Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

                        О ПОДЕЛИ ДРУШТВЕНОГ РАДА – Е. ДИРКЕМ

1.Механичка и органска солидарност

„Сарађивати, заиста, значи имати између себе заједнички задатак. Ако је овај последњи подељен на квалитативно сличне задатке, неопходне једне другима, имамо просту поделу рада или поделу рада првог степена. Ако су задаци различите природе, имамо сложену поделу рада, специјализацију у правом смислу речи.“ (Диркем; 1972:155)

Из саме поделе рада проистичу различити позитивни односи или односи сарадње. Како би се уопште створили позитивни односи, потребно је да између чланова постоји посебна солидарност која их сједињава. Диркем као пример узима породицу и породично право. Право је, са свим својим правилима и областима, једна од последица поделе рада. Породично право има за предмет одређивање  и распоређивање функција у породици ( склапање бракова, разводи, старатељство и друго). Породично право потврђује функционалне разлике које постоје унутар породице, а које су се кроз историју мењале, развијале и уобличиле у данашњи облик.

Уговор је правни израз сарадње према коме уговорне стране имају тачно одређене обавезе. Узајамно и правично извршавање обавеза могуће је само ако између страна постоји сарадња. Уговор је симбол размене, а размена подразумева неку, више или мање, развијену поделу рада. Судски поступци, који имају битну улогу у правном апарату, могу бити остварени помоћу одређених функција. Тужиоци, браниоци, судије и остали имају тачно одређене улоге  како би сам процес био успешно остварен. Диркем разликује две позитивне солидарности које је назвао механичком и органском солидарношћу.  Механичка солидарност се мења у обрнутој сразмери са личношћу и одговара јој регресивно право. У овом случају, друштво је један колектив у коме чланови деле заједничка веровања и осећања. Појединац је за друштво везан непосредно.  Идеје и тежње заједнице су изнад идеја и тежњи појединца. У сваком појединцу постоје делови индивидуалне и колективне свести. У овом случају, колективна свест потискује индивидуалну.

Другачије је са органском солидарношћу. Друштво је скуп појединаца са различитим и посебним функцијама, а које сједињују одређени односи. Чланове друштва карактерише сопствено поље делатности и индивидуалност. Рад је у великој мери подељен и специјализован. Појединац се специјализује за одређени рад, заузима одређене функције и доприноси успешном функционисању друштва.  Диркем је ову солидарност назвао органском по узору на људски организам, јер као што сваки орган има своју улогу унутар организма, тако и појединци имају своје улоге у друштву.

2.Подела изнуђеног рада

„ Да би подела рада произвела солидарност, није дакле довољно да свак има свој задатак, потребно је још да му тај задатак и одговара.“ (Диркем; 1972:364)

Појединци у друштву нису од рођења предодређени за неки задатак. Одабир задатка зависи од васпитања, околине и вредносних образаца заступљених у друштву. Поред овога, за одабир и специјализацију неког задатка врло су важне  склоности и способности које ограничавају наш избор. По Диркему, класни ратови настају тако што појединац није у складу са својом функцијом јер му је она наметнута. Класе и касте су, према Диркему, установе које имају одређену организацију поделе рада која је строго утврђена правилима. Ниже класе и касте желе положаје и функције виших па долази  до сукоба због неправилне расподеле рада. Да би се сукоби избегли, потребно је да разлике, које раздвајају, нестану. Међутим, ово често није могуће јер виши нивои покушавају да створе један затворени систем у коме не би било места за чланове нижих класа. Тако су успоставили систем наслеђивања, али оно не даје гаранцију да ће особа која је наследила функцију, њу савесно и да обавља. Ово доводи до тога да појединац не буде у складу са својом функцијом. Када не постоји спутавање са стране, функције се могу бирати према способности. Најспособнији доспевају до најбољих функција.

„Уговорна солидарност постаје све значајнији чинилац друштвеног консензуса. Међутим, уговор истински везује само ако су размењене вредности стварно једнаке, те да би тако било, потребно је да размењивачи буду стављени у једнаке спољашње услове.“                                                                    (Диркем; 1972:369)

Уговорни односи се развијају са поделом рада. Уговор преставља правни однос поделе рада. Диркем склапање уговора назива уговорном солидарношћу и сврстава је у подврсту органске солидарности. Не могу се сви друштвени односи свести под уговор,  али тамо где је то могуће, уговорна солидарност мора бити потпуно заштићена. Малим и нецивилизованим друштвима уговори нису неопходни, док је у цивилизованим друштвима обрнуто. Цивилизован свет расте а односи унутар њега постају све сложенији. Потребе за уговорима су све веће, а њихова важност је већа ако се односе на живот  и битна питања заједнице. Сврха уговорног права је да обезбеди редовну сарадњу функција. Иако постоји јавна власт, пожељно је да се уговори испоштују добровољно. Солидарност унутар друштва би била угрожена ако би се уговори испуњавали принудно и насиљем. Једном употребљено насиље изазвало би још насиља и солидарност би била уништена. Уговори се закључују онда ако размењене улоге имају једнаку друштвену вредност. Обавезна снага уговора је потпуна ако се заснива на правди и објективној основи. Није довољно дати пристанак речима. Неједнакост између класа се потврђује тиме што ниже класе морају да нуде своје услуге ради стицања зараде, док више класе то не морају да раде захваљујући ресурсима које поседују. Овакво стање изазива осећаје немоћи и неправде. Људи су по многим обележјима неједнаки, па је задатак најнапреднијих друштава да искорене неправду. Потребно је успостављање правде и унапређење друштвених заједница и односа.

ЛИТЕРАТУРА:

Диркем, Е., Механичка и органска солидарност; Подела изнуђеног рада у О подели друштвеног рада, Просвета 1972