Диркем се у овом тексту усредсредио на утврђивање главних карактеристика друштвених чињеница. Сматрао је да је велики проблем то што многи аутори користе овај термин да би означили све појаве које се могу одвијати у оквиру друштва, међутим, то није прецизно одређење. Уколико бисмо тако дефинисали друштвене чињенице, онда оне не би биле предмет изучавања својствен социологији, већ би се њима могле бавити и друге науке попут биологије или психологије.
,,Када вршим дужност брата, супруга или грађанина, кад извршујем обавезе које сам уговорио, испуњавам дужности које су ван мене и мојих поступака одређене у праву и у обичајима, чак и онда кад су у складу с мојим сопственим осећањима и кад у себи осећам њихову стварност, стварност не престаје бити објективна, јер их нисам ја створио већ сам их васпитањем примио." (Диркем,1963: 21)
На основу овог цитата закључује се да је свака друштвена улога коју појединац у друштву може имати већ унапред одређена обрасцима понашања који појединца усмеравају на правилно испуњавање те улоге. Исто важи и за одређене обичаје, језик којим се свакодневно користимо и веровања која су постојала пре појединца и самим тим су у односу на њега независни и објективни. Уочавамо две основне карактеристике друштвених чињеница, а то је да су оне начини делања, мишљења и осећања који постоје ван појединачне свести, као и то да овакви обрасци мишљења или понашања на појединца имају принудну, тј. заповедну моћ .Моћ принуде је увек присутна, без обзира на то да ли су појединци свесни или не. Нису је свесни у оним тренуцима када се добровољно повинују обрасцима понашања и делају у складу са њима, а осетиће њен притисак чим одлуче да се успротиве одређеним конвенцијама или правилима. Тада ће се моћ принуде испољити кроз казне (санкције) које могу бити блаже или оштрије у зависности од тога шта појединац крши. Блажи су случајеви где се не поштују конвенције облачења, морална правила, обичаји и слично и тада се казна огледа у осуди, подсмеху или тако што ће појединац бити држан на одстојању. Теже санкције примењују се као одговор на кршење закона и могу подразумевати новчане, затворске и корпоралне казне. На примеру васпитања деце путем примарне социјализације јасно се уочава принуда и наметање образаца понашања детету споља. Временом, принуда постаје мање осетна јер дете ствара навике и све чешће ће делати у складу са обрасцима понашања. Васпитањем дете се уводи у друштвени живот, учи се да поштује обрасце понашања, усваја вредности и морална начела, међутим, родитељи су у том процесу само посредници. Наиме, правила која намећу родитељи су уствари притисак самог друштва које тежи да појединца обликује према свом лику.
Управо због тога што су независне од појединачних свести и поседују моћ принуде, друштвене чињенице се могу јасно разликовати од органских и психичких појава које за подлогу имају појединца, док се друштвене чињенице и њихове манифестације морају посматрати на нивоу друштва, односно целине.
Диркем је такође говорио и о важности друштвених чињеница које могу постојати тамо где нема одређених образаца понашања и такве чињенице се односе на утицај друштвених струја на појединца. Друштвене струје су друштвене чињенице које су такође објективне у односу на појединце и врше над њим принуду. Пример друштвених струја су скупови различитих врста на којима влада негодовање или одушевљење поводом неког догађаја. Притисак који скуп врши на појединца је увек присутан, чак и када се он добровољно препушта утицају колективног осећања које на том скупу влада. Када се скуп разиђе, утицај масе на појединца ће ослабити, а на крају потпуно нестати и тада појединац заправо постаје најсвеснији притиска под којим се налазио. Понекад ће се и десити да појединац схвати да је осећање које се у њему пробудило или мишљење које је заступао на том скупу уствари било наметнутно споља и да их можда не би ни оформио да је био ван скупа.
,,Извесни од ових начина делања или мишљења понављањем стичу неку врсту постојаности која их тако рећи таложи и издваја од посебних догађаја који их одражавају. Они се тако отелотворују, добијају чулни облик који им је својствен и образују стварност sui generis, која се веома разликује од појединачних чињеница које је испољавају.'' (Диркем, 1963: 25)
Наиме, мисли које постоје у појединачним свестима и покрети које понављају појединци су појединачна манифестовања друштвених чињеница, међутим, друштвене чињенице представљају начине деловања, мишљења, веровања који се морају узети колективно. Када се појединачни начини мишљења или делања понављају, они временом стичу постојаност и устаљују се, што доводи до стварања сопствене стварности - sui generis. То је посебан облик стварности које се разликује од појединачних појава које се испољавају. Тиме настаје колективна навика поштовања одређених образаца понашања који су се преносили усмено генерацијама, васпитањем. Тај посебан вид стварности односи се на правна и морална правила, обичаје, веровања који постоје независно од њихове примене.
Из претходног се закључује да се друштвене чињенице разликују од појединачних последица, односно испољавања. Диркем је дао неколико примера који би потврдили овај исказ, између осталог, говорио је и о чину самоубиства. Одређене друштвене околности могу подстаћи појединца да изврши самоубиство, а те друштвене околности представљају друштвене чињенице. Користећи се статистичком методом, можемо обухватити све индивидуалне случајеве извршења овог чина, при чему би се све појединачне околности, намере и слично, потирале. На тај начин утврдили бисмо стопу самоубистава која обухвата све појединачне случајеве, али изражава ,,колективно стање душе'', односно какво је уопштено стање у друштву у којем би одређен број људи одлучио да изврши самоубиство. Индивидуална испољавања чина самоубиства се морају разликовати од колективног посматрања ове појаве јер се не могу сврстати у чисто социолошке појаве. Да би неко извршио самоубиство, на њега, поред друштвених околности, утичу и неки биолошки или психички фактори, те се овде најчешће говори о социо-психичким појавама.
Ако се о друштвеним чињеницама говори као о начинима делања онда су оне физилошке природе. Друштвене чињенице, међутим, могу се дефинисати и као колективни начини постојања и тада су оне морфолошке или анатомске природе. Овакве чињенице се односе на начин на који појединци делују складно у друштву, начин на који међусобно интерагују, али се тичу и расподеле становништва на територији, начина изградње насеља, миграција. Ипак, овакви начини постојања се намећу појединцу као обавезни начини делања јер постоје одређене конвенције како облачења, тако и изградње кућа, док су кроз правни систем регуласани сви односи у друштву, саобраћај, миграције.
На основу свега што је до сада на ову тему изложено и образложено, можемо дати коначну дефиницију друштвених чињеница:
,,Друштвена чињеница је сваки, утврђен или не, начин чињења који је у стању да на појединца врши спољну принуду; или још, која је општа у читавом датом друштву, имајући сопствено постојање независно од њених појединачних испољавања.'' (Диркем, 1963: 30)
Литература: Емил Диркем, Правила социолошке методе, Савремена школа, Београд, 1963, 21-30