У свом тумачењу друштвеног поретка,Хомбс се држао стварног стања ствари,а не потенцијално добре и идеалне слике. Дакле,занимало га је оно што јесте а не оно што би могло бити.Да би објаснио на који начин друштво функционише, Хобс је кренуо од људских страсти које је описао као жеље које је природно да човек има. Иако је човек разумно створење,тај разум неће обуздати страсти већ им,напротив,служити- његов је задатак да нађе средства и путеве за остваривање тих страсти. Страсти,као такве,а њихово остварење неопходно,какво јесте,индиректно ће довести до сукоба међу људима,до стања које је у очима хришћанства хаотично али науци и природним законима,и више него појмљиво. Наиме,у ситуацији у којој се страсти двеју особа поклапају,ни једна се од њих неће добровољно одрећи свог циља ни амбиције да га испуни,у корист другога,већ ће,напротив потражити начине да свог супарника уклони са пута и у те ће се сврхе неретко послужити нечасним средствима у какве спадају насиље и превара. Управо ово доводи до општег хаоса и рата где је свако,заслепљен својим циљем и потребом да га оствари, немаран према другоме или чак окренут против њега. У оваквом систему,где је `човек човеку вук` ,а делање егоистичко,људски живот се дехуманизује а особа осамљује.
``Ако два човејка желе исту ствар а обојица је не могу имати,они постају непријатељи који траже начина да једно другог униште или преваре.У одсуству ограничавајуће контроле људи ће у ту сврху примјенити најприкладнија средства.У последњој линији, то су насиље и превара.У ситуацији у којој је сваки човек непријатељ другог,то је ратно стање у којем је живот `осамљен, сиромашан, ружан, груб и оскудан.``
(Парсонс,Т.Хобс и проблем поретка,у Кувачић,Функционализам у социологији,Напријед,1990:175,176)
Појам који у последњем цитату изразито упада у очи јесте `ограничавајућа контрола`. С разлогом. Објашњавајући тај појам,долазимо до онога што је Хобс понудио као потенцијално решење оваквог хаоса,до онога у чему је он видео могућност да се друштво доведе у ред а сукоби који су,као што смо видели,природно стање,сведу на минимум или барем прихватљиву меру. То је закон. Закон се јавља као последица друштвеног уговора,односно договора међу људима о томе шта је у реду а шта не. Али свима. Наиме,да би себи обезбедио опстанак у систему ,где би га други уклонили јер у њему виде недопустиву претњу своме циљу,човек пристаје на ограничење своје слободе свестан да ће се то ограничење применити и на другога-његовог потенцијалног непријатеља,а њему пружити мир.
``Страх од таквог стања ставља у покрет темељ свих страсти а то је нагон за самоодржањем који се ослања на разум и тражи излаз у друштвеном уговору.Да би се заштитили од агресије и насиља од стране других,људи уговорно пристају на ограничавање своје слободе.Једино на тај начин спречава се рат свих против свију и осигурава ред и мир``
(Парсонс,Т.Хобс и проблем поретка,у Кувачић,Функционализам у социологији,Напријед,1990:176)
У таквом је решењу Хобс видео наду јер оно пре свега форсира разум испред нагона,људима пружа ширу слику друштва а лишава их оне индивидуалне,егоистичне,и што је најважније-отклања насиље. Из оваквог става и више нам је него јасно колико Хобс слави закон и колико га сматра неопходним оковима људским страстима које би им,иако делује баш супротно,донеле лошег,попут бумеранга.
`То рјешење стварно значи,у критичкој точки,ширење појма рационалности изван дохвата остатка његове теорије , до точке у којој актери схваћају ситуацију у целини умјесто да иду за циљевима у оквирима непосредне ситуације,у којој приступају акцији да би отклонили насиље и превару и теже сигурности,по цену жртвовања оних користи које би постигли примјеном тих средстава`
(Парсонс,Т.Хобс и проблем поретка,у Кувачић,Функционализам у социологији,Напријед,1990:178)
Премда би просечан читалац у први мах овакво виђење окарактерисао као песимистичко,пажљивим читањем нам постаје тешко да се отргнемо утиску да је ово становиште пре реалистичко. Најпре из разлога што је Хобс велику пажњу посветио оном најприроднијем у човеку,а то је нагон за преживљавањем,и кренувши из те тачке,помно и лишен сваке идеалне слике и личног очекивања,сагледао куда ће ти нагони повести и чему ће довести.
Сам Парсонс је за овај поглед рекао да је јасан, темељан и ненадмашан. Али,и поред тога,Хобсова решења су остала непримењена.
`Но Хобс је сагледао проблем с јасношћу коју нико до дана данашњег није надмашио.Он је тако темељит да његово истинско рјешење није никад остварено на стриктној утилитаристичкој основи,што је међутим помогло да се потпуно сруши позитивистички приступ`
(Парсонс,Т.Хобс и проблем поретка,у Кувачић,Функционализам у социологији,Напријед,1990:177,178)
Литература : Парсонс,Т.Хобс и проблем поретка,у Кувачић,Функционализам у социологији,Напријед 1990.