аспект статуса, али се не слаже по питању дефинисања улоге као простог обављања дужности и поседовању права које чине статус. Дејвис истиче улогу личности појединца у обављању ових дужности, јер је једно шта ће друштво појединцу задати да уради, а друго шта ће појединац схватити и узети из задатог и заиста урадити онако како се од њега очекује. Овде Дарендорф сматра да се не увршћује оно што је по њему централно за улогу, а то су управо очекивања везана за понашање (Дарендорф, 1989: 144). Сад остаје отворено питање, зашто Дарендорф сматра очекивања суштински важним за понашање у склопу улоге? И чија су очекивања битнија, друштва од појединца или појединца од самог себе?
Даље аутор наводи ауторе сличног приступа, Герта и Милса, који дају више техничку дефиницију улоге, сматрајући да се, обзиром на такве дефиниције од стране социолога, тешко могу критиковати социјални психолози, као што је Мареј, што разликују „индивидуалне“ и „друштвене“ улоге“(Дарендорф, 1989: 144). Имамо и Хофштатера, коју улогу дефинише „као кохерентан низ поступака који је усклађен с низом поступака других особа“, за кога аутор каже да је више, у ствари, социологичан од овде цитираних социолога (Дарендорф, 1989: 145).
Дарендорф наводи Хоманса и Парсонса, где га изненађује чињеница да они не виде сукоб сопствених дефиниција, знатно недвосмисленијих и другачијих, са дефиницијом Линтона, на коју се изричито позивају (Дарендорф, 1989: 145). Слично, аутор наводи и Бенета и Тумина, који под улогама подразумевају „очекивано понашање које се слаже са поседовањем статуса“, док Мертон говори о „структурално дефинисаним очекивањима која су додељена свакој улози“(Дарендорф, 1989: 146). Овде можемо видети да наведени аутори посматрају само социолошког појединца, појединца у његовом друштвеном контексту, притом не узимајући у обзир његову стварну појаву. Опет се намеће питање: Како одвојити очекивања друштва, у контексту друштвене улоге, од очекивања појединца у обављању исте, и од себе, као и од самог друштва?
Дарендорф закључује да су ова два појма очито неспојива и наводи Маршала, који је дао предлог да се улога као категорија потпуно препусти социјалној психологији, а да се статус, без психолошких примеса, учини основом социолошке анализе, а као потпору свог предлога Маршал даје правну дефиницију статуса као „стања припадања посебној класи лица којој закон додељује или ускраћује посебна правна својства, или обоје истовремено“(Дарендорф, 1989: 146).
Као последњи пример настојања да се постигне терминолошка јасноћа, проширивањем појма статуса, аутор наводи дефиницију Честера Барнарда, где је статус „оно стање појединца које се дефинише формулацијом његових права, привилегија, имунитета, дужности, обавеза... и, с друге стране, формулацијом ограничења и забрана које управљају његовим понашањем, при чему ове формулације одређују очекивања других у односу на своје садржаје“(Дарендорф, 1989: 147). Барнард овде узима у обзир и дубље друштвене импликације статуса, јер говори о одређености статуса појединца као зависном чак и од очекивања других појединаца у односу на сопствене статусе. Као да се овде код Барнарда појављује тема друштвене одговорности, иако је то само наслућено овим.
Дарендорф види заједничко језгро у овом мноштву дефиниција наведених аутора, јер сви они „узимају елементарну категорију социолошке анализе, која се дефинише помоћу очекиваних образаца понашања („права и дужности“) (Дарендорф, 1989: 147). Дарендорф наводи и психолошки елемент (стварно понашање појединачних носилаца положаја) и цитира Маршала, говорећи да је један од задатака социологије „да обезбеди везу између структуралног истраживања друштвених система и психолошког истраживања личности и мотивације“(Дарендорф, 1989: 148). Ипак, Дарендорф даље износи своје становиште о овој проблематици:
„Али прецизно речено, ова функција везивне карике чини нужним да се љубоморно чува средишња позиција основних категорија социологије. Нема пута да се стигне од оног што појединац ради, или чак редовно ради, до друштва као чињенице која је, у принципу, независна од појединца. Збиром и просеком индивидуалних акција исто је тако немогуће објаснити реалност закона и обичаја као што је то неизводљиво помоћу сагласности која је констатована интервјуима. Друштво је чињеница и, при том, неумољива чињеница, управо зато јер није створено нити помоћу наших импулса нити помоћу нашег уобичајеног понашања. Ја могу да прекршим правила мојих референтних група, а могу и да одступим од чврсто уврежене навике; ипак, ове две врсте акције суштински су несразмерне. Прва ме доводи у опипљив сукоб с друштвом као чињеницом, са силом изван мене; друга укључује само мене. Понашање homo sociologicusa, човека на месту укрштања индивидуе и друштва, не може бити детерминисано „никаквим другим чиниоцима осим оних који су дати с положајем“, као што то Дејвис исправно износи кад претреса учинке стварног понашања. Међутим, он не увиђа да применом овог стандарда његов властити појам улоге постаје социолошки бескористан. Особа нашег свагдашњег искуства изражава се путем индивидуалних варијација понашања, што није случај с homo sociologicusom“(Дарендорф, 1989: 148-149). Овде бих изразила дубоко неслагање са становиштем Дарендорфа, јер он овде не увиђа суштинску везу између поступака појединца и настанка друштвене чињенице. Шта је друштво, ако не скуп свих нас као појединаца? И ако је заиста друштво, као чињеница, потпуно независно од појединца, зашто онда кроз историју видимо толико појединаца, који су својим ставом и утицајем на друштво променили одређене ставове, мишљења и навике људи готово из корена? Непорецива је улога друштвеног човека, као појединца, у великим друштвеним променама, јер свака промена почиње са појединцем који ће да иступи и чврсто одбрани свој став, упркос мишљењу већине, која је махом несвесна дешавања око себе. Онда ступа промена парадигме, а потом коначно долази и до промене у свести већине и, самим тим, мењања друштва.
Дарендорф затим наводи аргументе у прилог термину „положаја“, у односу на „статус“: „У општој употреби, „статус“ се првенствено односи на једну посебну врсту положаја, наиме на положај на хијерархијској лествици друштвеног угледа, на значење које се значајно разликује од онога које је овде у питању. Исто важи и за правно значење ове речи. Правни статус значи више од пуког места у мрежи односа; у ствари, он укључује одређена права и дужности које посебно желимо да одвојимо од простог појма места. Насупрот томе, „положај“ је неутрална реч која није оптерећена заводљивим конотацијама, а то је управо оно што нам је потребно“(Дарендорф, 1989: 150).
Кад се ради о појму „улоге“, Дарендорф закључује да је сам термин генерално прихваћен, притом примећује да је проблем у томе што му социјални психолози и социолози придају различита значења (Дарендорф, 1989: 150). Даље, он каже: „Као што иначе бива, социјални психолози су успели да прецизно изражавају појам уобичајеног понашања, док социолозима то није пошло за руком са њиховим појмом очекиваног понашања“(Дарендорф, 1989: 151). Усудићу се да додам, могуће да социолозима није пошло за руком да дефинишу очекивано понашање, јер оно постоји само у онима који имају та очекивања, док уобичајено понашање егзистира у стварности, наспрам апстрактног и неопипљивог, па се стога може посматрати и лакше дефинисати.
У закључку, Дарендорф запажа да се само у радовима Гроса и Мертона може видети импресиван напредак у правцу формулисања фундаменталних категорија социолошке анализе, јер су они „разлучивањем улога и сегмената улога, или скупова улога и улога, прокрчили пут повезивању теорије улога и теорије референтних група и помогли да се припреми метод за емпиријско истраживање улога“(Дарендорф, 1989: 151). Дарендорф на крају закључује да је дошла прилика да се homo sociologicus провери применом на емпиријске проблеме, јер „само у случају да прође на испиту, homo sociologicus ће се преобразити из простог парадокса мишљења у истинског двојника (doppelgänger), у апроксимацију човека нашег искуства која је узнемирујућа“(Дарендорф, 1989: 151). Овде Дарендорф закључује да је неопходно даље проверавати његов постулат и колико је он оправдан у стварности, како би се дошло до финалног сазнања о томе шта је заправо homo sociologicus.
Литература:
Дахрендорф, Р., (1989) Hоmo sociologicus , Ниш: Градина, 141-151
http://www.britannica.com/EBchecked/topic/1589081/Ralf-Gustav-Dahrendorf