Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

Ауторка текста, Вера Вратуша, бави се питањем, које стоји у наслову њеног текста, “Нових или старих друштвених структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма” (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013). Инспирација за текст била су два наслова на исту тему, на коју су писали М. Лазић и С. Цвејић, а они гласе “Нова друштвена структурисања у Србији” и “Стратификацијске промене у Србији”. Сам придев “нова” у првом наслову је навео ауторку да преиспита контекст употребе овог придева. Други наслов ју је навео да изврши саму процену употребљавања речи “ново” тј. “старо”. Будући да анализа оба наслова укључује различите методе, овај текст нам говори којој методи, односно стратегији, да се приклоне истраживачи друштвених процеса структурисања/раслојавања када се ради о “усмеравању процеса очувања “старих” или реформисања “нових” друштвених односа” (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 47-48). Важно је напоменути разлику између конфликтног и консензуалног приступа у анализирању неједнакости између две класе. Први приступ, или критички истраживачки модалитет, заступа да је подела рада класног карактера историјски настала па да је самим тим та подела пролазна јер је настала из антагонизма репродукције друштвеног живота. Заговорници другог приступа сматрају да се класна сукобљавања односе на међузависност и органску солидарност. У наслову “Нова друштвена структурисања у Србији” сам придев “нова” нас упућује на први приступ док нам други измењен наслов говори да је у питању консензуални приступ. Оно што је заједничко овим приступима на практично-политичком плану јесте уверење да је хијерархија расподеле радних функција, која се тиче специјализоване поделе рада, увек постајала и да ће увек постојати. У даљем тексту, ауторка нас упознаје са досадашњом сарадњом Младена Лазовића и Слободана Цвејића, говорећи да нема никаквих међусобних критика, бар што се тиче полазне истраживачке парадигме. Они се слажу када појам класе дефинисшу као “појам друштвених група које заузимају различита места у друштвеној структури с обзиром на своју улогу у процесу репродукције датих друштвених односа” (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013). Ауторка говори о градуалистичком приступу анализе друштвене стратификације, и то у почетним тезама где се оба аутора позивају на заједнички рад и где кажу да (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 48-54) “класе чине друштвену хијерархију засновану на разликама у поседовању/контроли различитих облика капитала: економског, организационог и културног” (Лазић и Цвејић, 2004). У заједничким радовима, оба аутора су под утицајем Бурдијеа (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013). Табела, приложена у тексту ауторке а коју је објавио Цвејић (Цвејић, 2012б: 146) показује да израз “класа” као да ичшезава а место уступа “слоју” који се ствара на бази три типа капитала: економског, организационог и културног на основу чега разликујемо седам слојева. Лазић и Цвејић закључују да се статистике из ранијих истраживања и ових сада не разликују пуно. Кад су разлике у питању ради се о категоријама крупних и средњих предузетника и о категоријама крупних пољопривредника и микро предузетника. Они се први пут јављају како Лазић (2000: 130) и Цвејић (2005: 73) то називају у време “блокиране пост-социјалистичке трансформације”. Ауторка наглашава став два аутора је да у то време део номенклатуре променио свој (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 55) “свеукупни друштвени монопол у међусобну повезану економску и политичку доминацију”. Ауторка сматра да ова констатација пренаглашава поменути монополизам, али аутори цитата говоре да би такав начин производње доносио толико мали профит да не би дошло до формирања група које имају “специфични интерес” (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 56). Ову тврдњу ауторка посебно наглашава (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013). Тај “специфични интерес” би натерао владајућу класу да обезбеди још сигурнији “механизам саморепродукције привилегија владајуће класе” (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013), а да то није “нова” него “стара” класа, која се помиње у новим истраживањима као седмочлана класификација класа/слојева у периоду деблокиране постсоцијалистичке трансформације, потврђују налази Лазића да је (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013) “током прве половине деведесетих година две трећине елитних предузетника потицало (директно или индиректно) из бивше владајуће групе” (Лазић, у Лазић (ур.), 1994б, 2011: 152). Ауторка напомиње да је “могућност трансформације старе ситне буржоазије у средњу и крупну буржоазију или средње и крупне предузетнике и пољопривреднике” (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013) формализована Новим уставом ФНРЈ а отворена амадманом на Устав СФРЈ из 1963. године. Овим актима је омогућено унајмљивање туђе радне снаге. Ауторка критикује превид да су постојали “власници контролних пакета акција транснационалних банковних и индустријских корпорација” који су своје интересе спроводили кроз домаћу буржоазију. Ово је условило да први, други и трећи “слој” не буду јасно дефинисани у оквиру седмочлане поделе два аутора. У делу Цвејића, аутор разрађује одређена прегруписавања ако се подела темељи на “сличним животним условима”, што у ширем контексту показује да никада није постојала подела на само две класе па чак ни ради лакшег емпиријског истраживања. Ауторка затим говори како са становишта критичке истраживачке парадигме средња класа/слој уопште не треба да се издваја, служи се речима Карл Маркса да наука не би требало да се одваја од рада (што би водило да стварања нове класе/слоја). У Србији средња класа не врши довољан притисак на владајуће групе чиме подржава стабилизацију новог поретка. Утврђује се и да смисао практичко-политичког истраживања није настављање старе варијанте капитализма, који је још увек актуелан у Србији, већ стабилизација новог друштвеног поретка који с темељи на ширењу “тржишно оријентисане” варијанте капитализма и долази до критиковања политичког капитализма будући да се ради о (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 58) “контроли државних апарата над кључним привредним ресурсима” (Лазић 1994б:120). Ауторка наглашава да је друштвени развој омогућен само уз “капиталистички издиференцирани, отворени и динамични робно-новчани тржишни начин производње и одговарајуће класно структурисање” (Вратуша В. , ‘Нова’ или ‘стара’ друштвена структурисања/раслојавања у Србији, бившим југословенским републикама и бившим друштвима реалног социјализма, 2013). У закључаку треба рећи да је у анализи Цвејићеве презентације и текста, а коју је извршила ауторка овог текста, Вера Вратуша, уочен тренд додатног класног затварања, још осамдесетих година и да у Србији, ни после 2000. године, није дошло до “квалитатиних нових трендова у класно слојној покретљивости” него само до “квантитавних промена у оквиру старог класног структурисања” (Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације, 60). Ауторка закључује да се појам “нова” може употребити једино ако се мисли на друштвено структурисање у којем постоје револуционарни друштвени и демократски покрети који планирају одрживе репродукције друштвеног живота како би се превазишла класна подела рада која је део старог класног капиталистичког облика, облика израбљивања и тлачења. Литература Лазић М. , Цвејић С. , Промене основних структура друштва Србије у периоду убрзане трансформације.Београд: ИСИФФ, Чигоја штампа, 46-63