Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

          Рајт Милс, у седмој глави, названој „Владајућа елита“, свог дела „Елита власти“, описује промене у систему власти Сједињених Америчких Држава. Ове промене не описује као промене које су утицале на легитимност самог система већ конкретно анализира смењивање позиција моћи унутар власти између политичке, економске и војне елите. У том смислу, америчка владајућа елита прошла је кроз четири епохе, а у овом тренутку пролази кроз пету. (Р. Милс, 1964:327)
          Прву епоху америчке владајуће елите карактерише уједињеност друштвених и економских, војних и политичких установа, кроз које су се припадници елита са лакоћом кретали из једне у другу елиту.
„Важна чињеница, када се говори о тим раним данима, огледа се у коинцидирању друштвеног живота, економских институција, војске и политичког живота, тако да су људи који су били истакнути политичари, истовремено заузимали најважније положаје у привреди, и са осталим члановима својих породица, чинили угледне чланове локалног друштва“. (Р. Милс, 1964:327)
Како Милс наводи, прву епоху такође карактерише да вођство чине људи чији се статус не заснива само на политичком положају. Елиту чине просвећени политичари из угледних породица који располажу извесним административним искуством. (Р. Милс, 1964:328) За другу епоху америчке владајуће елите битан је одабир Ендруа Џексона за председника – „Џексонова револуција“. Чињеница да је у питању била много више статусна него ли економска или политичка револуција је обележила овај период „романтичног плурализма“. Тај плурализам нестаје под утицајем економске елите којој није одговарао недостатак централизоване власти која би управљала економским пословима.
У трећој епохи и формално се могла видети доминација економске моћи привреде, која је заснована на постојању великих корпорација. Врховни суд је донео одлуку да се тумачењем 14. допуне Устава заштите привредне корпорације. Војна елита је као и у другој епохи је била подеђена политичкој, а политичка економској елити. Милс наводи: „Можда никада у америчкој историји није било тако политички наглашеног периода као што је то прогресивна ера, када су економски елементи били у стању да пресудно одлучују о избору Председника и када су широко корумпирали све слојеве власти“. (Р. Милс, 1964:331)
До промена у позицији моћи долази у четвртој епохи када Френклин Рузвелт доноси New Deal, програм који за циљ има економско олакшање од последица велике депресије. New Deal је донео и равнотежу притиска на власт, политичка елита постаје владајућа елита. До краја четврте епохе Сједињене Државе су окренуте унутрашњој политици, а почетком другог светског рата крећу да воде активну међународну политику. Почетак другог светског рата уједно и означава почетак пете епохе америчке владајуће елите. Пету епоху одликује: потпуно прожимање економске и политичке елите; политичку декаденцију, све мање директне а све више формалне демократије у Сједињеним Државама; апсолутну доминацију војног елемента, војна структура се идентификује са политичком структуром; амерички демократски институционални механизми нису били квалификовани за решавање међународних проблема, у том вакуму како наводи Милс, је дошло до формирања и јачања владајуће елите;  (Р. Милс, 1964:334)
Милс наглашава интензивну класну свест код припадника елите. Припадници елите знатним делом потичу из породица које су из више класе, њихови родитељи су најчешће интелектуалци, најчешће се школују у истим школама као што су Харвард, Принстон или Јејл, чланови су привредних и друштвених организација. Све им то помаже да се лакше препознају и разумеју: „Сва структурална идентичност њихових интереса као и сложене, психолошке чињенице у вези с њиховим пореклом и њиховим школовањем, њиховим каријерама и њиховим везама омогућују постојање оних психолошких афинитета који их заиста и везују, афинитета који им омогућује да један за другог кажу: „Он је, разуме се, један од нас“. (Р. Милс, 1964:343)
Такође, осим што је у рукама владајуће елите све већи број обимнијих и важнијих одлука које утичу на све шире масе људи, све је учесталије кретање из једног сектора у други сектор владајуће елите. Та чињеница представља јачање јединствене владајуће елите које се спроводи директно начином бирања људи за високе позиције. Милс наводи пример привредне корпорације која послује са државом и њеном војском, та корпорација ће радије дати поверење неком човеку који је већ стекао искуство радећи у некој државној организацији или војној служби него некоме ко није. (Р. Милс, 1964:348)
Идеја уједињене владајуће елите заснива се на одговарајућем развоју интересе као и сагласности интереса економских, политичких и војних организација. Та сагланост у интересима испољава се у промету људи у три елемента (економија, политика, војска) као и у повећању броја и утицаја посредника разних врста као и у јачању у утицаја који се врши. Према томе, идеја о владајућој елити се не заснива на тајности и конспирацијама припадника елите. (Р. Милс, 1964:353)
„Не постоји, међутим, готово никаква сумња да је америчка власт владајућа елита – елита која, по мишљењу неких, у своје редове укључује неке од највећих светских организација – са своје стране исто тако правила планове и склапала завере“. (Р. Милс, 1964:354)
          Владајућа елита Сједињених Држава, често под начелом „демократских принципа“ војно интервенише у склопу своје међународне политике. Одређен парадокс представља чињеница да демократија у С.А.Д. представља пуку формалност у којој бирачи не знају шта бирају с обзиром да је крупна спољна политика владајуће елите скривена.

„Сматра се да су људи, већ по природи ствари, збуњени пред тежином проблема, те да су стога принуђени као нека лаковерна деца, да спољну политику, ту нову непознату величину, а исти тако и стратегију и извршну акцију, повере у руке експерата. Све се своди на то да свако зна некога коме је пало у део да руководи, што тај обично и чини. Осталима стварно до руковођења много није стално, а поред тога, и не знају како се то ради“. (Р. Милс, 1964:355)