Првобитни облик друштва подразумевао је заједничку земљишну својину. С распадањем таквих заједница отпочиње подела на класе. Класа је, по Марксу, група људи која има истоветан однос према средствима помоћу којих се зарађује за живот. Две главне класе чине капиталисти (буржоазија) и радници (пролетаријат).
"Буржоазија је експлоатацијом светског тржишта дала космополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља" (Маркс, 1848: 4).
Буржоаско друштво произилази из пропасти феудалног друштва, које више није задовољавало велику потражњу. Еснафски начин производње замењује мануфактура, али убрзо на њено место долази крупна индустрија која ствара светско тржиште и развија трговину, копнени саобраћај, бродарство, железнице, машинску производњу... Сталним револуционисањем производње робе и услуге које се продају широким слојевима потрошача по ниским ценама увећава број градског становиштва и тиме доводи до политичке централизација, односно све провинције сабија у један закон, јeдну нацију, један национални класни интерес.
Иако је услов за опстанак умножавање капитала, у једном тренутку долази до епидемије прекомерне производње. Oна наступа када производне снаге више не служе за унапређивање буржоаских односа својине. Овакве трговинске кризе прописивале су уништавање израђених производа и створених радних снага, као и темељиту експоатацију старих тржишта и освајање нових. Та бесавесна слобода трговине која се ослања на услов капитала, односно на најамни рад, сада запада у кризу која ће довести до краја владајуће класе, класе екслоататора.
"Од свих класа које данас стоје наспрам буржоазије само је пролетаријат истински револуционарна класа. Остале класе растројавају се и пропадају с развитком крупне индустрије, док је пролетаријат њен сопствени производ" (Маркс, 1848: 9).
Класа радника постоји само док њихов рад увећава капитал, који се непрестано нагомилава. У току радног дана радници произведу више него што је потребно да послодавац исплати трошак њиховог унајмљивања (који је ограничен само на основна животна средства). Тај приход од продаје преостале робе представља профит. Што више расте примена машина, расте и терет рада (нпр. увећање броја радних сати). Уколико рад захтева мање испољавање снаге тада се рад мушкараца потискује радом жена и деце.
У почетку, масовно збијање пролетера у коалиције представљало је само последицу удруживања буржоазије. Временом се њихов покрет централизује у класну борбу. Сукоби међу буржоаским друштвом, пре свега међу аристократијом и страном буржоазијом, потпомажу јачање пролетаријата јер сада један део буржоазије прелази на њихову страну. Ситни индустријалци и трговци, занатлије и сељаци, иако представљају некадашњи конзервативни средњи сталеж, такође прелазе у пролетере.
"Модерни радник уместо да се подиже с напретком индустрије, срозава се све дубље испод услова своје сопствене класе" (Маркс, 1848: 10).
Радник постаје паупер, а пауперизам се развија брже него богатство и становништво. То је процес у коме радничка класа постаје све сиромашнија, а јаз између капиталиста и радничке класе постаје све дубљи. Тиме долазимо до закључка да је буржоазија неспособна да и даље влада, јер не може да осигура својим робовима егзистенцију у самом њиховом ропству. Тако се срозава у положај да храни робове, уместо да они хране њу.
Литература:
Маркс, К., Буржуји и пролетери, у Комунистички манифест, у Дела, т.7