Омасовљење социјалистичког покрета у Европи у другој половини 19. века, допринело је да се социјализам ошарени различитим тумачењима социјалистичких идеја, односно да се створе различите социјалистичке доктрине. Дакле, у том периоду воде се полемике у оквиру самог социјалистичког покрета око различитих виђења друштва у којем би се социјализам остварио као владајући поредак. Почињу да се разликују комунисти, анархисти, социјалдемократе... Поборници различитих струја битно су се разликовали по неким питањима значајним за идеологију. Тако , рецимо Фридрих Енгелс, у том периоду, пише “О ауторитету“ и помиње “неке социјалисте“ који се противе постојању принципа ауторитета. Он се оштро супротставља савременицима који заступају став да ауторитету, у сваком смислу, нема места у друштву, у којем би се остварио социјалистички поредак као владајући. “ Tај се површни начин мишљења до те мере злоупотребљава, да је читаву ствар потребно поближе промотрити. Ауторитет у смислу у којем га ми схватамо значи наметање туђе воље нашој вољи; с друге стране, ауторитет претпоставља подређивање. Ма колико лоше звучала ова два израза, и ма колико да је однос што га означавају неповољан за подређену страну, треба видети постоји ли начин да се он докине, хоћемо ли бити у могућности — с обзиром на услове који данас владају у друштву — створити друкчији друштвени поредак у којему овакав ауторитет неће више имати смисла, па ће, према томе, нужно нестати“(Енгелс, 1979: 351). Дакле, Енгелс поставља питање, да ли је уопште могуће укинути принцип ауторитета, с обзиром на његову укорењеност у друштвеном систему тога доба, и на његову доминантну позицију кроз историју хијерархијских односа у друштвеним заједницама.
Даље, Енгелс констатује велике промене у друштву изазване индустријском револуцијом и настанком капитализма, као и све већом сложеношћу процеса у производњи и производним односима. Створиле су се фабрике у којима ради велики број радника и уочава се све већи значај организације у производњи, те Енгелс поставља питање од суштинског значаја за даљи наставак дискусије. “Анализирамо ли економске, индустријске и аграрне услове на којима се данашње буржоаско друштво заснива, установићемо како они показују све већу тенденцију да се изолована акција замени комбинованом акцијом појединаца... И тако посвуда, на место независне активности појединаца, комбинована акција и сложени међузависни процеси. Али комбинована активност истовремено је и организација. А може ли постојати организација без ауторитета? (Енгелс, 1979: 351) Он се, такође, запитао да ли би у случају победе социјалистичке револуције, ауторитет нестао или би само променио облик. (Енгелс, 1979: 351). Овај идеолог социјализма уочава да стварање одређеног производа или сировине у фабрици, и тада као и данас, подразумева већи број производних процеса. Ти процеси су нужно међусобно повезани и условљени, а улога радника је да испуњавањем радних задатака, у временски одређеном року, допринесе њиховом остваривању. Евентуална грешка или застој у сегменту производње, аутоматски би зауставила целокупан производни процес. У таквим видовима производње један радник не може да доноси појединачне одлуке од важности за сам производни процес. “Било да се питања решавају одлуком једног делегата одговорног за поједину грану рада, или, кад би то било могуће, већином гласова, нечија ће воља морати у сваком случају бити подређена, а то заправо значи да ће се питања решавати ауторитарно“ (Енгелс, 1979: 352).
Према Енгелсу, у то доба, постојао је општи консензус међу свим социјалистима, да би након социјалистичке револуције нестали и држава и политички ауторитет. Он сматра да би се нестанак политичког ауторитета огледао у ишчезнућу политичке моћи оних који би обављали јавне функције, те да би јавне функције имале само административни карактер. Дакле, поседовање моћи је можда и оно најважније што непосредно доприноси стварању политичког ауторитета. Међутим, они социјалисти, који су најрадикалније инсистирали на потирању ауторитета, анархисти, сматрали су да ауторитет треба елиминисати одмах, у првој фази револуције, а да се притом не искорене друштвени предуслови који су допринели његовом стварању. И то је, уједно, и главна замерка Енгелса анархистима, око питања политичког ауторитета. “Они захтевају да први чин револуције буде управо елиминисање ауторитета. Јесу ли та господа икад видела револуцију?“ (Енгелс, 1979: 353)
На крају, стиче се утисак да се Енгелс залаже за укидање политичког ауторитета, и да је у том контексту он негативан, али увиђа да принцип ауторитета, у оним оквирима у којима је неопходан, не може да нестане. Његова је теза да услови у производњи захтевају постојање ауторитета, и за Енгелса, у том ограниченом оквиру, принцип ауторитета нема алтернативу.
Литература :Енгелс, Ф, : О ауторитету, у Маркс и Енгелс, ДЕЛА, Просвета, 1979, т.29, 351-355