У свом делу ''О подели друштвеног рада'', Емил Диркем нам, између осталог говори и о подели изнуђеног рада. Он каже да се појава класних ратова догађа због чињенице да је појединац у нескладу са својом функцијом, јер му је она принудно наметнута, што значи да постоје одређене неједнакости у спољашњим условима борбе. Наравно, постоје и друштва где тих неједнакости нема, али на таква друштва све ређе наилазимо, зато што се механичка солидарност замењује органском.
''Установа, класа или каста сачињава једну организацију поделе рада, и то је организација строго утврђена правним правилима; међутим, она је често извор раздора'' (Диркем, 1972:363).
Ниже класе и слојеви друштва, за разлику од виших, у највећем броју случајева нису задовољне улогом и положајем који им законски припадају. Сходно томе, теже да преузму функције које су им недоступне или забрањене од њихових вршилаца, а то су по правилу особе које припадају вишим или високим слојевима. Управо из овог разлога долази до унутрашњих ратова који су изазвани начином расподеле рада. На овако нешто не наилазимо у организму из простог разлога што ће ћелија, нпр., да врши искључиво ону улогу која јој припада, јер она механички иде ка свом циљу.
''У датоме друштву, сваки предмет размене има, у сваком тренутку, одређену вредност која би се могла назвати друштвеном вредношћу'' (Диркем, 1972:370).
Друштвену вредност чини количина садржаног корисног рада, што представља део оне енергије која је потребна за производњу корисних друштвених резултата. Иако ова количина не може бити математички израчуната, то је не чини мање стварном. Напротив, са лакоћом можемо увидети главне услове услед којих се она може смањити или повећати, а то су збир напора неопходних за производњу предмета, величина потреба које он задовољава, као и обим задовољења које он доноси. Јавна свест види као неправду било коју размену приликом које цена предмета није сразмерна са услугама које он пружа и трудом који је у њега уложен.
''Задатак најнапреднијих друштава је дакле, може се рећи, остварење правде'' (Диркем, 1972:374).
Попут чињенице да је идеал нижих друштава било стварање или одржавање што бујнијег живота у заједници у који ће се појединац утопити, идеал нашег друштва је да изнова и изнова уносимо све више правичности у наше друштвене односе, са циљем да обезбедимо неометано развијања што већег броја друштвено корисних снага. Као што су стари народи изражавали потребу за заједничким веровањима да би живели, и код нас се јавља потреба за правдом и са сигурношћу можемо рећи да ће та потреба бити све неминовнија.
Литература:
Диркем, Е., О подели друштвеног рада, Просвета, 1972.