Моје недељно саопштење је посвећено студији групе аутора са Универзитета у Небраски под називом ,,Дебата о култури сиромаштва: неки додатни подаци", о идеји културе сиромаштва коју је формулисао Оскар Луис. Идеја групе аутора је била да емпиријски провери Луисове ставове, испитивајући чланове сто домаћинстава из црначког краја. Оскар Луис је сматрао да култура сиромаштва има своју структуру, образложење и одбрамбени систем без кога би сиромашни тешко могли да наставе са својим животом; да је она начин живота који је веома стабилан и истрајан, који се преноси са генерације на генерацију; да има сопствени модалитет и препознатљиве социјалне и психолошке последице по своје чланове (Coward, Feagin, Williams, 1973: 622). Водећи се оваквим схватањем он је саставио листу од 70 особина које карактеришу културу сиромаштва и онда их је груписао у 4 основне категорије. Управо је кроз те четири категорије група аутора покушала да истражи одрживост гореневедене идеје. Сада ћемо проћи кроз поменуте категорије и истаћи налазе аутора.
1. Ставови, вредности и структура личности појединца
Код сиромашних ставови, вредности и структуре личности према Луису одговарају отуђењу и беспомоћности
- Истраживачи су уз помоћ Динове скале за мерење отуђења, која за одреднице узима ниво беспомоћности, аномије и социјалне искључености, добили резултат да се само у једном од три фактора може пронаћи подаци који иду у прилог Луисовом Становишту. Пронађена је веза једино између социјалне искључености и количине прихода.
- Покушали су још и да пронађу везу између самопоштовања и количине прихода (предвиђало се да ће сиромашнији имати мање самопоштивања), ипак, презултат је био потпуно супротан од оног који би заговорници културе сиромаштва очекивали.
- На самом крају су у своје истраживање убацили још два додатна питања, како би испитали да ли постоји веза између психопатологије и количине прихода. Таква веза није пронађена.
Њихов закључак у вези са овом категоријом особина које по мишљењу Оскара Луиса карактеришу сиромашне јесте следећи : ,,Само једна од шест асоцијација које смо анализирали јесте значајно подржала хипотезу културе сиромаштва по питању ове категорије. Заиста, са изузетком друштвене изолације и менталних болести, асоцијације су биле супротне предвиђањима становишта културе сиромаштва.“(Coward, Feagin, Williams, 1973: 627)
2. Природа породице
,,Како би подаци подржали Луисове тезе, сиромашне групе би требало да покажу особеност по питању ванбрачних заједница, одсуства детињства, матријархалних породица и вербалног акцента на породичну солидарност.“ (Coward, Feagin, Williams, 1973: 627)
- Што се тиче учесталости појаве ванбрачних заједница није пронађена никаква корелација са сиромаштвом.
- Када је у питању одсуство детињства (у смислу да деца сиромашних немају простора да искусе детињство, да сиромашње породице захтевају већу независност од своје деце, и да су сиромашни ауторитарни у васпитању деце) само је један показатељ подржавао Луисово становиште, а то је фактор који каже да је проценат родитеља који би физички казнили своје непослушно десетогодишње дете већи код сиромачних породица.
- Подаци истраживања показали су да је већи проценат матријархалних породица заиста присутан међу сиромашнима.
- По питању породичне солидарности, није пронађена знатна разлика међу сиромашним и не-сиромашним породицама.
3. Природа сиротињских квартова
Луис под том природом подразумева ,,физичке услове становања као и друштвеност“ (Coward, Feagin, Williams, 1973: 629)
- Услови становања сиромашних породица се овим истраживањем јесу показали много горим него стамбени услови не-сиромашних
- По питању друштвености (у смислу односа са комшијама, одласка у цркву, учешћа у великим организацијама које се боре за грађанска права, односа са сродницима) нису се показала утемељеним предвиђања Луиса.
4. Однос између културе и шире друштвене заједнице
Постоје ,,пет области које је Луис истакао у вези са интеграцијом сиромачних у шире друштво: сегрегација, дискриминација, економски ресурси, политичко делање, знање и коришћење јавних установа, и ставови према доминантним групама и институцијама“ (Coward, Feagin, Williams, 1973: 630)
- Што се тиче сегрегације, дискриминације и недостатка економских ресурса постоји повезаност са нивоом прихода (сиромашни ће теже завршити школе, углавном ће бити део неквалификоване радне снаге, у породици ће бити незапослених...)
- Политичко делање се показало не повезаним са примањима
- Супротно предвиђањима идеје о култури сиромаштва, управо су сиромашни ти који су имали више сусрета са коришћењем јавних установа
- Када је у питању Луисов став да припадници културе сиромаштва осећају карактеристичну сумњу у институције, страх и апатију (Coward, Feagin, Williams, 1973: 631), то се такође показало неоснованим.
Према налазима групе истраживача, мање од педесет процената Лусиових предвиђања јесте заправо основано. Истраживачи с тога сматрају да је њихово испитивање показало више подударања са Валентајновим становиштем које тврди да су услови у којима живе сиромашни људи ,,одређени не толико понашањима и вредностима сиромашних, већ пре свега структуром целокупног друштвеног система“ (Coward, Feagin, Williams, 1973: 633). Ово се нарочито односи на услове становања, сегрегацију и лоше стамбене услове (Coward, Feagin, Williams, 1973: 632). Према томе, сматрају да резултати до којих су они дошли већу потпору дају ,,ситуационом“ начину тумачења сиромаштва, него тумачењу сиромаштва кроз теорију културе сиромаштва (Coward, Feagin, Williams, 1973: 633). ,,Под ситуационим тумачењем ми мислимо на то да су сиромашни суочени са таквим ситуационим факторима као што су ниски приходи, ниско плаћени послови, и лоши смештајај, углавном без своје кривице“ (Coward, Feagin, Williams, 1973: 633). То би значило да је нпр. разлог због кога ће сиромашни људи већином живети у лошим стамбеним условима где ће бити превише скучен простор није тај што је то део њихове културе, већ је то последица материјалне ситуације у којој се налазе. Сличност између теорије културе сиромаштва Оскара Луиса и ситуацијске теорије сиромаштва јесте у томе што ни једна ни друга не сматрају да су људи сиромашни због тога што су неспособни. Ипак ситуацијско објашњење сиромаштва узрок тражи у ширим друштвеним процесима које појединци не могу да преовладају, а теорија о култури сиромаштва узрок види у примарној социјализацији, у култури која се унутар фамилија преноси са генерације на генерацију (Гиденс, 2003: 321-323).
Библиографија
- Coward, B., Feagin, J., Williams, A., “The Culture of Poverty Debate: Some Additional Data”, Social Problems 21, California, University of California Press, 1973: 621-634. (преузето са: http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/view/Oscar+Lewis+Culture+of+poverty+debate.pdf, приступљено: 24.12.2014.).
- Гиденс, Е., Социологија, Београд, Економски факултет, 2003