Систем савремене капиталистичке привреде је друштвени систем у коме су средства за производњу у приватном власништву мањине која експлоатише радну снагу већине а у циљу остваривања профита. Темељи се на неједнакој расподели богатства и карактерише га слобода тржишта. Волерстин излаже свој теоријски концепт савременог светског система, анализирајући почетно раздобље у његовом стварању у шеснаестом веку у Европи. Пажњу посвећује почетном деловању модерног светског система, његовим карактеристикама, подели рада, класама...
„Светски систем је друштвени систем са границама, структурама, групацијама, правилима и законитостима. (...) Тврдим да су једини реални друштвени системи, с једне стране, оне релативно мале и врло аутономне натуралне економје које нису део неког редовног система с обавезним давањима и, с друге стране, светски системи“ (Волерстин, 1986: 261,262).
Дакле, Волерстин говори о систему који је заснован на екстензивној подели рада, у себи садржи вишеструкост култура и политичких центара. Сврстава га у реалне друштвене системе заједно са изолованим натуралним економијама које за разлику од система савремене капиталистичке привреде карактерише чињеница да се производи само за потребе самих произвођача. Супротно томе, одлика савременог светског система јесте да радник произведе више него што му је потребно да задовољи сопствене потребе, па се роба пласира на тржиште, односно постаје предмет трговине.
До сада су постојале само две врсте таквих светских система:
- Светска царства (империје) чија карактеристика је била само један политички систем на већини површине и
- Системи у којима јединствени политички систем не постоји на целом простору (Волерстин користи прикладији израз – „светска привреда“ (Волерстин, 1986: 262).
„Необична је особина савременог светског система што је светска привреда преживела већ 500 година и још се није претворила у светско царство. Та необичност је политичка страна облика економске организације који називамо капитализмом“ (Волерстин, 1986: 262).
Пре савремене светске привреде постојале су веома нестабилне структуре које су се обично претварале у царства или распадале (Волерстин, 1986: 262). Капитализам је, наиме, успео у ономе што кроз историју ни једна светска империја пре њега није успела – успео је да интегрише читав свет по сопственим не политичким, него економским „правилима“ капиталистичког тржишта и унутар њих. Дакле, ти економски фактори делују на подручју које је веће од било ког који би политички ентитет могао потпуно контролисати. Капитализам успева захваљујући томе што границе светске привреде не обухватају само један политички систем већ много њих (Волерстин, 1986: 262). То значи да је развој капитализма омогућио светској економији да се прошири изван граница појединачних држава.
„Светске привреде можемо поделити на државе - матице и периферна подручја. (...) Постоје и полу – периферна подручја која се налазе између матице и периферије на низу димензија као што су сложеност економских активности, снага државног апарата, степен културне целовитости“ (Волерстин, 1986: 263).
Локална државна структура представља прву тачку притиска која је на располагању одређеним групама ради остварења њихових интереса првенствено у привилегованим подручјима које Волерстин назива државама-матицама (Волерстин, 1986: 263). Карактерише их јак државни апарат (што подразумева суверенитет и de facto и de jure), сложене и снажне државне институције, јака буржоазија и радничка класа. Државе – матице су богате, моћне, оне производе индустријска добра и релативно су независне од страног утицаја.
Када је једна држава – матица најдоминантнија међу државама у матичном сектору у одређеном времену, не значи да је пре или касније у тој улози неће заменити друга држава -циркулација елита (Волерстин, 1986: 264).
Други структурни елемент савремене светске привреде јесу периферна подручја. Периферна подручја за разлику од матица имају слаб државни апарат, слабе државне институције са малим пореским основама. Ово су углавном подручја са високом стопом необразованих и сиромашних становника. Погодне су за ивестиције мултинационалних компанија због јефтине радне снаге. Дакле, представљају супротност државама – матицама.
На крају, имамо полу – периферије које се налазе између матице и периферије. Као што је већ речено, матица и периферија су две крајности, јер матице представљају државе које су утицајне са јаком економијом, док периферије то нису, а на пола пута између та два елемента система светске капиталистичке привреде налазе се полу – периферије. Карактерише их средње јак државни апарат, релативно развијена економија и имају тенденцију ка индустријализацији. Могу настати од развоја периферије или од „пада“ матице.
„Класе увек постоје у потенцијалном смислу. Питање је у којим условима оне постају класно свесне, тј. у којим условима оне делују на политичко – економској сцени, као група и – до неке мере – чак и као културни ентитет. (...) Европска светска привреда шеснаестог века тежила је уопштено једнокласном систему“ (Волерстин, 1986: 264, 266).
Самосвест је функција конфликтних ситуација. Није могуће постојање три или више класа сматра Волерстин. Уобичајено је постојање једне класе, а то је буржоазија која себе сматра универзалном класом. Њени противници с једне стране су заговорници одржавања традиционалних дистинкција, а с друге радничка класа - када постану свесни себе као класе (Волерстин, 1986: 264).
Капиталистички слојеви су формирали класу која настоји да организује политички систем који иде њој у корист како би могла да оствари своје интересе. Наравно, у којој мери ће га организовати како њој одговара зависи и од снаге државног апарата (јаке државве служе њиховим интересима у смислу што им гарантују право власништва, осигуравају разне монополе, расподељују губитке на шире становништво) , као и нивоа класне свести потлачене класе. Када потлачени слојеви постану свесни свог положаја они могу тражити од државе да ограничи доминантне групе одређеним законским баријерама.
„Експлоатација и одбијање да се прихвати експлоатација као неизбежна или праведна представљају сталну антономију савремене ере, здружену у дијалектику која је данас још далеко од свог климакса“ (Волерстин, 1986: 269).
Дакле, као што је већ речено, експлоатација представља једну од основних одлика система светске капиталистичке привреде. Одређене привилеговане групе експлоатишу радну снагу већине која свој рад продаје на тржишту као робу. С тим што су радници знатно мање плаћени него што вреди њихов рад. Наравно, тај вишак вредности прсвајају капиталисти.
Волерсин је анализирао светски систем који је занснован на капитализму. Он сматра, у суштини, да је развој капиталистичке светске економије штетан за велики део светске популације, он је то показао у примеру држава – матица које имају монопол над капиталом (оне предствњају мањи број држава) а које експлоатишу остатак света који им пружају радну снагу као и сировине. Такође лошу страну система илуструје поделом на класе, где доминантна класа (која укључује мали број становништва) има више права и тлачи подчињену. На пример, Карл Маркс објашњава „штетност“ овог система који је заснован на размени добара путем робне размене у томе што такав систем проузрокује „отуђење рада“. Он сматра да је отуђење последица тога што се радник односи према производу свога рада као према отуђеном предмету. Из тога произилази да радици нису власници робе коју производе, воде се искључиво властитим интересом а не бригом за добробит друштвене заједнице. Марксово решење проблема отуђења јесте стварање комунистичког или социјалистичког друштва. Волерстин такође сматра да је једини трећи могући облик светског система социјалистичка светска држава.
Литература:
Волерстин, Е. Теоретска реприза, у Савремени светски систем, ЦЕКАДЕ, 1986, 261-269
Хараламбос, М. Социологија – Теме и перспективе, Г. Маркетинг, Загреб, 2002, 687-689