Енгелс је неједнакост између полова посматрао као производ економске и класне неједнакости. Сматрао је да репресија жена почиње онда када се моћ, представљена у облику капитала и поседовања средстава за производњу, нашла у рукама капиталиста, односно мушкараца. Веровао је да би све економске неједнакости, па самим тим и оне између мушкараца и жена, нестале онда када би средства за проиводњу постала заједничко, уместо приватно власништво.
Своје излагање почела бих причом о Енгелсовој подели друштва на периоде, с којим се многи антрополози не слажу, али оно одлично осликава начин на који је моћ била распоређена између мушкараца и жена, а у директној је вези са количином приватне својине коју су људи поседовали у одређеном временском периоду. Први период је назвао „дивљаштво и варварство“. У том периоду приватно власништво постојало је у виду једноставног оруђа, предмета и оружија, а жене су биле слободне у смислу да им нико није наметао који број партнера могу имати (још увек није постојао моногамни брак), а њихова деца би све што су могла наследити, наслеђивала управо од њих. Према Енгелсовом мишљењу, ово је период „доминације жена“, који се мења онда када људи почињу да гаје стоку, која предтсавља значајан облик приватног власништва. У том периоду мушкарци стичу одговорност за поседовање и гајење стоке и тиме они постају хранитељи породице, односно „преузимају доминацију у кући“. У периоду који Енгелс назива „цивилизација“, установљен је моногамни брак, и тада мушкарци и званично стичу контролу над женским телом и рађањем, с крајњом жељом да осигурају свој капитал (Хараламбус, 2002:142).
„Прва класна супротност која се јавља у историји поклапа се с развојем антагонизма између мужа и жене у моногамији, а прво класно угњетавање – с угњетавањем женског пола од стране мушког. Моногамија је била велики историјски напредак. Али она истовремено, поред ропства и приватне својине, отвара епоху која траје до данас, у којој је сваки напредак истовремено релативни назадак, у којој се благостање и развој једних остварује страдањем и потискивањем других (Енгелс, „Порекло породице и приватне својине“: 56).“
Неједнакост која се формирала у друштву, онда када се јавила приватна својина у виду растућег капитала, донела је раздор како између капиталиста и радничке класе, тако и између мушкараца и жена. Приватна својина и поседовање средстава за производњу налазила се код малобројних људи, док су они многобројнији радили за њих, и били у потлаченом положају. Ово се, како је Енгелс тврдио, поклапало са још једном формом репресије, репресије жена од стране мушкараца у моногамном браку.
„Она (моногамија) је била први облик породице који се заснивао, не на природним, већ на економским условима, наиме, на победи приватне својине над првобитном, исконском заједничком својином. Владавина мужа у породици и рађање деце која су могла бити само његова и која су била одређена за наследнике његова богатства – то су били једини и искључиви циљеви моногамије (Енгелс, „Порекло породице, приватне својине и државе“ : 56).“
Дакле, један од облика репресије жена у моногамији огледао се и у томе да су служиле као средство за постизање циља – „осигуравања“ потомства мужу који је желео да буде сигуран да његово дете наслеђује његов капитал. Те с разлогом Енгелс прави следеће поређење:
„Данас у већини случајева, бар у имућним класама, муж мора да буде онај који привређује, хранилац породице, а то му даје положај господара коме није потребно никакво посебно правно повлашћивање. Он је у породици буржуј, а жена представља пролетеријат (Енгелс, „Порекло породице, приватне својине и државе“ : 62).“
Овде се заправо може видети класни сукоб, који прожима и брак, а не само пролетеријат и капиталисте, јер жена у моногамном браку ради као мајка и као домаћица, за супруга који има много већу економску моћ, и свој положај користи како би контролисао жену, њено тело, рађање, али и њене активности, она је наиме, ретко запослена, јер се сматра да је њен посао код куће. Она мора да поштује моногамни брак, док он не мора, моногамије се држи само привидно, види је као терет и дужност (Енгелс, „Порекло породице, приватне својине и државе“: 56).
„Моногамија је настала услед концетрације већих богатстава у једној руци – и то руци мушкараца – и услед потребе да се та богатства оставе у наслеђе деци тог мушкарца, а не деци неког другог. Стога је била потребна моногамија жене, а не мужа, тако да та моногамија жене није ништа сметала отвореној или прикривеној полигамији мушкарца. Али предстојећи друштвени преврат свешће на минимум сву ту бригу око наслеђа претварањем бар претежно највећег дела трајних, наследивих богастава – средства за производњу – у друштвену својину ( Енгелс, „Порекло породице, приватне својине и државе“:63)
Као и Маркс који је сматрао да мора да се догоди друштвени преврат пролетеријата, и Енгелс дели то мишљење, с тим да он не жели да се тим превратом дође само до бољег живота за радничку класу, већ сматра да ће се тиме избрисати и разлике између мушкараца и жена, у смислу да жене више неће бити потлачена групација, као и пролетеријат.
За крај, желела бих да напоменем да иако Енгелс сматра да се побуном може доћи до друштва у коме не владају капиталисти, и у коме мушкарци и жене једнако и слободно раде, то у пракси није случај. Наиме, сексистичка идеологија дели мушкарце и жене унутар саме радничке класе, те жене често бивају занемариване у многим протестима које предводе синдикати у којима су мушкарци у већини, те од тог неслагања профитира капитализам, као и мушкарци из радничке класе. Капитализам профитира тиме што се капиталисти богате дајући мање плате женама, уз које не стају мушкарци из радничке класе, којима одговара да жене буду финансијски слабије. Дакле, марксистички феминизам објашњава како капиталисти експлоатишу пролетеријат, али не и како мушкарци експолатишу жене, он је „слеп за пол“ ( Хараламбус, 2002:148).
Литература: Енгелс „Порекло породице, приватне својине и државе“, гл. 2, одељак 4, класни сукоб мушкараца и жена у оквиру моногамног брака; Хараламбос "Социологија, теме и перспективе"