Поштована професорка,
Извињавам се због грешака које сам направила. Покушаћу сада да их исправим.
Сиромаштво је један од највећих проблема данашњице. Социолози и истраживачи користе два приступа сиромаштву. То су апсолутно и релативно сиромаштво. Апсолутно сиромаштво представља немогућност задовољења основних људских потреба. Заснива се на концепту преживљавања-тј.испуњења минималних услова за одржавање егзистенције. Релативно сиромаштво представља могућност задовољења основних, али не и других, људских потреба. Број сиромашних људи у свету, који живе на граници или испод минимума егзистенцијалних потреба, је јако висок. Сиромаштво није заступљено само у мањим, неразвијеним, већ и у најразвијенијим земљама.
"Репродукција сиромаштва је такође основна карактеристика сиромаштва у Србији. (...) Сиромашни се рађају у лошим условима и обично рађају децу са високим изгледима да и сама буду сиромашна" (Милосављевић, М., Социјална мисао, стр. 11).
Аутор текста говори о томе да се сиромаштво може уочити код различитих генерација исте породице. Уколико старије генерације нису стекле неку имовину или капитал, мале су шансе (али постоје) да ће њихови потомци то успети, јер млади људи од малена не виде сврху тежње ка нечем бољем. Препуштају се сиромаштву, не покушавајући да промене свој положај. Пример могу бити Роми, који готово традиционално живе у лошим условима. Међу њима је висока стопа необразованих и незапослених (подаци из пописа 2002. године показују да је чак 51,9% без завршене основне школе, узрок је недостатак новчаних средстава), а самим тим и сиромашних.
"Социјални, економски и посебно радни статус су директно повезани са сиромаштвом" (Милосављевић, М., Социјална мисао, стр. 15).
Зависни чланови породице су обично међу најсиромашнијима, због тога што њихов социјални и економски положај зависи од статуса и прихода породице. Ова међусобна повезаност се може објаснити овако, уколико родитељи нису у финансијској могућности да обезбеде свом детету школовање, самим тим његове шансе да се запосли на неком бољем месту и да напредује су мале. То ће директно утицати на његов социјални, економски и радни статус. И тиме се, што је неко рођен у сиромашној породици, спречава се развој људског образовања.
"Евидентно је да су појединци и породице са нижим нивоима образовања у већем ризику од сиромаштва, него они који су боље образовани" (Милосављевић, М., Социјална мисао, стр. 17).
Ниво запошљивости је повезан са поседовањем квалификација и вештина које се стичу образовањем. Образовани појединац ће, за разлику од мање образованог, имати много веће шансе да се запосли на неком бољем радном месту и да напредује, и тако стиче богатство.
Према статистичким подацима о социјалном и радном статуту најсиромашнији су посебно заступљени међу незапосленима, радно неактивтивним групама (деца, домаћице...), земљорадницима и пензионерима.
Сиромаштво се, као што се може закључити из већ наведеног, једним делом смањити порастом броја образованих. Јер, оно није нешто чега се не можемо решити, уз много труда, рада и жеље за успехом могуће је изаћи из такве ситуације. Стратегија за искорењавање сиромаштва јесте унапређење ефикасности образовног сектора, отварање нових радних места, већи доходак, већа једнакост међу половима, реални извори за финансирање социјалних и других потреба.
Литература:
Милосављевић, Милосав, 2008, Социјална мисао у: Сиромаштво у Србији и свету (петнаесто издање, четврти том).