Теорији отуђеног рада Карл Маркс посвећује једно поглавље својих Економско-филозофских рукописа, насталих 1844. године у Паризу. Дотично поглавље могло би се, ради постепеног разјашњавања појма отуђеног рада, посматрати као да се састоји из две тематске целине: теоријских, те практичних аспеката отуђења рада. Већински део поглавља је теоријски: другим речима, бави се анализом самог појма, док се, како је наговештено пред крај овог поглавља, тема праксе отуђеног рада развија кроз наредне главе Економско-филозофских рукописа.
Маркс отпочиње поглавље „Отуђени рад“ коментаришући политичку – односно, како се у Немачкој тога времена уобичајено називала: националну – економију, отпочиње развој своје критике политичкој економији, заступљене кроз читаво поглавље. Он, наиме, критикује квазидедуктивност политичке економије: оно што би требало да дедуцира, она претпоставља као суву чињеницу, голу у својој неповезаности са другим елементима једног чињеничког система, а с којима је, како Маркс сматра, везује каузални однос. Илуструјмо то: политичка економија полази од приватног властиштва као готове чињенице, претпостављајући произлазеће законитости приватног властиштва, а не објашњавајући их кроз и као последицу његове суштине.
Показујући политичкој економији како би дедукција збиља требало да тече, и сам Маркс полази од једне чињенице – „савремене, национално-економске“ (Маркс, 1989: 245) чињенице, формулисане овако:
„Радник постаје утолико сиромашнији, уколико производи више богатства, уколико његова производња добија више на моћи и опсегу. Радник постаје утолико јефтинија роба, уколико ствара више робе. Повећањем вредности света ствари расте обезвређивање човековог света у директној сразмери.“ (Маркс, 1989: 245)
Марксово полазиште је неколико чињеничних тврдњи, које потом анализира.
Рад не производи само робе, како Маркс каже, већ и самог себе и радника сачињава робôм. Тиме се отвара критички и негативан Марксов став према појави робе и робне размене.
Кључни појмови чије садејство Маркс анализира у теоријском делу свог поглавља јесу озбиљење (остварење, опредмећење) рада и његово отуђење (оспољење). Да појаснимо: предмет рада – оно што делатношћу рада настаје – представља фиксиран, ускладиштен рад. У предмету рада се рад озбиљује, остварује – постаје део осетне, опипљиве стварности. Робној размени можемо „захвалити“ за то што предмет рада постаје „туђе биће“, „сила независна од произвођача“ (Маркс, 1989: 246). Како Маркс сликовито каже:
„Радник ставља свој живот у предмет; али сад живот не припада више њему, него предмету.“ (Маркс, 1989: 246)
Ова Марксова реченица једна је у низу реченица које илуструју његово поимање човека, живота и природе. Човеку је дат централни значај у Марксовој филозофији – она је, стога, антропоцентрична. На основу више религијских алузија које Маркс прави у овом поглављу (видети дно овог прилога), можемо чак претпоставити извесни атеизам Маркса: и у горе цитираној метафори, човек је тај коме је дато почасно звање даваоца живота. Човек, радом, удахњује живот предмету свог рада. Међутим, удахнувши му живот, оспољивши га на тај начин, човек је пресекао врпцу која га веже с предметом свог рада. Оспољио га је од самог себе.
Природа је, по Марксу, делатни материјал човека. Човек је део природе и ван ње не може егзистирати. Природа је, двоструко, животно средство човека: најпре, она је тај материјал који човек прерађује, она омогућује да рад човека живи кроз предмет рада; потом, не само у овом, метафизичком, већ и у инструменталном, практичном смислу: природа човеку пружа животна средства, средства за егзистенцију и издржавање. Још један закон је и да, што више човек присваја спољни свет (природу), то више одузима себи животна средства – опет, двоструко: присвајајући спољни свет, човек производи предмете рада, а опредмећујући рад, он га оспољује од себе самог; такође, и у непосредном смислу, губи средства за издржавање. Дакле, у окриљу природе човек се остварује и као физичко биће (субјект), и као радник. Али, управо због тога он је и роб природе, те роб предмета свог рада – он приноси сопствену жртву зарад рада и средстава за живот, те:
„Врхунац је тога ропства, да се као физички субјект може одржати само као радник, а радник је само као физички субјект.“ (Маркс, 1989: 247)
Политичка економија, по Марксу, прикрива отуђење до ког у суштини рада долази, тако што се заправо не бави суштином рада; наиме, суштина или суштински однос рада јесте однос радника (рада) према производњи. Однос рада према производима еквивалентан је односу радника према предметима производње. Како? Наиме, резонује Маркс, предмет рада само је резиме акта, чина, делатности производње. Отуђење предмета проистиче из отуђења унутар самог процеса рада. На први поглед конфузна, реченица: „Ако је, дакле, производ рада оспољење, онда сама производња мора бити делатно оспољење, оспољење делатности, делатност оспољења.“ (Маркс, 1989: 248), сада задобија луциднији смисао.
Оспољење рада значи, најпре, да је такав рад за радника спољашњи (Маркс, 1989: 248). То даље значи да, као прво, човек рад више не сматра елементом (по Марксу: централним, кључним елементом) своје унутрашње суштине. На основу Хараламбосових назнака (Хараламбос, 2002: 687-689), познато нам је да је за Маркса рад најважнија и примарна делатност човекова. „Спољашњи рад“ настаје услед тога што рад задобија инструментални карактер; рад више није стварање само по себи и само за себе, више није сврха себи самом – он је сада инструмент, средство којим се задовољавају неке „спољашње“ потребе, спољашње у односу на самодовољну и елементарну: потребу за радом. Зато Маркс каже да се човек у раду не осећа као „код куће“, не осећа својим, а тек кад не ради, осећа се својим (Маркс, 1989: 248); рад више није добра воља, већ нужда и принуда. Надаље, оспољење рада значи и да човек више не осећа рад властитим радом – како је рад спољашњи, тако и човек постаје „спољашњи“, постаје неко други, изван оквира свог унутрашњег „ја“. Оспољени рад је рад неког другог „ја“, одвојеног од суштинског, унутрашњег јаства које човек осећа.
Где се онда човек осећа собом, својим, у чему се самопотврђује, ако не у (сада оспољеном) раду? Само још у анималним функцијама, како Маркс сматра. (упоредити са Енгелсовим ставом: http://moodle2.f.bg.ac.rs/mod/forum/discuss.php?d=62 ) Наравно, „јело, пиће и рађање“ нису функције несвојствене човеку; међутим, када постану једине функције у којима је човек самоделатан, он се своди на животињу: „Животињско постаје људско, а људско постаје животињско.“ (Маркс, 1989: 249)
Тако долазимо до појма родног отуђења човека.
Под човековим родом подразумева се не тек пуко постојање човечје врсте – не, дакле, још једна пука чињеница – већ оно што човека чини засебном врстом. Можемо ову дистинкцију, ради поједностављења, поистоветити са разликом биолошког и друштвеног детерминизма, или, на пример, пола и рода. У овом Марксовом тексту, род диференцира човека од животиње. Илуструјмо како:
„ (...) Али, она [животиња] производи само оно што треба непосредно за себе или за своје младо; она производи једнострано, док човек производи универзално; она производи само под влашћу непосредне физичке потребе, док човек производи и кад је слободан од физичке потребе и истински производи тек ослобођен од ње; она производи само за себе, док човек репродукује целу природу; њен производ припада непосредно само њеном физичком телу, док се човек слободно супроставља свом производу. Животиња обликује само по мери и потреби врсте којој она припада, док човек зна производити према мери сваке врсте и зна свугде дати предмету инхеренту меру; зато човек обликује и према законима лепоте.“ (Маркс, 1989: 251-252)
Овај цитат централни је за први, теоријски део Марксовог текста о отуђеном раду. Кроз њега можемо резимирати наговештене, „начете“ аспекте Марксове теорије отуђеног рада. Кренимо редом:
Човек себе сматра универзалним бићем, јер је део природе, јер је и сам, дакле, природа; самосвестан је, а свест је она кључна разлика човека од животиње. И човек и животиња живе од неорганске природе; но, захваљујући свести, човек живи од природе не само у непосредном, егзистенцијалном смислу, већ и у пренесеном значењу: природа је и човекова духовна сфера, коју кроз научни и уметнички рад остварује. Рад – неотуђени рад – тако представља животну делатност или производни живот (Маркс, 1989: 251); рад је свесна животворна делатност, окосница човековог родног карактера – производни живот рађа родни живот, карактеристику човекове врсте, оно што човека чини врстом. Човек је слободан када се кроз рад самоостварује и самопотврђује, човек се тек кроз рад хуманизује. Отуђење рада ставља катанац на човека, поробљава га тако да постаје роб предмета свог рада, самог рада, и самог себе. Отуђењем, рад добија дефиницију супротну оној да је животна делатност, производни живот – рад постаје акт отуђења практичне људске делатности (Маркс, 1989: 249). Практична делатност човекова је његова практична производња предметног света, прерада неорганске (неживе) природе (Маркс, 1989: 251) – када је она отуђена, човек се своди само на fizis, само на биолошко, егзистенцијално, анимално, свести лишено. Отуђени рад је отуђени живот човеков. Живот постаје само средство за живот. У том контексту, у изнад цитираној реченици, „слободно супротстављање човека свом производу“ не треба тумачити једнако „отуђењу човекова производа од њега самог“, већ можда пре као што тумачимо теорију друштвеног уговора: човек се добровољно одриче дела своје слободе зарад свеопште слободе, овде – човек производи неки предмет ради задовољења потребе сваког човека и свих људи; производ рада, сам рад тек тако је сврха сам по себи и за себе – у њему се човек самопотврђује и интегрише са другим људима. Он није роба, инструмент, средство, супституција за неке спољашње потребе. Зато је истинска производња тек она ослобођена физичке потребе.
Након што смо направили резиме првог, теоријског дела Марксовог поглавља о отуђеном раду – уистину, подужи резиме, но с циљем што целовитијег појашњења Марксове анализе, посветимо се, укратко, закључивању теорије отуђеног рада и отварању питања у вези са остваривањем праксе отуђеног рада, чије могуће одговоре и сам Маркс у овом поглављу тек наговештава.
Најкраћи резиме појаве отуђења уопште могао би се формулисати овако: ако је човек отуђен од производа свог рада, своје животне делатности и родне суштине, проистиче да је отуђен и човек од човека. Како Маркс каже, већ супротстављање човека самоме себи, практично значи да му се супротставља други човек (Маркс, 1989: 252); а, ако је човеку отуђена родна суштина, људи су самим тим и међусобно отуђени, и отуђени људској суштини (Маркс, 1989: 253).
„Отуђење човека, уопште сваки однос у којем се човек налази према самоме себи, остварује се и изражава тек у односу у којем се човек налази према другим људима.“ (Маркс, 1989: 253)
Човек, наиме, стиче свест о себи не само интроспективно, већ и на односу реакција других људи на његову манифестацију, оспољеност. То је дуалност у формирању његовог идентитета.
Како се практично манифестује отуђење рада? Илуструјмо то низом цитата:
„Ако је производ рада мени туђ, ако се мени супроставља као туђа сила, коме онда припада?
Ако моја властита делатност не припада мени, ако је она туђа изнуђена делатност, коме онда припада?
Неком другом бићу, а не мени.
Ко је то биће?“
„Туђе биће коме припада рад и производ рада, у чијој се служби налази рад и за чије уживање постоји производ рада, то биће може бити само човек сам.“
„ (...) Ако је његова делатност [делатност радника] за њега мучење, онда она мора бити ужитак некоме другоме и животна радост некоме другоме. Само човек сâм може бити та туђа сила над људима, а не богови, не природа.“
(Маркс, 1989: 253-254)
Овим триптихоном цитата приближавамо се оној суштини која политичкој економији, чини се, намерно измиче; отелотворују се све контрадикције наговештене још у првом цитату овог приказа Марксове теорије отуђеног рада. Како је Томас Хобс написао у „Левијатану“: „Човек је човеку вук.“ Налажење вањских „оправдања“ за појаву отуђења само је затварање очију или, пак, фасадирање истине; истина није, како нас Маркс уверава, да до отуђења рада долази због богова или природе, већ само и искључиво – људским фактором.
Отуђење није једнострано – како Хараламбос наводи, реч је о „систему који поставља човека насупрот човеку у борби за одржање и лични напредак“ (Хараламбос, 2002: 688). Човек насупрот човеку је и човек унутар човека – поменуто друго „ја“, неусклађено с правим јаством – и, дословно, једна индивидуа супротстављена другој. Маркс и у овом свом раном делу говори о надолазећем распадању друштва на власнике и раднике (Маркс, 1989: 244). Да се позовемо на први овде наведен цитат: радник је тај који је носилац производње; међутим, што више производа, више роба ствара, тиме и сам постаје роба – све јефтинија и доступнија. Моћ и опсег своје производње произвођач не осећа, јер сва та моћ – робна, капитална – одлази у руке власника. Производња радника тиме се потпуно отуђује од њега, а он од самога себе, те од других. У том контексту, Маркс прави следеће еквиваленције: озбиљење рада = обестварење радника; опредмећење = губитак и ропство предмета; присвајање = отуђење, оспољење (Маркс, 1989: 246). Све ове негативне последице остварују се, по Марксу, до екстрема: обестварење до смрти од глади, губитак до недостатка најнужнијих предмета за живот и рад, отуђење до потпуног робовања предметима рада (јер, што више производи, радник све мање има, а настојећи да поседује барем нешто, упада у својеврсни perpetuum mobile) (Маркс, 1989: 246).
А, све што се од радника отуђује, присваја власник:
„Као што он [радник] производи своју властиту производњу за своје обестварење, за своју казну, као што свој властити производ производи за губитак, за један производ који му не припада, тако он производи власт над производњом и над производом онога који не производи. Као што себи отуђује своју властиту делатност, тако странцу даје делатност која му не припада.“ (Маркс, 1989: 254)
Тако долазимо до најбитнијег закључка теорије отуђеног рада:
„Приватно власништво је, дакле, производ, резултат, нужна консеквенца оспољеног рада, спољашњег односа радника према природи и према самоме себи.
Приватно власништво произлази, дакле, помоћу анализе из појма оспољеног рада, тј. оспољеног човека, отуђеног рада, отуђеног живота, отуђеног човека.“ (Маркс, 1989: 255)
Овим закључком, пажљиво дедукованим, Маркс задаје одсудни ударац маниру којим се политичка економија служи у свом „дедуковању“. Занемарујући (можемо претпоставити: намерно) суштински радни однос: однос радника – произвођача према производњи, политичка економија показује интерес само за однос приватног власништва, чијим се узроцима, пак, не посвећује; заправо, политичка економија не сматра приватно власништво нечим узроковано, већ полази од њега као чињенице из које отуђење рада проистиче. Маркс доказује да је заправо обратно: приватно власништво је последица отуђења рада. И, не само то: оно је и средство оспољења, односно, јасније – реализација тог оспољења (Маркс, 1989: 255).
Надаље, Маркс дедукује да су наднице аналогне приватном власништву (јер се рад подређује сврси добијања наднице, односно производи рада постају средство плаћања рада) и ништа друго до још један облик робовања. Заправо: „целокупно људско ропство инволвирано је у односу радника према производњи, а сви ропски односи само су модификације и консеквенце тог односа“ (Маркс, 1989: 256).
Из отуђеног рада и приватног власништва, као темеља, изводе се све политичко-економске категорије.
Марксова теорија отуђеног рада наишла је на већи број критика, првенствено усмерених ка „апстрактности“, „наивности“, „уопштености“ Марксовог раног стваралаштва, а поједине чак имплицирају „ненаучност“ теорије, будући да се појава отуђења не може квантификовати, те се тако с теоријом можемо лако и сложити и не сложити (Хараламбос, 2002: 689, 691). Да ли то, по Вашем мишљењу, нужно значи и неистинитост уочених појава и односа? Сем овог питања, могли бисмо се позабавити и следећим:
1. Како, по Вама, човек и човечанство долазе до отуђења рада?
Напомена: И сам постављајући ово питање, односно овај задатак пред читаоца, Маркс доводи у везу порекло приватног власништва – претпостављано као спољну чињеницу – са отуђењем рада као непосредном чињеницом, својственом човеку (Маркс, 1989: 257).
У вези с овим: на кога бисте ставили терет кривице за појаву отуђења рада - на самог радника или на неки други субјект?
2. Шта је за Вас суштина приватног власништва? Супротстављате ли приватно власништво социјалном власништву као правом? (Маркс, 1989: 256)
3. Залажете ли се за једнакост или повишење надница?
Напомена: О овом проблему Маркс каже следеће: повишење надница само је боље плаћање ропства, а једнакост надница радника изједначава са свим људима, па је друштво „апстрактни капиталиста“ (Маркс, 1989: 256).
4. На чију Вас (конфликтну) теорију рада подсећа Марксово тврђење да човек робује производима свог рада?
5. Како бисте протумачили Марксов став према религији имајући у виду следеће алузије: као што политичка економија претпоставља што треба да докаже, тако и теологија претпоставља порекло зла из првог греха, не доказујући то порекло (Маркс, 1989: 245); као што радник даје свој живот производу, и човек, дајући Богу, мање задржава у себи (Маркс, 1989: 246); као што делатност радника није и његова самоделатност, тако ни у религији самоделатност уобразиље (маште), ума и срца не проистичу из човека (Маркс, 1989: 249); као што се самоотуђење човека јавља у односу с другим људима, тако се и религиозно самоотуђење јавља у односу лаика према свештенику, тј., „будући да се овде ради о интелектуалном свету“, према посреднику (Маркс, 1989: 254); као што је приватно власништво последица, не узрок отуђења рада, тако су и богови последица заблуде човечјег разума, не узрок (Маркс, 1989: 255)?
6. Видите ли у политичком еманциповању радника средство еманциповања и читавог друштва од приватног власништва? Да ли ова назнака у раном Марксовом делу Економско-филозофски рукописи (Маркс, 1989: 256) најављује и његово потоње стваралаштво?
Литература:
- Маркс, Карл, 1989, Отуђени рад, у: Економско-филозофски рукописи, Mirić, Milan, Karl Marx – Friedrich Engels: Rani radovi (deveto izdanje), Zagreb, ITRO „Naprijed“
- https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/marks/1844/ekonomsko-filozofski-rukopisi/napomene.htm (последњи приступ страници: 12. 12. 2014)
- Haralambos, Michael, Holborn, Martin, 2002, Sociologija – teme i perspektive, Zagreb, Golden Marketing