Карл Маркс: Манифест комунистичке партије
Буржуји и пролетери:
Свако досадашње друштво има нешто заједничко. Између осталог, то је и класна подељеност којом ћемо се бавити у овом раду. Од давнина се примећује социјална стратификација која увек има два пола – угњетача и угњетаваног. Теоретски гледано, између ове биполарне стартификационе структуре, требала би постојати одређена врста сарадње (која је наравно у корист угњетача), док се у пракси ове две групације сукобљавају на видљивом и невидљивом нивоу и за исход тог сукоба добијамо револуционарни преображај целог друштва или заједничку пропаст тих класа. Као примери ових односа током историје можемо навести:
- Стари рим: патрицији, витезови, плебејци, робови.
- Средњи век: феудални господари, вазали, еснафски мајстори, калфе, кметови.
Као што видимо на овим историјским примерима, друштвена стратификација има генералну биполарну структуру, али има више од две класе (стари рим 4, средњи век 5). Буржоаска Револуција проистичке из пропасти феудалног друштва и у том периоду се стварају нове друштвене класе. Те нове друштвене класе ће бити конкретизоване на одређено две стране: на буржоазију и пролетаријат.
Успон Буржоазије:
Из класе кметова у средњем веку изашли су први слободни становници градова, и из тог варошког становништва се касније развија друштвени слој зван Буржоазија. Велика географска открића такође утичу на материјализацију овог друштвеног слоја. Откривање Америке, досежност источноиндијског и Кинеског тржишта, колонизација Америке дају индустрији експоненцијални погон и тиме убрзава развитак револуционарног елемента у пропадајућем феудализму. Нова захтевност за материјалним добрима уводи мануфактуру као нови начин рада који ће заменути дотадашњи (еснафски). Са предходно напоменутим експоненцијалним растом трговине, потражња постаје све већа и мануфактура бива замењена индустријализацијом (парна машина). Дотадашња средња класа бива замењена индустријским милионерима – необуржоазијом. Из овога можемо закључити да је буржоазија производ дугогодишњег развитка производње и размене. Развитак Буржоазије је био праћен сразмерним политичким успехом. Где год да је дошла на власт, Буржоазија „једе“ све дотадашње друштвене поретке и идиличне стандарде. Оставља за собом искључиво сутову трговинску сарадњу у којој врши „модерну финансијску експлотацију“ . Буржоазија трансформише дотадашње стручњаке (свештенике, правнике, лекаре, научнике, песнике) у плаћене најамне раднике. Буржоазија укида породична фундаментална сентиментална начела и све своди на чисте новчане односе. Важно је напоменути да буржоазија има тенденцију да се шири (да настави експоненцијални раст) на глобалном нивоу. Да би испратили тај раст, користе тешку артиљерију као оруђе за присиљавање и насилну капитулацију варварских земаља, усадивши им након капитулације буржоаска начела (и оне постају буржоаске земље). Буржоазија је одговорна за процес урбанизације и потчињавање села градовима. Тај исти процес се одвија и на вишем нивоу, где потчињава варварске државе западним.
„[…] Свугде она мора да се угнезди, свугде да се насели, свугда да успостави везе.“ (Маркс, 1848: 3)
Буржоазија нагомилава становништво, централизује средства за производњу и концентрише капитал. Из тога произилази политичка централизација.
„[…] Модерно Буржоаско друштво, које је волшебнички изазвало тако силна средства за производњу и промет, личи на чаробњака који више не може да савлада подземне силе које је дозвао.“ (Маркс, 1848: 4)
„Чиме буржоазија савлађује кризе? Тиме што припрема свестраније и силније кризе, а смањује средства за спречавање криза.“ (Маркс, 1848: 5)
Буржоаско друштво се сусреће са проблемима, као што се свака успешна „класа“ до тада сусретала (по принципу Гаусове праве). Трговинске кризе, епидемија претеране производње... Оружје којим је Буржоазија збацила феудализам се сада окреће против ње саме. Буржоазија не ствара само оружје које ће проузроковати њену смрт, већ и саме људе који ће то оружје носити – пролетере.
Развој пролетаријата:
Паралелно са развитком буржоазије, развија се и пролетаријат, класа модерних радника чија је егзистенција искључиво везана за рад (увећавање нечијег капитала). Рад и улога пролетера драстично опада при ступању индустријализације на сцену, јер су пролетери као радници у том периоду представљали „додатак машини“, и за цео рад је био потребан прост покрет руке. Ствара се индустријска хијерархија која је била слична војној, где је најнижи слој представљао пролетаријат (радници) који је служио као кинетичка енергија која ће акомулирати капитал у рукама буржуја. Када пролетер бива исплаћен надницом, долази у контакт са другим буржујима (кућевласник, кредитор...). Средњи сталежи се срозавају у пролетаријат јер њихов мали капитал није довољан за вођење крупне индустрије.
Борба пролетаријата и буржоазије траје од њиховог настанка. Како време пролази, интензитет нестрпељивости је све већи и већи. Касније, пролетери свој протест испољавају тако што уништавају увежену робу, разбијају машине, пале фабрике... Са развитком индустрије долази до увећања пролетаријата (машина обара стандарде свих радника) што касније доводи до тога да радници формирају одређене скупове и тајна удружења из којих се борба местимично претвара у побуну. Пролетаријат побеђује, али пролазно. Прави резултат њихове борбе је удруживање свих припадника једног сталежа у што већем броју (што им је омогућено због развитка железнице). Буржоазија је често увлачила пролетаријат у политичку игру из које су добили одређена политичка знања и искуства (и сливање средње класе је увело одређено знање).
Оцртавши најопштије структуре буржоазије и пролетаријата, пратили смо мање више прикривени грађански рат који се водио у оквиру постојећег друштва који касније прелази у отворену ревоулцију где пролетаријат насилним обарањем буржоазије заснива своју владавину.
Литература:
Карл Маркс и Фридрих Енгелс - Манифест комунистичке партије, 1848, 1-9