Диркем објашњава трансформације у друштву преласком из механичких друштава у органска друштва, и суштинску разлику између њих види у пореклу њихове солидарности. Кључни појам представља подела рада. У друштвима механичке солидарности, сви чланови обављају исте послове, док у савременим друштвима која одликује органска солидарност долази до развијене поделе рада и специјализације послова.
"Сарађивати, заиста, значи поделити између себе заједнички задатак. Ако је овај последњи подељен на квалитативно сличне задатке, иако неопходне једне другима, имамо просту поделу рада или поделу рада првог степена. Ако су задаци различите природе, имамо сложену поделу рада, специјализацију у правом смислу речи" (Диркем, 1972: 155).
Он објашњава да се тај прелаз из механичке у органску солидарност огледа и у трансформацији правног система из кривичног права у кооперативно право. Колективна свест, која представља основу права у механичким друштвима, полако слаби, те се у органским друштвима преступи регулишу реститутивним санкцијама које спроводе изабрани службеници.
"...односи које регулише кооперативно право праћено реститутивним санкцијама и солидарност коју ти односи изражавају проистичу из друштвене поделе рада" (Диркем, 1972: 157).
Још једна појава коју Диркем проучава су унутрашњи сукоби у оквиру друштава у којима је заступљена механичка солидарност. Он објашњава да до сукоба долази услед незадовољства нижих класа улогама које су им додељене.
"Да би подела рада произвела солидарност, није дакле довољно да свак има свој задатак, потребно је још да му тај задатак и одговара" (Диркем, 1972: 364).
До овог несклада у подели рада долази због промена у односу класа, и смањењу разлика које су их раздвајале. Он истиче да до тога долази када је подела рада последица спољашње принуде. Да би друштво могло да напредује ка органској солидарности, потребно је да подела рада буде заснована на унутрашњим узроцима, те ће рад бити подељен према разноврсности способности (Диркем, 1972: 364).
"..., деоба се врши према способностима, пошто нема разлога да се врши другачије. Тако се склад између склопа сваког појединца и његовог друштвеног положаја остварује сам од себе" (Диркем, 1972: 365).
До поделе изнуђеног рада долази, дакле, када подела рада изгуби ослонац у обичајима и регулација се одржава кроз примену силе.
С друге стране, стварање солидарности у друштву, Диркем истиче, зависи од спонтаности поделе рада. Са напретком поделе рада, у друштву расте неједнакост. Савршена спонтаност подразумева потпуну једнакост у условима спољашње борбе.
"Рад се дели спонтано једино ако је друштво тако устројено да друштвене неједнакости верно изражавају природне неједнакости" (Диркем, 1972: 366).
Овај проблем спољашњих неједнакости није карактеристичан за друштва са механичком солидарношћу, јер се код њих друштвена кохезија одржава снажном колективном свешћу. Код органске солидарности, отклањање спољних неједнакости је кључно за одржање солидарности у друштву и уопште за његов опстанак, пошто колективна свест губи на значају, што, опет, оставља простора за развитак индивидуалне свести.
"...свак зависи утолико јаче од друштва уколико је рад у већој мери подељен, а, с друге стране, свачија делатност је утолико више лична уколико је више специјализована" (Диркем, 1972: 161).
Литература:
Диркем, Е. (1972). "Механичка и органска солидарност", "Подела изнуђеног рада", у О подели друштвеног рада. Београд: Просвета. 154-162, 363-374.