И више је него јасно, из саме речи, да радничку класу чине појединци, тј. да је сама по себи друђтвена група, у савременом друштву, чији чланови за живот зарађују првенствено темељем сопственог најамног рада., појединац искључиво сопственим трудом и радом постиже успех и себи обезбеђује капитал, неопходан за опстанак сваког члана заједнице.
,,Зато је радничка класа, прије свега, живи дио капитала, дио који ће покренути процес што цијелокупном капиталу доноси његов вишак вредности. Као таква, радничка класа је, прије свега сировина за израбљивање.'' (Браверман, 1974: 313)
Браверман овде полази од тога да, иако су рад и капитал два супротна пола капиталистичког друштва ту ипак постоји нужна истоветност. Поистовећује рад са капиталом зато што је сваки капитал (било да је у питању новац, роба или средство за производњу) у својим ранијим фазама производње, пре него га је капиталиста присвојио како би се даље одвијала акумулација капитала, ипак био само плод рада појединаца, тј. припадника управо ове експлоатисане радничке класе. Као таква ова класа постоји у друштвеној структури, самосвесна је, буни се или се подвргава, задовољава своје потребе и тако опстаје, али није у стању да доведе до неких озбиљнијих промена баш зато што представља живи део капитала. То значи да зависи од самог капитала и креће се тек онолико колико јој је дозвољено, а то би значило да се мења само онолико колико се и сам капитал мења тј. креће. У суштини, бива гурана и условљавана у разним деловима друштвеног механизма, али није у стању да се томе одупре јер је капитал смешта искључиво у своје оквире.Он још каже да радничка класа, како располаже само радном снагом, продаје ту радну снагу капиталу не би ли заузврат добила средства за опстанак.
,,Осим тога, незапосленост је само службено утврђени дио радног механизма капиталистичког облика производње. Сама снага процеса акумулације непрестано ствара и апсорбира незапосленост. Осим тога, незапосленост је само службено утврђени дио релативног вишка радног становништва, који је нужан за акумулацију капитала и који она сама производи.''(Браверман, 1974: 320/Резервна армија рада)
Радничка класа је, сама по себи, класа која обухвата огроман број људи запослен у великом броју различитих привредних грана. Тако ће, ипак, људи запослени у истим привредних сферама владати и располагати различитим капиталом, а имаће исти статус (обичан кувар и шеф кухиње припадају радничкој класи, али се капитал којим они располажу далеко разликује). Тако закључујемо да одступања постоје унутар саме класе. У зависности којим капиталом се располаже та, нека привредна грана ће се издвојити (тамо где је дошло до тзв ,,индустријске аутоматиуације'' развиће се технологија). Све у свему, промене настају и оног тренутка када на сцену наступи и акумулација. У економском смислу акумулација значу скупљаље капитала , новчаних средстава или добара ради одржања континуитета производње или потрошње, или 'пак за њихово повећање; стварају се новчане резерве, штедња, а све у циљу да се повећа профит. На овај начин се много тога, па и сам начин производње, може унапредити у великој мери. Баш зато што се све привредне гране прилагођавају тржишту и теже остварењу што већег профита дешава следећа ствар: услед потребе за одређеном радном снагом, огроман број људи, квалификованих да обавља неку функцију добија посао. Када потребе тржишта превазиђу њихове услуге и јави се потреба за неким другим занимањем, огроман број људи губи посао (постају незапослени деп становништва), или бива пребачена на задужења за која није квалификована (такорећи ,,полузапослене'' људе). Исто се дешава и са усавршавањем индустријске производње. Како се она унапређује потребно је мање људи да обавља неке дужности. Зато се та радна снага, шаље на друга места где је заправо и даље потребна људска снага или просто само присутво да би све функционисало. Управо то и јесте циљ технологије: смањење броја радника. Како је ово доба експанзија и миграција честа је и та појава да људи, управо због занимања, напуштају своје земље и одлазе у друге не би ли себи пронашли посао.
Маркс разликује три врсте незапослености:
1. Флуктуирајући (у индустрији, Често се губи посао и радници бивају привлачени и одбијани услед кретања између капитала и технологије.
2.Латентни (рисутан у полјопривреди)
3.Стагнантни (,,вишак становништва'', ретко поседовање икаквог посла, а камоли сталног...)
Мешутим, незапосленост није једини проблем. У неким земљама услед ратова и лоше финансијске ситуације, или,посто, услед неких разлика (у неким деловима света људи негроидне расе и даље теже добијају посао и издржавају се) нису сви третирани на исти начин. Жене су данас нова допунска радна снага. Оне су, у неку руку, најбоља заменска радна снага, јер се могу бавити кућом и потомством, у свако доба, чак иако изгубе стално запослење. Од почетка 20. века дешава се то да је порастао број жена запослених у неким бластима, док број мушкараца вртоглаво опада, али то може бити само тренутно стање. Тренутна статистика је таква да све већи број жена обавља послове који су везани за трговину и индустрију. Постоји идеја да ако би се бар трећина мушке популације постала резервна армија радника, ова ситуација би се далеко поправила, дакле, све би било уравнотеженије. Јавља се још један проблем: Жене су мање плаћене од мушкараца, чак и када обављају исте послове. Решење је предложио Виктор Фуч решивши да се покуша са смањењем јаза који се јавио између индустријског и услужног сектора (како их је он и поделио). Убрзо се схватило да се овако само схвата да проблем постоји тј. да су жене и негроидни становници (САД) слабије плачени, али је то било тек пола пута до решења. И даље се није знало зашто до тога долази. Зато ће Маркс упоредити ,,акумулацију беде'' са ,,акумулацијом капитала''. Проблем ни сада није решен. Само се потврдило да жене сносе далеко већи број занимања са собом, као и већу одговорност... Напослетку, схвата се да се неспособност савременог друштва и економије да људима обезбеди прикрива се оном традиционалном причом о незапоселности. Поново се приступа решењу проблема. Овога пута се људи деле на оне који желе да раде пуно радно време и оне који то не желе...И тај покушај решавања није успео. Све се свело на поделу коју је немогуће превазићи, на разлику између ,,акумулазије богатсктва'' с једне, и ,,акумулацију беде'' с друге стране.
,,Другим речима, као радничка класа, она не посиједује никакву економску ни струковну независност, запошљава је капитал и његови огранци, и ни на који други начин не може ући у радни процес или се приближити средствима за производњу осим у оквиру таквог посла, те мора непрестано обнављати свој рад за капитал како би опстала.''(Браверман, 1974:334)
И на крају, враћамо се на ону тврдњу са почетка. Радничка класа, од тренутка када је настала, бивала је експлоатисана и, као таква, није направила неких битнијих помака. И даље је само жртва капиталиста у њиховој сталној борби да остваре што већи капитал и успех на тржишту. Опстаје само захваљујући потреби за опстанком, задовољавајући се средствима која су јој довољна само у те сврхе. Иако је лако заменљива, свима је и више него јасно да је неопходна. Све у свему, несумњиво је да ће постојати све док постоји и потреба за профитом и напредовањем на тржишту, али колико дуго ће бити у стању да обавља нека задужења, која све више бивају препуштана технологији, то је већ нејасно и критично...