Оскар Луис је био Амерички антрополог. Најпознатији је по својој дебати о култури сиромаштва. У својој књизи ,,La Vida“(1965) Луис наводи четири најважније културне димензије:
1) индивидуалац;
2) породица;
3) сиромашна заједница;
4) однос заједнице са друштвом.
У истраживању које је испитало валидност Луисове културе сиромаштва 270 црнаца испитаника су били подељени у две групе:
1) ,,сиромашни“;
2) ,,несиромашни“.
,,Намера теорије о култури сиромаштва је да се формира појмовни модел у смислу конфигурације великог броја црта које су међусобно повезане и од којих је сиромаштво најважније“ (Луис, 1964:149).
,,Култура сиромаштва је дизајн живота који се преноси са колена на колено“ (Луис, 1964:150).
,,Оно има структуру, образложења и одбрамбене механизме без којих сиромашни не би могли да опстану. Укратко, то је начин живота, невероватно стабилан и истрајан и преноси се са генерације на генерацију у породичним круговима. Култура сиромаштва има своје модалитете и оставља карактеристичне социјалне и психолошке последице на своје припаднике. То је динамичан фактор који се убраја у широку националну културу и постаје њена субкултура“ (Луис, 1964:150).
Овим објашњењем културе сиромаштва као и детаљнијим навођењем карактеристика Луис покушава да нагласи да је култура сиромашва засебна култура која је на неки начин универзална, налази своје место у свакој широј култури и саставни је део свих друштава, од најстаријих до најмодернијих.
У детаљнијем опису културе сиромаштва Луис је саставио каталог од 70 црта које га карактеришу. Међу њима се налазе незапосленост, недостатак приватности, друштвеност, честа употреба насиља у васпитавању деце, осећаји немоћи и друге. Тих 70 црта је груписао у 4 категорије или тачака гледишта са којих се могу те црте посматрати и анализирати. Те 4 категорије су:
1) ставови, вредности и карактер индивидуалца;
2) природа породице;
3) природа сиромашног друштва;
4) веза између културе и ширег друштва.
,,Из доступних доказа, очигледно је да су промене у субкултуралним обрасцима великог броја јако сиромашних људи означене као само једна од више мера које служе да олакшају прелазак њих и њихове деце на виши социјални ниво. Нажалост, јако је тешко унети промене у културне обрасце“ (Чилман, 1966:75).
Горе наведени јавни закључак Катарине Чилман је проузрокован њеним уверењем да сиромашни не могу да се пролагоде животу у Америци. Чилманова има сличне погледе не културу сиромаштва као и Оскар Луис. У свом резимеу за стручњаке и истраживаче, ,,Одастање у сиромаштву“, она наводи породичне црте, ставове и начине живота на сличан начин као и Луис и онда их повезује са политичким решењима.
,,Најважнији задатак истраживања сиромашних је да се разазна које културне карактеристике деле различити али повезани субсистеми као и које културне црте или конфигурације нижа класа дели са средњом класом или са читавим друштвеним системом“ (Валентин, 1968: 114-115).
Валентин је један од критичара Луисових истраживања. Он тврди да Луисовој анализи културе сиромаштва недостаје компаративна анализа и анализа ширих сразмера и ставља акценат на односе сиромашне класе са вишим класама од ње, као и са целокупним друштвеним системом у коме се налази.
,,Осиромашћени људи деле заједнички стил живота који је интерно конзистентан и који се разликује од оног доминантног у друштвеној заједници“ (Шнајдермен, 1964).
Шнајдермен (1964.) је један од ретких који је спровео истраживање које ће тестирати Луисове генерализације у вези са поделом на сиромашне и несиромашне и упоредио је те две различите социјано-економске групе у односу на већи број различитих црта. У свом истраживању је проверио да ли хронично сиромашне особе имају другачији стил живота од људи који су у материјално завиднијем положају. Резултати истраживања су показали да се групе сиромашнијих људи не разликују од мање сиромашних једино у вредновању карактера људске природе или природе међусобних људских односа.
Џонсон и Сандеј (1971.) Још једна од ретких студија које су довеле Луисово истраживање у питање је истраживање Џонсона и Сандеја (1971.) које се фокусирало на субкултуралне варијације у оквиру етничких група као и на разлике између социо-економских група на које је Луис првобитно поделио друштво (сиромашни и несиромашни). Релевантан резултат истраживања је био у оквиру поља породичне структуре (једне од Луисових црта) – статистички податак да сиромашни имају доста више домаћинстава које држе жене него несиромашни. Занимљиво је да су, насупрот Шнајдермену, дошли до закључка да нема баш никаквих битних разлика између сиромашних и несиромашних.
Ирлан, Молс и О'Шеј (1969.) Иако главни фокус није био на разликама између сиромашних и несиромашних него на етничким варијацијама из перспективе културе сиромаштва међу сиромашима, истраживање које су спровели Ирлан, Молс и О'Шеј доводи у питање генералну применљивост Луисове културе сиромаштва на све расне и етничке групе. Њихово истраживање је показало да је ипак постајала знатна статистичка варијација међу сиромашнима из три различите етничке групе које су биле анализиране кроз црте културе сиромаштва. Даља анализа овог феномена није спроведена, иако је било простора за проширење истраживања фокусирањем на социо-економске статусе у друштву којима се поменути истраживачи нису бавили.
Истраживање
Истраживање је спроведено у Америци, у једном повећем Југозападном граду ради провере Луисове димензије културе сиромаштва. За истраживање су коришћени подаци који би омогућили поређење група сиромашних и несиромашних у оквиру једне специфичне етничке групе у Америци – афроамериканаца. Произвољни узорак 100 домаћинстава је био извучен са изучаваног гето подручја и нису пронађене никакве битне социјално-економске резлике између тог и комшијског узорка. Укупни узорак из свих 270 домаћинстава је поред поделе на сиромашне и несиромашне био такође подељен на две групе по доходку: 1) група са јако малим доходком (сиромашни); 2) група са умереним доходком (несиромашни).
Та прширена подела се сматра разумном из два разлога:
1) сам Оскар Луис је напоменуо да афроамериканци са јако малим доходком имају већу тенденцију да буду окарактерисани цртама културе сиромаштва и додао је да афроамериканци који имају нешто бољи приход (који спадају у групу са умереним доходком) не могу прецизно да се окарактеришу његовим цртама;
2) два раније наведена истраживања (Ирлан, Молс и О'Шеј, 1969; Џонсон и Сандеј, 1971) су назначила да су најважнији проблеми представљени онда када се сиромашне и несиромашне групе састоје од више различитих етничких група.
Подела на две групе (сиромашне и несиромашне) је извршена на основу укупног годишњег доходка свих чланова домаћинстава. Цифра доходка је била прилагођена величини породице, отприлике пратећи конзервативну линију сиромаштва коју је користила Америчка пописна канцеларија (census bureau).
У истраживање није било укључено свих 70 Луисових црта да не би дошло до превеликог обима истраживања и мноштва ирелевантних података, али су ипак све 4 најважније црте биле покривене истраживањем.
Резултати истраживања
Димензија 1: Ставови, вредности и карактерна структура индивидуалца
- главне црте су орјентације попут отуђења и немоћи;
- најнепроблематичније су и могу се лако укључити у културолошку дискусију;
- није пронађена статистички значајна веза између доходка и субјективног осећаја немоћи;
- дирекција везе је супротна од оне коју су предвидели теоретичари културе сиромаштва;
- пронађена је веза на скали недостатка норми, али је дирекција односа такође била насупрот оној предвиђеној;
- скала личне процене нивоа самопоуздања је такође показала да не подржава погледе теоретичара који су говорили да ће сиромашнији имати мањи ниво самопоуздања. И ова црта је показала супротну дирекцију у односу на хипотезу културе сиромаштва.
Димензија 2: Природа породице
- обухвата различите породичне варијабле;
- Луисова прогноза: сиромашни би требало да покажу већу склоност ка добровољним браковима, женским руковођењем породичне заједнице, недостатку детињства, ауторитарности итд;
- истраживање је показало да не постоји битна разлика између мариталног статуса сиромашних и несиромашних;
- Луисова хипотеза о женским руковођењем је била потврђена – већина сиромашних породица су имале жену као главу породице;
- одсуство детињства се показало као непостојеће у обе испитане групе;
- са ауторитаризам је сличан случај – нису пронађене статистички релевантне разлике.
Димензија 3: Природа сиромашног друштва
- црте које Луис убраја у ову димензију имају хетероген карактер јер физичке кућне услове и друштвеност убраја у исту димензију;
- прогноза да сиромашна група знатно назадује у односу на несиромашну у смислу кућних услова и социјалне партиципације ван оквира уже породице и да би сиромашни требало да буду ,,друштвенији“ што се тиче тесних веза међу ужом породицом;
-прогнозе оправдане будући да резултати истраживања говоре да сиромашни имају теже услове за живот и склонији су већем ,,гужвању“ под истим кровом;
-што се тиче осталих црта попут побожности и интеракцији са даљим рођацима, нису пронађене битне статистичке разлике.
Димезија 4: Однос између културе сиромаштва и ширег друштва
- сагрегација, дискриминација, економски ресурси, политичка акција и ставови према доминантним групама и институцијама су неке од црта које спадају у 4. димензију;
- истраживања показују да сиромашни имају већу склоност ка незапослености, необразовању, пословима који не захтевају интелектуалне вештине, проблемима са новцем, мање политичког ангажовања;
- није пронађена подршка Луисовој прогнози у вези са односима сиромашних са доминантнијим друпама.
Summa summarum, дато истраживање је показало да више од половине Луисових прогноза немају покриће у пракси и да статистички битне подршке хипотези културе сиромаштва има само у 40% случајева. Разлог слабог успеха теорије културе сиромаштва у овом истраживању би се могао наћи у аргументацији да је истраживање било лимитирано на подручје само једног града у САД и било спроведено у границама само једне етничке заједнице, као и да главне 4 тачке које су биле испитане нуде ,,ситуациону“ интерпретацију пре него законе културе сиромаштва јер су сиромашни суочени са отежаним условима живота принудно и без њихове кривице.
,,Тешки услови за живот су феномени околине у којој живи нижа класа и они нису одређени понашањем и вредностима сиромашних него структуром читавог социјалног система“ (Валентин, 1968:116).
Валентин, раније помињани оштри критичар Луисове теорије о култури становништва, у наведном цитату наводи разумно оправдање за неуспех теорије у осликавању у резултатима истраживања.
Литература:
http://lms.f.bg.ac.rs/file.php/10/Oscar_Lewis_Culture_of_poverty_debate.pdf