На самом почетку поглавља о подели изнуђеног рада, сусрећемо се са појмом класних ратова. Аутор истиче проблем класних ратова, а њихову појаву објашњава на прилично једноставан начин.
,,Ниже класе будући да нису или да више нису задовољне улогом коју им је доделио обичај или закон, чезну за функцијама које су им забрањене и покушавају да их одузму онима који их врше'' (Диркем, 1972:363).
Како се ово доводи у везу са поделом изнуђеног рада и шта уопште представља овај појам? Изнуђени рад је вид принуде или присиле под којом појединац обавља неки посао, а да притом није у складу са својом функцијом нити у складу са својим способностима и могућностима док тај посао обавља. Оваква ситуација изазива кризу унутар микросвета самог појединца, а онда и кризу целог поретка. Криза целог поретка се испољава управо кроз класне ратове, а аутор у наставку текста предлаже излаз из ове кризе. Међутим, не можемо најбоље разумети његов предлог и идеју пре него што се мало детаљније не упознамо са појмовима механичке и органске солидарности.
Ови појмови су кључни и неизоставни, и то не само због тога што су садржани у наслову овонедељне теме.
Механичка и органска солидарност су две врсте позитивне солидарности. Аутор се не бави негативном солидарношћу, јер она свакако не доприноси никаквом сједињавању и хармонији, којима треба тежити, а притом није ни по чему одређеном посебна и значајна.
Механичка солидарност подразумева да су појединци међусобно повезани тако да им је заједничко кретање, кретање у целини, једино омогућено у одсуству појединачних покрета код сваког од њих, баш као што то случај са молекулима унутар неорганских тела. Оно што аутор истиче као ману оваквог система јесте то да у друштвима у којима ова врста солидарности преовладава појединац не припада самом себи, већ је он ствар којом располаже цело друштво.
Док механичка ствара услове у којима појединци личе једни на друге, за постојање органске солидарности постоји предуслов који се може испунити искључиво уз изразиту индивидуалност појединаца, уз њихова сопствена поља делатности и изражене личности. Аутор овим предусловом истовремено истиче и предност, као и добробити оваквог поретка. Наиме, индивидуалност читавог друштва као једне целине расте и развија се упоредо са растом и развитком индивидуалности сваког појединаца. Овакво узајамно деловање се пореди са оним које срећемо код живих бића вишег реда. Јединство живог организма је веће и јаче уколико сваки од органа има свој посебан и јединствен задатак и функцију, уколико има своју аутономију. Управо је овим илустративним примером за поређење органска солидарност и добила свој назив.
Сада је најбољи тренутак да се вратимо на проблем класних ратова.
До класних ратова долази услед поделе изнуђеног рада, а принуда, која је у основи овог узрока, пројављује се као врста неједнакости у спољашњим условима борбе. Премда је аутору јасно да готово да не постоји друштво у којем оваквих неједнакости нема, он увиђа да је њих све мање, а то објашњава на следећи начин:
,,Замењивање механичке солидарности органском солидарношћу чини то смањивање неминовним'' (Диркем, 1972:363).
Као што је већ речено, органска солидарност подразумева постојање изражене индивидуалности појединаца, а то је неопходно за складан поредак без класних ратова, јер очигледно није довољно да сваки појединац има одређени задатак, већ је јако битно и потребно да тај одређени задатак одговара у потпуности његовим индивидуалним природним даровима.
Лако је изнети предлог за решавање неког проблема, али није тако лако спровести ту идеју у дело и реализовати је. У овом конкретном примеру, аутор предвиђа евентуалне потешкоће у остваривању апсолутне органске солидарности и, самим тим, хармоничног поретка без класних ратова.
Сада се осврћемо на друштва у неповољнијем положају, такозвана нижа друштва. Спољашње неједнакости доводе у питање опстанак органске солидарности, али та чињеница не погађа довољно те ниже слојеве у којима се солидарност остварује услед нечег мало апстрактнијег. Наиме, заједница веровања и осећања је оно што њих држи у нераскидивом односу. Колико год биле велике кризе које проистичу из поделе рада, њихова кохезија ће опстати јер те кризе нису довољно јаке да прекину везу појединца и друштва учвршћену на начин који је објашњен у претходној реченици.
,,Незадовољство које потиче из неостварених тежњи није довољно да против друштвеног поретка који је томе узрок покрене чак ни оне који од тога трпе, јер је њима стало до тога поретка, не зато што у њему налазе поље потребно за развитак њихове професионалне делатности, него што он у њиховим очима садржи мноштво веровања и навика од којих они живе'' (Диркем, 1972:367).
На проблеме које ствара изнуђена подела рада, људи се без великих потешкоћа привикавају. Неједнакости које се том приликом испољавају, они поимају не само као подношљиве, већ као природне.
Као закључак бих додала још један цитат који ми се лично допао, с тим што га нећу подробно објашњавати као претходна три, већ само искористити да заокружим своје излагање.
,,Исто онако као што су стари народи имали, пре свега, потребу за заједничком веромда би живели, ми, ми имамо потребу за правдом, и можемо бити сигурни да ће та потреба стално постојати све неминовнија ако, као што све указује да ће бити, услови који руководе друштвеном еволуцијом остају исти'' (Диркем, 1972:374).
Литература:
Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, 1972.