Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

Како Макс Вебер дефинише моћ?

За Вебера моћ представља могућност човека или одређеног броја људи да спроведу своју вољу у оквиру заједничког деловања, упркос отпору осталих који такође учествују у том деловању. У суштини, моћ је спровођење властите воље упркос туђем противљењу.

(Хараламбос, 2002: 588)

Објаснити Парсонсово схватање моћи:

 Парсонсово схватање моћи базира се на заједничким циљевима и вредностима једног друштва. Разлике  у моћи унутар друштва су неопходне ради одржавања друштвеног састава. С обзиром да је остварење циљева вероватније удруживањем и сарадњом, ствара се потреба за организацијом и вођством. Због тога чланови друштва бирају којим ће појединцима доделити моћ да управљају другима ради остварења тих циљева, и тиме осигурати обострану корист и општу добробит друштва. Према томе, по Парсонсу, моћ је у рукама друштва као целине.

 (Хараламбос, 2002: 592)

Каква је дефиниција моћи према Стивену Луксу ?

- Док многи сматрају да је Веберова дефиниција моћи ограничена, Стивен Лукс излаже једно од радикалних дефиниција моћи. Према њему постоји 3 димензије моћи:

1.) Доношење одлука - Он сматра да је прво лице моћи доношење одлука, при којем различити појединци изражавају своје мишљење и утичу на доношење одлука.

2.) "Недоношење одлука" - Говори да се друго лице фокусира на "недоношење одлука", односно да се моћ може користити да одређена питања уопште дођу у питање или да се уопште донесе нека одлука.

3.) Обликовање жеља - Он верује да треће лице моћи иде даље од наглашавања важности доношења одлука, као и склоности које изражавају чланови друштва. Тврди да се моћ изражава и у обликовању жеља, односно у манипулисању вољом и жељама одређених скупина и на тај начин се нека друштвена скупина, или пак цело друштво може наговорити да прихвати решење које је за њу штетно. 

Лукас говори даље да се моћ обнаша над онима којима та моћ штети, без обзира на то јесу ли сви свесни да им штети или не. Тако он заправо дефинише моћ. Наравно, он и сам признаје да, перцепција оног што је у интересу одређеног појединца, онога што је добро за њега, тек ствар схватања и не мора бити исправно. Ову дефиницију често користе марксистички социолози за побијање доказа које користе други социолози. 

(Хараламбос, 2002: 590)

Како Бел објашњава ''парадокс демократије'' ?

- По његовом мишљењу владе националних држава су исувише мале да би се избориле са великим проблемима, пре свега се мисли на немоћ да утичу на деловање великих корпорација у глобалној економији, а са друге стране су исувише велике да би се бавиле малим проблемима појединих градова или области.

(Гиденс, 2007: 434, 435)

Шта за Вилфреда Парета представља кружење елита?

Парето је био свестан да елиту не чине увек најспособнији људи и због тога друштво може да западне у кризу. Да до тога не би дошло потребно је обнављање елите, односно да се најспособнији људи нижег друштвеног положаја уврсте у елиту. Ако до тога не дође ти способни људи са нижег друштвеног положаја се удружују, кршећи правила друштвеног система запоседају елитне положаје и то се назива кружење елите.   

(Хараламбос, 2002: 602).

Шта је плурализам?

- Плурализам је теорија чији је циљ објаснити природу и дистрибуцију моћи у западним демократским државама. Класични плурализам је био оригинални облик ове перспективе,али он је био изложен многим оштрим критикама.

(Хараламбос, 2002: 593)

Шта представља концепција моћи "констатнтног броја"?


-Концепција моћи "константног броја" темељи се на Веберовој дефиницији моћи која имплицира да они који држе моћ то чине на штету других. Она значи да постоји фиксна количина моћи те због тога ако неки имају моћ, други је немају. Будући да је количина моћи константна, један појединац или група појединаца држе моћ у оној мери у којој је други не држе.

(Хараламбос, 2002: 591)

Шта су особине класичне теорије елите?

Теорију елита први су развили италијански социолози Вилфредо Парето и Гаетано Моска. Обојица теоретичара сматрају владавину елита неизбежном, такође, обојица се слажу да темељ владавине елите представљају супериорне личне карактеристике појединаца који чине елиту. Парето верује да су припадници елите лукавији и интелигентнији од маса, док Моска сматра да имају изванредне организацијске способности. Класична теорија елита се дакле темељи на становишту природне неједнакости међу људима.

(Хараламбос, 2002: 601)

Шта све подразумева теорија елите према схватању Врајта Милса?

Врајт Милс био је амерички социолог  који је ограничио своју анализу првенствено на САД. За разлику од многих других теоретичара елите, он не сматра да је владавина елите неизбежна( чак шта више, посматра је као нову појаву коју из темеља осуђује). Милс сматра да је владавина елита заснована на експлоатацији маса те се тако одлучује за становиште које се темељи на сукобу (будући да елите и масе имају различите интересе што доводи до конфликта).

Он одбацује мишљење да припадници елите имају супериорна својства и психолошке карактеристике које их издвајају од остатка популације. Он наиме идентификује три кључне институције кроз које елита остварује своју моћ: велике корпорације, војска, савезна држава.Те три врсте моћи се преклапају и често се подударају што доводи до тога да припадници елита имају превелику моћ концентрисану у својим рукама.

(Хараламбос, 2002:603)

-Која су два облика моћи?

1. Власт- легитиман облик моћи, тј. исправан и праведан.

2. Присила- они који су подложни овом облику моћи не сматрају га легитимним.

Разлика између присиле и власти није јасно изражена, као што се можда да очекивати. Често је мишљење да се оба облика моћи темеље на физичкој сили.

(Хараламбос, 2002: 588)

Шта су политичке странке?

Политичке странке су основне организације које се боре за освајање и вршење власти и установе преко којих грађани утичу на државну власт и политичке процесе.

(Хараламбос, 2002:594)

Шта су интересне скупине према класичном плурализму и како се деле према циљевима?

Интересне скупине теже да утичу на политичке странке и министарства, за разлику од политичких странака којима је тежња задобијање моћи и стварање владе. Интересне скупине заступају неки одређени интерес у друштву. Према циљевима деле се на протективне и промотивне.

Протективне скупине штите интересе одређених сегмената друштва. Најпознатији примери су синдикати и нека професионална удружења. Њихово чланство обично је ограничено на појединце одређеног статуса.

Промотивне скупине заговарају одређене циљеве, више него што штите интересе одређене друштвене скупине. Њихово чланство је многобројније, јер за учлањење у овакву скупину је потребно само заинтересовати се за неки циљ.

(Хараламбос, 2002:594,595)

Моћ из перспективе марксиста.

Марксисти сматрају да моћ има мањина читавог друштва и да користе ту моћ за продор властитих интереса. Дакле, то су пре свега они који имају економску контролу над осталима. Наравно, они који имају моћ, и они који је немају, углавном немају исте интересе и не залажу се за исте циљеве па стога долази до конфликата у друштву.

Они који имају моћ намећу своје ставове другима, и користе моћ да присиљавају тзв. подложну класу да прихвати одређену ситуацију иако то није у складу са њиховим интересима (облик моћи коју њој подложни не сматрају легитимном називамо присила). Међутим, ако подложна класа прихвата моћ и ставове владајуће класе, закључујемо да постоји лажна класна свест.

(Хараламбос, 2002: 588, 609)

Које државе се називају ауторитарним државама?

Ауторитарне државе су оне државе у којима је учешће народа или потпуно ускраћено или сведено на најмању могућу меру. У таквим државама, потребе и интереси државе стављају се изнад потреба и интереса просечних грађана, и не постоје правни механизми који омогућују свргавање владе или вође са власти.

(Гиденс, 2007:428)

Дефинисати тумачење Ралфа Милибанда.

Он следи Маркса и Енгелса, тврди да моћ пристиче из богатства.Одбацује плуралистичко схватање да су у демократији свим грађанима омогућена једнака права.Следи конвенционалне дефиниције да се држава састоји од од мноштва различитих институција.Он сматра да држава делује повремено као инструмент оних који имају економску моћ.Државу схвата као низ елита које управљају важним институцијама,те елите углавном делују тако да штите интересе владајуце класе или буржоазије,он верује у заједнички интерес свих елита и очување капиталистичког друштва.

(Хараламбос,2002:611)

Шта је монархија?

Монархија представља такав политички систем у којем на челу државе стоји једна личност, чија се власт наслеђује унутар породице кроз генерације. Монархија као политички систем је била најзаступљенија у древним и средњовековним временима. Легитимитет монархове власти почивао је на основу традиције и божијег права. Мада неке модерне државе и даље имају монархе на челу, они су данас сведени на фигуре без већег утицаја на политичке догађаје и углавном служе као симбол националног идентитета. Само у малом боју земаља (Јордан,Мароко,Саудијска Арабија) монарси и даље имају извеснуу контролу над владом. Чешћи облик су, уставни монарси, као што су краљица у Великој Британији или краљ Шведске, чија је стварна моћ ограничена уставом, који преноси власт на изабране представнике народа.

(Е. Гиденс, 2007:426)

Шта је истраживао Роберт А. Дал и до којих резулатата је дошао?

Роберт А. Дал је у књизи "Ко влада?" истраживао начин доношења одлука и ко држи монопол над тим процесом кроз три подручја: обнову градских насеља, политичке доминације и образовања. Он није пронашао доказе који упућују на превласт једне скупине, већ да је власт подељена на много различитих интересних група. Локална политика је процес договора и компромиса, закључује Дал, где нема искључиве доминације једне групе над другим групама, и тиме одбацује мишљење да доношењем одлука управљају економски интереси (Хараламбос, 2002: 596).

Како Вебер дефинише државу?

Вебер дефинише државу као људску заједницу која успешно присваја права на монопол над легитимном употребом физичке силе на одређеној територији. Само је држава у стању да отпочне рат или употреби законодавни систем да би осудила појединце на затвор противно њиховој вољи. Такође, Вебер истиче да државу чине:

• власт или законодавна тела(која доносе законе);
• бирократија или државна управа(која проводи одлуке власти);
• полиција(која је задужена за спровођење закона);
• оружане снаге(чија је улога да заштити државу од спољашњих претњи).

(Хапаламбос, 2002:590)

Гледиште Маркса и Енгелса о "одумирању државе"?

Маркс и Енгелс су били уверени да је улога државе заштита положаја владајуће класе и контрола потчињене класе. С обзиром да ће нестати класно друштво, држава неће бити потребна за горе наведене улоге. Сматрали су да ће доћи до пролетерске револуције, после које ће пролетеријат преузети контролу над државом. По њиховом мишљењу, пролетеријат ће употребити државу да учврсти своју позицију и после успостављања заједничког власништва над производним средствима - чиме ће уништити моћ буржоазије, остварити циљ о нестанку класне поделе и самим тим држава ће одумрети.

(Хараламбос, 2002:610)

Којим факторима Ботомор приписује чињеницу да виши слојеви друштва и елите постају све доминантнији?

Том Ботомор (1993. године) тврди да светском економијом доминира 500 највећих мултинационалних корпорација, државе у којима су седишта тих корпорација, као и институције глобалног капитализма које диктирају економски развој на глобалном нивоу. Ботомор увиђа да је светско богатство много концентрисаније и ту снажну концентрацију моћи приписује следећим факторима:

1. Раст мултинационалних корпорација омогућава малом броју људи, углавном директорима, да располажу великим количинама моћи.

2. Под утицајем Нове деснице, начин размишљања и Владе уздигле су улогу пословне елите, подржале екстремни индивидуализам и спремно прихватили комерцијализацију друштвеног живота и даљи раст неједнакости у друштву.

3. Након слома комунистичких режима у Источној Европи и Совјетском Савезу, капитализму су препуштена нова тржишта за експлоатацију, сматра Ботомор.

(Хараламбос, 2002: 619)

Дефиниција појма "Политичка странка''

Организација усмерена ка легитимном освајању власти кроз изборни процес.

(Gidens, 436)

Како глобализација утиче на живот појединца?

Обично се појам глобализације везује за неке промене у оквиру светских финансијских тржишта, производње, трговине, телекомуникација, итд. Али несумњива је чињеница, да се она одражава и на лични живот појединца, преко медија, интернета и популарне културе. Затим, она редефинише интимне и личне аспекте нашег живота, као што су породица, родне улоге, лични идентитет, однос према раду, итд. И такође, утиче на појединца да мења начин на који размишља о себи, али и о свом односу са другим људима.

(Гиденс, 2007: 65, 66)

Који су ставови "хиперглобалиста" по одређењу Дејвида Хелда?

"Хиперглобалисти" сматрају да је глобализација процес који не зависи од националних граница и који производи нови глобални поредак подстакнут међународном трговином и производњом. Тај процес води ка свету у коме би тржишне силе биле јаче од националних влада које више не би имале контролу над својим економијама.

(Гиденс, 2007: 63, 64)

Објасните укратко структуралистичко гледиште о држави Николаса Пуланцаса.

- Примарно Пуланцас критикује Милибенда тврдећи да се треба више обратити пажња на утицај друштвене структуре на поједница. Он каже да владајућа класа оправдава свој легитимитет и положај постојањем државе и кохезије око ње подразумевајући присуство капиталистичког система. Сам капиталистички систем наглашава да ће земља функционисати по интересима владајуће класе. Није нужно, чак и више одоговара припадницима капиталистичке класе изолованост из политике.

(Хараламбос,2002: 612, 613)

Како гласи Веберова дефиниција моћи у два важна аспекта?

1. Веберова дефиниција моћи имплицира да они који држе моћ то чине на штету других. Она упућује на то да постоји фиксна количина моћи, стога ако неки имају моћ, други је немају. Ово је концепција моћи kонстантног збира.

2. Друга важна импликација Веберове дефиниције је да су појединци који држе моћ склони да ту моћ користе за постизање властитих интереса. У овом случају се моћ у друштву не сматра фиксном или константном, већ је она варијабилна, тј. може расти или се смањивати. Ово је концепција моћи варијабилног збира.

(Хараламбос, 2002: 591)

Зашто поједине владе имају потребу да спрече грађане своје државе да користе интернет?

- У одређеним државама интернет претставља велику опасност обзиром на то да омогућава опозиционим странкама да реализују своје активности. Као пример ћу вам навести један догађај у Кини у априлу 1999 године. Наиме, велики број припадника Фалунг Гонга (духовни покрет), који верујe да живот може да се продужи уз помоћ вежби за дисање, је послао свим члановима позив преко интернета да се окупе на мирном протесту у Пекингу. А наводно су се на кинеским сајтовима појавиле информације о кинеским војним и технолошким капацитетима.
Овим догађајем је кинеска влада схватила колико је интернет моћан медиј комуникације. То је био и те како довољан разлог да се над интернетом врши контрола.

(Гиденс, 2007:434-435)

Какво је схватање Мајкла Фоукаулта (Michael Foucault) о надзору и казни?

Фоукаулт наводи пример смакнућа француског убице Демијенса које је било јако брутално, али најбитније, казна је била концентрисана на тело – казнити тело за преступ је био првобитни циљ. Крајем 18. и почетком 19. века, „циљ“ кажњавања није више било тело, већ душа – губе се права, од којих је најбитније право на слободу, при чему се не мора трпети телесни бол. Овакво схватање се може довести у питање. Достојевски у делу „Записи из мртвог дома“ говори о животу у затвору и људима који као да су подељени на одређене класе, при чему свако од њих има додељену улогу и посао који мора да обавља. Оно што Достојевски запажа јесте то да на затвор не гледа свако као на казну и да поједини, штавише, уживају у њему и чине преступе баш како би ту завршили и попели се на „врх затворске хијерархије“ међу преступницима. Дакле, може се поставити питање да ли је казна јача уколико је она усмерена на тело. Исто тако, уколико се изузме овај последњи део код Фоукаулта, да се „не мора трпети телесни бол“, ово усмеравање казне на душу мало подсећа на нешто што је црква пропагирала када се појавило хришћансто – треба спасити душу јер је тело смртно, док је душа вечна, а с обзиром на то да није било дозвољено проливање крви, људи су спаљивани на ломачи због својих поступака и начина живљења. Но, дакле, Фоукаулт сматра да је сама спознаја да ће неко бити ухваћен деловати психички више и јаче на људе од било које казне. Фоукаулт напомиње да је дошло до преласка на други приступ кажњавању у смислу да више нису била битна питања попут: „Ко је починитељ?“ , већ су се тражили узрок и мотив за почињени злочин, па су питања попут: „Да ли је реч о нагону, околини или наслеђу?“ , постала много битнија. С обзиром на то да Фоукаулт сматра да су моћ и знање нужно повезани, он то схватање рефлектује и овде и говори да надзор над кажњавањем постаје прикривен и захтева одређено знање. Захваљујући том знању, које поседују стручњаци, моћ делимично прелази у њихове руке.

(Хараламбос, 2002:636,637)

Шта подразумева владавина мањине према схватању Гаетана Моске?

Гаетано Моска је веровао да је владавина мањине неизбежна карактеристика друштва. Он је темељио своје схватање на основу историјских доказа према којима се увек у историји појављују две класе- класа која влада и која је малобројна а држи све политичке функције и ужива предности које моћ доноси, и класа којом се влада и која је многобројна. Сматрао је да су разлике између владајуће класе и класе којом се влада квалитети, који владајућој класи дају материјалну, интелектуалну и моралну супериорност, с тим што се квалитети за владавину елите разликују од друштва до друштва.

(Хараламбос, 2002:602)

- Како је Дејвид Хелд поделио учеснике дискусије о глобализацији?

- Поделио их је у три школе мишљења. То су:

• скептици (не верују у глобализацију), 
• хиперглобалисти (сматрају да је глобализација реалан феномен) и
• трансформационалисти (заузимају средњу позицију у односу на претходна два става).

(Гиденс, 2007: 63, 65)

Која је разлика између ауторитативне и дифузне моћи?

Ауторитативна моћ се манифестује путем свесних, намерних наредби, а они којима се таква наредба издаје свесно одлучују да је поштују, док се дифузна моћ шири на много спонтанији начин. Она укључује односе моћи који функционишу без непосредне наредбе. На пример, нека компанија одлучује да напусти посао због јаке конкуренције, а не јер јој је неко наредио да тако поступи.

(Хараламбос, 2002: 634)

Основне карактеристике феудалне државе?

У феудалном друштву легитимна употреба силе није била концентрисана у рукама средишњих власти.Теоријски гледано,монарх је владао,али је у пракси војна моћ и контрола над одређеним територијама била у рукама феудалца који су надзирали поједино подручје.Тако ГианФранцо Погги описује како се у Мацоннаису у феудалној Француској краљ углавном сматрао политички неефикасном фигуром.Тако је грофу од Мацоннаиса краљ доделио земљу у замену за помоћ ратницима,али већ у дванаестом веку и други мање успешни феудалци којима је гроф уступио одређене територије,успешно су владали својим територијама и монополизовали војну моћ.Тако да држава није била концентрисана на једном месту,већ у неколико одвојених центара моћи распрострањеним широм земље.Тек у седамнаестом веку француска монархија успева успоставити власт над аристократијом на целокупном подручју.Надаље,тек у деветнаестом веку састав превоза и комуникација се довољно развија те омогућује централизованој држави да успостави чврсту контролу над удаљеним деловима територија земље.

(Хараламбос 2002.591.страна)

Како Антонио Грамши објашњава политичко и цивилно друштво?

Политичко друштво подразумева оно што иначе подразумева и држава и у тесној је вези са употребом силе којом располажу војска, полиција и правосуђе над проблематичним елементима популације, а грађанско друштво чине институције које обично сматрамо приватним институцијама - цркве, синдикати, масовни медији и политичке странке. За Грамшија, политичко и цивилно друштво су основни елементи државе.

(Хараламбос, 2002:615)

Какве би се критике могле упутити „доказима“ које износи класичноплуралистичко гледиште у погледу репрезентативности политичких странака у демократским друштвима?

-Класични плуралисти наводе неколико разлога којима покушавају да посведоче да су политичке странке репрезентативне скупине демократских друштава. Међутим - премда у оквиру класичног плурализма постоје и представници који су уочили недостатке наведених „доказа“, те покушали да их реформишу - недостаци наведеног „доказног материјала“ су евидентни и неоспорни (посебно посматрани са савремене инстанце, а такође и у оквирима српског друштва). Тврдња да програми политичких странака омогућују директну партиципацију јавности у политичком одлучивању (те и власти - будуће изабране водеће странке) тиме што репрезентују њихове интересе, спорна је превасходно из следећих разлога: прво, програм који политичка странка нуди - посебно у оквиру предизборне кампање - не мора бити, и често заиста ни није, доследно испуњаван; друго, овим се занемарује оно што би се требало поимати кључним проблемом кад је политика странака, и политика уопште, у питању, а то је: апатичност бирачког тела, политичка незаинтересованост која најчешће резултује неизласком на изборе - иако избори начелно подразумевају да „сами бирамо“, како се, свеједно, може тврдити да интереси јавности, импрегнирани у програм политичке странке, значе и суделовање јавности у власти? Надаље, и јављање нових странака које настаје као реакција на (предвиђено) неиспуњење интереса свих делова друштва, постаје проблематично утолико што плурализам постаје сувише велики - у мноштву странака тешко је снаћи се и пронаћи ону најсагласнију издиференцираним сопственим интересима, те и јављање те нове странке с намером да испуни дотад неиспуњене интересе не мора да значи да ће дотична странка добити довољан број гласова да би икако значајније утицала на реализацију неиспуњених интереса. Идеја да странке неће бити поново изабране на власт уколико не испуњавају обећане реализације жеља и интереса сувише је наивна јер занемарује, примера ради, „треће лице моћи“ (Лукс, 1974) - односно, средства којима се жеље јавности могу изманипулисати, а опет и део јавности чији интереси из различитих (унеколико и изнад помињаних) разлога неће бити узети ни у разматрање. На крају, и тврдња да странке не могу заступати одређени посебан интерес јер их на власт делегирају поборници различитих интереса, опет је, као и претходно изнети разлози класичних плуралиста, сувише наивна, сувише занемарује власт као завршну чињеницу и недовољно посвећена не само очигледној последици: апатији бирачког тела, него, још битније, узроцима који до те апатије доводе и разматрањем потенцијалних решења за ослобађање бирачког тела апатије, незаинтересованости и неучешћа, чиме би се тек могло говорити о репрезентовању демократског друштва.

(Хараламбос, 2002: 594)

У којим подручјима се одвија деловање транснационалних корпорација (ТНЦ) и како Лесли Склер објашњава њихов утицај?

1. Економском - ТНЦ располажу огромним богатством, чак већим од већине држава у свету, па тако заузимају кључну улогу у одвијању глобалне економије.

2. Политичком - Склер истиче да класа транснационалних капиталиста има највећу моћ и доноси одлуке које иду њој у корист, те самим тим управља глобалним системом.

3. Културно-идеолошком - Конзумеризам се постаје кључни елемент светске културе, ширећи своју идеологију и путем масовних медија.

(Хараламбос, 2002:627) 

На која се два основна начина користи моћ према Ману?

1. Екстензивна моћ- способност организовања великог броја људи у циљу стабилне сарадње (нпр. утицај водеће религије на вернике).

2. Интензивна моћ- способност чврсте организације и подршке учесника ( нпр. моћ верске секте је интензивна у односу на екстензивну моћ Цркве).

(Хараламбос, 2002: 634).

- Каква су акефална или "безглава" друштва?

Акефална или "безглава" друштва су друштва без државе. Еванс Причард се током тридесетих година бавио истраживањем друштва Нуера у Африци. Ово друштво је бројало око 40 различитих племена. Друштво Нуера је друштво без државе. Оваква друштва не могу да се сврстају под класификацију државе коју је Вебер дефинисао као "људску заједницу која(успешно) присваја права на монопол над легитимном употребом физичке силе на одређеној територији" , јер оваква друштва немају правни систем,никаву власт ни институције које би се позивале на монопол употребе силе - што заправо одликује једну државу ; у оваквим друштвима није постојала подела одговорности ради одржавања и очувања реда, није било поглавара и поглавица, све одлуке су се доносиле расправама на нивоу племена и нису изричито тврдили да им територија на којој живе припада. 

(Хараламбос , 2002 : 590,591)

Шта је глобализација?

Глобализација је друштвени феномен, који подразумева да наши поступци имају последице по друге, а светски проблеми имају последице по нас. Њу производе политички, економски, културни и социјални фактори. Овај процес јачања светских друштвених односа и међузависности производи последице које је тешко предвидети и контролисати, јер напредује брзо али неуједначено, и тако рађа произведене ризике (попут глобалног загревања) и изазове с којима се суочава цео друштевни свет. Постоји потреба за новим облицима глобалног управљања који ће бити у стању да се баве овим проблемима на глобалан начин. 

(Гиденс, 2007: 80, 81)

Шта представља међувладина организација?

Међувладина организација је тело које заједнички успостављају заинтересоване владе да би регулисале или надгледале одређену област активности која је по обиму транснационална.

(Гиденс, 2007: 60)

Које политичке промене, у Великој Британији, примећује Вин Грант проучавајући улогу групе за притисак?

1.Оне групе за притисак које су биле најмоћније током 1970-тих година, више нису толико утицајне.

2.У данашњем друштву постоји превелик број група за притисак тако да има веома мало интереса који нису заступљени.

3.Групе за притисак нису више усресређене само на промену политичке власти, и постоји много већи простор у којем оне покушавају утицати, као што су Европска Унија и судови а врло вероватно и у парламентима Шкотске, Северне Ирске итд. Осим тога неке групе покушавају да утичу на активности људи директно, без присиљавања владе да преузме одговарајуће мере.

4.СВе је више директних акција, а различите методе имају различите резултате. Неке су се показале делотворнима, понајвише због публицитета.

5.Супротно групама за притисак које делују директно, расте и број група које консултује влада, око питања које она сматра важним. Грант сматра да постоји разлика између институционализованих и изванинституционализованих група, где су прве групе снажније и да више могу утицати на политику.

Грант сматра да се групе за притисак нису пуно промениле и да у Британији и даље имају улогу демократског елемента, иако су неке групе знатно утицајније од других.

Хараламбос, 2002: 600,601

Нови друштвени покрети обично се темеље на одређеном проблему и усресређени су на одређени друштвени проблем. Ти покрети могу се поделити  на основу типа проблема којима се баве. Који су то типови?

Основна преокупација првог типа је заштита природног и социјалног окружења, који се сматрају угроженим. У тој су категорији групе за заштиту права животиња, групе за заштиту животне средине итд. Преокупација другог типа је борба за побољшање права историјски маргинализованих група друштва, као што су жене, ЛГБТ популација итд. У ту групу спадају и феминистичке групе, групе за заштиту права инвалида итд. 

Хараламбос 2002, стр. 643-644