Претпостављајући да не постоји бескласно, тј. нестратификовано друштво, Дејвис и Мур се у свом раду базирају на појашњење тврдње да је стратификација нужна у сваком друштвеном систему. Они се, даље, осврћу на начин расподеле угледа између различитих типова положаја при чему се концентришу на систем положаја, а не на конкретне појединце који заузимају исте. Дејвис и Мур сматрају да свака друштвена скупина има одређене функционалне услове које мора да задовољи у циљу опстанка. Један од услова опстанка сваке друштвене скупине је и успешна стратификације и додела улога.
„Занимљиво је, међутим,да се битна функционална нужност опште стратификације тиче услова смештања појединца у социјалној структури.“ (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 345)
Како би друштво задовољило услове свог опстанка оно мора расподелити све друштвене улоге и положаје појединцима који су најадекватнији за преузимање истих. (Хараламбос, 2002:27) Друштво тежи мотивацији појединаца у погледу заузимања одређених положаја, али и у погледу извршавања функција и дужности везаних за преузети положај. Друштво се служи награђивањем појединаца које представља подстицај за вршење преузете улоге и то награђивање може бити у виду материјалних добара, али и у виду престижа, моћи, угледа итд. који неки положај носи са собом. Како су неки друштвени положаји функционално битнији од других и траже више предуслова и знања тако и награде морају бити различите што се обезбеђује успешном друштвеном стратификацијом. (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 346-347)
„Значи да је функционална важност нужан, али не и довољан, разлог високог ранга неког положаја.“ (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 348)
Функционална важност за друштво и количина потребног талента и увежбавања за вршење дужности неког положаја представљају два критеријума који одређују ранг истог. Међутим, неки функционално битан положај не мора нужно бити високо награђиван уколико се лако попуњава, већ онолико колико је довољно да се обезбеди компетентна попуњеност.(Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 347-348) Да би положај био високо рангиран неопходно је да оба критеријума буду задовољена. Положај који је функционално битан и захтева одређене квалификације које могу бити урођене или стечене вежбом мора бити високо награђиван како би привукао појединце који поседују све неопходне услове за упражњавање положаја. Такав положај ће бити високо рангиран с обзиром на функционалну важност и тешкоћу попуњавања која је условљена неопходношћу поседовања квалификација за вршење дужности таквог положаја.
„Обожавањем сакралних предмета и бића које они симболизују и прихватањем натприродних прописа, који су истовремено правила понашања, остварује се моћна контрола над људским поступцима на тај начин што се учвршћују институционалне структуре и усклађује понашање људи са коначним циљевима и вредностима.“ (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 349)
Дејвис и Мур сматрају да је улога религије у друштву да очува јединство кроз заједничке циљеве и вредности. Наиме, како се кроз религијске ритуале и веровања обезбеђује контрола понашања појединци који обављају религијске активности бивају високо награђивани. Ти појединци поседују одређену моћ с обзиром да наводно представљају посреднике између овоземаљског и натприродног света те је њихов положај високо рангиран. Са друге стране, њихова моћ и стабилност положаја се често доводе у питање јер не захтевају велику количину техничког знања и јер је немогуће доказати да неко остварује комуникацију са натприродним.
Положајни ранг црквених лица је био знатно виши током феудалног поретка с обзиром на необразованост и неписменост целокупног светског становништа и вишак економских добара које су обезбеђивале одржавање и организацију црквене структуре. Насупрот томе, модерно друштво знатно ниже рангира положај црквених лица с обзиром да заједничке друштвене циљеве и вредности пропагирају високи економски, политички и образовни функционери. (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 349-351)
„Главне функције управе на унутрашњем плану су учвршћење норми, посредовање међу супротстављеним интересима и свеукупно планирање и усмеравање друштва, а на спољном плану вођење рата и дипломатије.“(Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 352)
Улога власти, како Дејвис и Мур сматрају, огледа се у организацији друштва на основу закона и ауторитета. Политичка функција нужно укључује ауторитет па је, самим тим, таква функција носилац одређене моћи. Међутим, политичка моћ је ограничена услед малобројности носилаца исте и спровођења интереса шире друштвене групе којој ти носиоци припадају. (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 352)
„Економски извор моћи и престижа није првенствено приход, него власништво основних добара (укључујући патенте, добру вољу и економску репутацију).“ (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 353)
Оно на шта Дејвис и Мур покушавају да скрену пажњу јесте то да сам положај не доноси престиж и моћ због високог прихода. Наиме, поседовање потрошачких добара представља само тренутно економско стање, док је власништво производних добара извор прихода и носилац моћи и престижа. (Дејвис, Мур: Неки принципи стратификације, у Кувачић,1990: Функционализам у социологији, Напријед, Загреб, 353)
Дејвис и Мур су изнели исправан закључак да не постоји бескласно и нестратификовано друштво и да је друштвена стратификација нужна појава у сваком друштвеном саставу. Наиме, неоспориво је да људи нису једнаки у погледу способности и интелигенције те је стратификација нужна појава за остваривање адекватног друштвеног поретка. Једноставно није свако способан за извршавање појединих друштвених функција које захтевају високо развијене способности и неопходно је најспособније појединце награђивати и мотивисати у циљу преузимања функционално важнијих положаја.
Како живимо у стратификованом модерном друштву осврнуо бих се на начине мотивације у истом. Очување појединаца на појединим положајима данас се врши пре индиректним или директним кажњавањем где је одсуство казне прихваћено као привид награде. Начин на који се појединци мотивишу у преузимању позиција веома је битан и осликава вредности једног друштва. Сматрам да се мотивација у модерном друштву врши на погрешан начин, тј. казном. Разлог томе јесте да награда насупрот казни представља знатно бољи и успешнији подстицај за контролу понашања што је сматрао и психолог Скинер Б. (Жиропађа Љ: Увод у психологију, 2012, Чигоја, Београд, 108)