На овим странама дела Осамнаести бример Луиса Бонапарте, Маркс говори о грађанском рату у Француској у периоду између 1848-1050. године.
„Људи праве своју сопствену историју, али они је не праве по својој вољи, под околностима које су сами изабрали, него под околностима које су непосредно затекли, које су дате и наслеђене“ (Маркс: 91).
Када ово каже, Маркс упућује на то да на генерацију која тренутно живи утиче традиција свих мртвих генерација. И када желе да ствари и себе преокрену, да ураде и створе нешто ново на шта их упућује епоха револуционарне кризе, актуелне генерације се ипак позивају на оне старије и од њих позајмљују имена, бојне пароле, костиме, да би уз помоћ тога извели нови светскоисторијски призор. „Васкрсавање покојника у тим револуцијама служило је, дакле, томе да се славе нове борбе, а не да се пародирају старе,...да се поново нађе дух револуције, а не да се изазове њена авет“ (Маркс: 92). Међутим, у годинама 1848. до 1851. народ је само „призвао авет“ револуције из 1879. године и вратио се на старо. Једна одлика враћања на старо је и то што се Французи нису могли ослободити успомене на Наполеона. У страху који сама помисао на револуцију носи Французи су се присећали дана славе и чезнули за њима.
„Социјална револуција 19. века не може да црпе своју поезију из прошлости, него само из будућности. Она не може да отпочне пре но што се отресе свог празноверног односа према прошлости“ (Маркс: 93).
Маркс упућује на то да социјална револуција 19. века мора да остави прошлост и да се окрене будућности. Ова револуција је настала одједном, као препад, на изненађење старог друштва, обележила почетак нове епохе. Али то није дуго трајало, јер већ другог децембра 1851. фебруарска револуција је ишчезла. Друштво није постигло своје циљеве већ се само држава вратила свом најстаријем облику, то јест „владавини сабље и мантије“ (Маркс: 93). Међутим, тај период од неколико година не може се назвати неискоришћеним. Француско друштво је у том периоду, „убрзаним курсом“ надокнадило знања и искуства за која би иначе „школски“ било потребно много више времена. То знање, друштво је требало да поседује пре фебруарске револуције уколико је желело да остави дубок утисак, а не само да „загребе површину“. Друштво се помакло са полазне тачке и тек сада треба да створи револуционарну полазну тачку која би омогућила озбиљну револуцију. У поређењу са револуциама из осамнаестог века које јуре брзо од успеха до успеха и брзо достижу свој врхунац, револуције деветнаесрог века су веома самокритичне и непрестано прекидају саме себе у свом току. „Оне као да свога противника обарају само зато да би он из земље црпао нове снаге и моћније се исправљао према њима“ (Маркс: 94). То је за последицу имало стагнацију, веровање да је непријатељ побеђен у стварности уколико је и у фикцији, али изгледа да су „прошла времена када је гакање гусака могло да спасе Капитол“ (Маркс: 94).
„Три главна периода су очевидна: фебруарски период; од 4. маја 1848. до 29. маја 1849: период конституисања републике или Уставотворне националне скупштине; од 29. маја 1849. до 2. децембра 1851: период уставне републике или Законодавне националне скупштине“ (Маркс: 95).
Први период, фебруарски период, може се обележити као пролог револуције. Све у том времену, па чак и импровизована влада се водило као привремено. „Нико и ништа се није усуђивало да за себе тражи право постојања и стварног делања“ (Маркс: 95). Сви елементи који су одређивали револуцију нашли су своје место у овој влади што је првобитно и била идеја фебруарских дана (проширивање круга политички привилегованих и рушење искључиве власти аристократије). Али када је дошло до стварних сукоба изгледало је да је република разумљива сама по себи и свака странка ју је тумачила у свом духу. Пролетеријат који је и био актер физичких окршаја ју је видео као социјалну републику. И док је пролетеријат славио и уживао мислећи да су за себе отворили врата нових могућности, старе силе друштва су се груписале, нашле потпору нације и ујединиле против пролетеријата.
Други период је период конституисања, оснивања буржоаске републике. Национална скупштина која се састала 4. маја 1848. представљала је нацију и имала је за циљ да се буни и да негодује фебруарске дане и такође да сведе резултате револуције на буржоаску меру. Пролетеријат је одмах схватио циљ ове скупштине али је узалудно покушао да силом обесправи и негира њено постојање. Тако су петнаестог маја вође пролетеријата одстрањени из скупштине за цело време овог циклуса. Пролетеријат одговара јунским устанком али не може сам против Уставотворне скупштине која од почетка стоји уједињена против њега. Пролетеријат сада наступа иза сцене и покушава да своје циљеве оствари тихо, на приватан начин, у чему промашује. Целом европом се чуо јунски устанак, али нема више те револуционарне снаге која је пролетеријат одликовала у јуну. Јунски устанак је обезбедио терен за формирање буржоаске републике коју управо одликује премоћ једне класе над другима. Све странке, па и класе, уједињене формирају Странку реда против пролетерске странке као странке анархије и тако „спашавају“ друштво од „непријатеља друштва“.
Под паролом старог друштва: „Својина, породица, религија, ред“ Странка реда на сваки покушај реформе, ма колико мали и „обичан“ био, реагује казном јер то карактерише као „атентат на друштво“ чак и када покушај долази од стране једне од странака чланица Странке реда.Најзад се сами просвештеници религије реда бацају у тамнице или терају у прогонство, убијају из пушака и то све у име својине, породице, религије и реда. „Шљам буржоаског друштва најзад образује свету фалангу реда и јунак Крапулински улази у Тилјерије као спасилац друштва“ (Маркс: 98).