Девето поглавље „Основе неједнакости“ извучено из дела „Еколошка историја света“ аутора Клајва Понтинга, показује нам шири појам неједанкости, често замаскиран “већим и важнијим“ потребама одређених друштава. Цело поглавље усмерено је на историју индустријализованих држава и њихове пољопривредне економије засноване на експлоатацији тадашњих колонија (каснијих „држава у развоју“).
„Рађање неједнакости у свету, стварањем зависних и једностраних економија, био је сложен процес који је трајао више векова“ (Понтинг, 2009: 181).
Ренесансно доба, откриће кугле земаљске пољуљало је све наслеђене појмове о свету и човековом месту у њему. У то време Америка, Аустралија, већи део Тихог океана и Африка тек бивају откривени, а с временом падају под утицај Европе. Европска трговина је обухватала Северну и Јужну Америку и неке делове Африке, убрзо се шири и на Азију и тада заправо почиње да доминира светском економијом, управо због колонија које поседује. Европску економију тада у периоду од XVI до XIX века карактерише углавном пољопривреда. С обзиром да на европском тлу нису могли успевати сви важни производи, како због неодговарајуће климе, тако и због недостатка јефтине радне снаге, Европа управо користи те тропске колоније како би на њиховим земљиштима садила све егзотичне биљке које није могла произвести на својим подручјима. (шећерна трска, дуван, банане, итд.). Почиње трговина робовима (становницима колонија које су запосели).
„Плантажна пољопривреда и ропство великих размера две су особености атлантске економије коју су Европљани развили након 1450, када су Португалци довели афричке робове да раде на плантажама шећерне трске на Мадери“ (Понтинг, 2009: 182).
У XV веку, Шпанци и Потругалци заузели и населили неколико атлантских острва, међу којима су и била Мадерска, као и Канарска острва. Доморци су, пре доласка Европљана, живели слободно и бавили се пољопривредом како би покрили потребе ратара и своје заједнице. Након доласка Европљана, живот који су до тада познавали нагло се мења. Потребе“ виших“ постају битније од потребе малих заједница.
Европљани у то време желе да парирају Кипру (који су већ имали своје робове да чине уместо њих) по производњи шећерне вуне, па самим тим, и шећера. У то време шећер није био много тражен, па није било толико пуно робова. Међутим, са развијањем атланске производње све се то мења.
Што се тиче Канарских острва, процес њиховог освајања трајао је 94 године. Ова острва насељавали су народи Гуанче који потичу из северне Африке (у то време било је око 80.000 људи). Поробили су их и користили као радну снагу за производњу шећерне трске. Они су били први домороци који су истребљени од стране Европљана.
„(...) Европљани су се окренули све већем увозу робља из Африке. (...) Имеђу 1500. и 1600. године, трговина робљем још није достигла веће размере. (...) У XVIII веку та трговина доживљава врхунац: тада је превезено 6.130.000 људи – 80.000 робова годишње током последње две деценије века. Европљани су купили око дванаест милиона људи које су као робље превели у Америку. Петина их је умрла током преласка Атлантика, у ужасним условима робовских бродова, а највише њих умрло је на дужим путовањима до Карипских острва. У целини узев, за потребе европских плантажа у колонијама је било поробљено око двадесет милиона људи “ (Понтинг, 2009: 184).
Плантаже, и робови који су на њима радили, биле су кључени за богаћење западне Европе, као што смо до сад већ могли да закључимо. Ово је био страшан период у коме су се људски животи неких изузетно мало ценили. Европљане уопште није дотицала толика стопа смртности, доживљавали су је потпуно безначајно јер је цена робова била изузетно мала, а увек су могли купити још.
„По укидању ропства, Европљани су се окренули на другу страну да потраже јефтину радну снагу коју би држали под строгом контролом и која би им обезбедила усеве, ресурсе и профит. Главна изворишта за тај ревитализовани систем присилног рада били су Индија, Кина и острва Тихог океана. (...) Током сто година, почев од 1834, тридесет милиона људи је напустило Индију да би постали принудни радници широм света“ (Понтинг, 2009: 185).
Овај цитат лепо наглашава да чак и након укидања ропства, човек је и даље био далеко од онога што би могли назвати „слобода“.
У току овог саопштења много пута сам користила наводнике за наводђење “већих“ или “виших“ потреба европских земаља у односу на остале, баш како бих нагласила управо ту разлику међу надређених и подређених народа као срж њихове неједнакости. Човек по својој природи имао је потребу да доминира над другим човеком и сматрао је то потпуно нормалним. Фасцинанто је управо то да, чак и када је ропство укинуто, неједнакости настављају да постоје међу људима, да ли по сталежу, да ли по имовинском статусу (класама), полу, или осталим постојећим карактеристикама.
1.) Да ли сматрате да и данас постоје одређене неједнакости из истих разлога који су и тада постојали?
2.) Да ли се сматрате да је неједнакост нужна одлика једног друштва? Који познати теоретичари слично виде данашња друштва?
3.) Размислите да ли је ропство заиста укинуто у свим његовим облицима.
Литература: Клајв Понтинг, Еколошка историја света, Одисеја, Београд, 2009: Основе неједнакости.