,,Радник постаје у толико сиромашнији уколико производи више богатстава, уколико његова производња добија више на моћи и опсегу. Радник постаје утолико јефтинија роба уколико ствара више робе. Повећањем вредности света ствари, расте обезвређивање човековог света у управном размеру.“
Између радника и робе постоји обрнуто сразмерна вредност . Што је предмет који радник производи има већу вредност толико он сам више улаже у њега, самим тим себе више троши и обезвређује. Радник који производи више предмета подпада под већу ,,власт“ својих предмета (производа, капитала) тј. уколико радник више производи, утолико власници капитала постају моћнији, а радници сиромашнији. Рад постоји изван радника и постаје сам део предмета (опредмећење производа). У оваквом односу радника и предмета (робе или производа) нема добровољности, јер радникм својим радом не задовољава сопствене потребе него је он сам средство за задовољавање потреба изван њега (присилан рад).
,,Будући да отуђени рад човеку 1. отуђује природу, 2. њега самог, његову властиту делатну функцију, његову животну делатност, он човеку отуђује род; он му родни живот чини средством индивидуалног живота. (...) Јер, прво, човеку се рад, животна делатност, сам производни живот појављује као средство за задовољење једне потребе, потребе одржавања физичке игзистенције. Међутим, производни живот је родни живот. То је живот који призводи живот. (...) Сам живот појављује се као средство за живот.“
Човек има свесну животну делатност и управо та свесна и сврховита делатност је оно што га одваја од животиња. Отуђени рад поставља такав однос да човек, као свесно биће, чини животну делатност зарад сопствене егзистенције. Човек производи да би задовољио непосредне потребе (за разлику од животиња које производе да би задовољиле искључиво сопствене потребе). Та производња уствари представља уствари родни живот човека, где он сам себе може посматрати и уживати у плодовина свог стваралаштва. Међутим,отуђени рад одузима предмете које је створио, а самим тим и његов родни живот, јер се човек једино кроз рад потврђује као родно биће.
,,Отуђени рад дакле, чини:
3. човекову родну суштину, како природу тако и његову духовну родну моћ, њему туђом суштином, средством његове индивидуалне егзистенције. Он отуђује човеку његово властито тело као и природу изван њега, као и његову духовну суштину, његову људску суштину.
4. Непосредна последица тога што је човек отуђен производу свога рада, својој животној делатности, својој родној суштини, јете отуђење човека од човека...“
Отуђени рад, дакле отуђује човека, поред његове људске суштине, и од другог човека. Ако се кроз отуђени рад човеку отме његова родна суштина значи да ће човек аутоматски бити отуђен и од другог људског бића. У отуђеном раду сваки човек ће посматрати оног другог кроз односе у којима се он налази као радник. Дакле, човек отуђеним радом не испољава само свој однос према предмету производње већ и према другим људима у производњи.