У друштвима широм света владају мање или више изражене неједнакости. Те неједнакости се огледају у неравномерној расподели општих јавних добара на чланове друштва. Неравномерна расподела доводи до позиционирања чланова друштва на одређене позиције на друштвеној лествици, односно друштвене стратификације.
Друштвена стратификација представља подељеност друштва на одређене слојеве, на основу материјалне неједнакости. Појам друштвене стратификације је у социологији једна од најважнијих друштвених структура.
К. Дејвис и В. Мур (K. Davis i W. Moore) су своју аргументацију на тему друштвене стратификације изнели у свом делу ''Неки принципи стратификације'', које је Тумин (Tumin) касније навео у својој ''Критичкој анализи''.
Неке од њихових ставова ћу навести и објаснити кроз призму сопствених ставова и начина размишљања.
''Само ограничен број индивидуа у сваком друштву има таленте који могу прерасти у вештине прикладне за те положаје (за функционално важније положаје)'' (Тумин, Кувачић И., 1990: 358)
Ако полазимо од претпоставки, да функционално важнији положај подразумева већи значај у одржавању друштвене структуре, и да је природно да су одређене индивидуе у друштву талентованије у обављању одређене друштвене активности од других, намеће се логично питање - зашто?
Таленат се развија у вештину путем образовања и усавршавања. Међутим, могућност образовања у већини друштава, није иста за све. Наиме, одлика развијенијих друштава јесте то да је за похађање неке државне образовне институције, неопходно издвојити одређену своту новца, најчешће за институције високог школства. Само постојање неједнакости у друштвима, нам говори о томе да такав новчани издатак себи не могу приуштити сви чланови друштва. Сходно томе, припадник нижег слоја који поседује одређени таленат, често неће моћи себи материјално да приушти усавршавање и транзицију свог талента у вештину путем образовања.
Да би се таленат развијао, мора постојати мотивација. Награђивање, као најчешћи елемент мотивације, може имати своју материјалну и нематеријалну компоненту.
Узмимо, за пример, оца који је свом сину обећао да ће добити рачунар, али само ако школску годину заврши са максималним просеком. Самим обећањем, он је сина мотивисао да постиже боље резултате у школи.
Такав пример, да се млади мотивишу материјалним стварима, је у данашњем друштву најчешћи.
Међутим, самим чином награђивања се често даје шанса и људима из нижих слојева да ''негују'' своје таленте. Пример за такву врсту мотивације, јесте стипендирање ученика за показане резултате током школовања.
Самим тим, кроз разне системе мотивације, таленат може прерасти у вештину.
''Претварање талената у вештине изискује период обучавања који тражи одређене жртве од учесника'' (Тумин, Кувачић И., 1990: 359)
Као што је било споменуто, за прелазак талента у вештину неопходан је период образовања.
Сада постављамо питање, које то жртве подносе талентованији припадници друштва, током свог образовања?
Наиме, док су талентоване индивидуе у процесу образовања, два основна проблема која се јављају су немогућност зарађивања, и трошкови самог образовања.
Индивидуа током образовања, често неће имати времена да учествује на тржишту рада и да бавећи се одређеним послом, зарађује. Док са друге стране, осим улагања менталног напора и времена, образовање изискује и одређене трошкове материјалне природе.
С тим у вези, данас се у друштвима широм света, јако цени када талентована особа, док се образује, у исто време и зарађује бавећи се одређеним послом.
''Да би се талентоване особе навеле да се жртвују и приступе обучавању, њихови будући положаји морају имати привилегован приступ ретким и пожељним наградама које друштво пружа'' (Тумин, Кувачић И., 1990: 362)
Поред ретких и пожељних награда, које су материјалне природе, као алтернативни облик мотивације имамо и нешто што се назива ''унутрашњим задовољством рада''.
Питање које се поставља јесте, да ли је заиста немогуће уградити такву врсту мотивације у талентованог човека, и ако јесте, како до ње доћи?
Кроз систем мотивације и побољшања ''унутрашњег задовољства рада'', индивидуа се, на пример, може укључити у креирање самог начина рада који јој одговара. Наиме, талентована особа има личне потребе и систем рада, који није нужно исти, нити сличан, са другим талентованим особама.
Међутим, чињеница којој се мора обратити пажња приликом таквог начина мотивације, јесте да се усклади лични и друштвени интерес.
Имајући у виду да је Иван Кувачић социолог марксистичке оријентације, који у датом делу критикује социологе функционалистичке оријентације, долазимо до закључка да је једини начин, на који можемо доћи до универзалног решења за проблеме друштвених неједнакости и положаја талентованог човека у друштвеној стратификацији, преузимање одређених ставки из оба теоријска оквира.
Литература:
Тумин, Критичка анализа, Кувачић И., Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 1990: 358-363)