Теорију елита су први развили италијански социолози Вилфредо Парето и Гаетано Моска. Они сматрају да је друштво подељено на две скупине: владајућу мањину и масу којом се влада.
Према Паретовом мишљењу, темељ владавине елите су личне особине појединаца који чине елиту.
„Претпоставимо да се у свакој грани људске делатности сваком појединцу одреди показатељ који означава његову слабост, једнако као што се на испитима у школи дају оцене за различите предмете. На пример, човеку који је стекао милионе- поштено или непоштено- даћемо 10, човеку који је зарадио хиљаде даћемо 6, а ономе који једва успева да не спадне не милостињу даћемо 1, остављајући 0 за оне који живе од милостиње“ (Парето, 1935: 366).
Он сматра да појединци заузимају елитне положаје на основу својих способности и личних квалитета, без обзира да ли су они добри или лоши, корисни или штетни и да ли су поступци тих поједнинаца у складу са моралним начелима и законом.
„Стога, дакле, одвојимо класу људи који имају највише показатеље у својој грани делатности и назовимо их елитом“ (Парето, 1935: 367).
Парето елиту дели на 2 класе- владајућу елиту коју чине појединци који посредно или непосредно учествују у власти и невладајућу елиту коју чине сви остали из те класе.
Да би описао мешање различитих група становништва, при чему се кретање појединаца из једне групе у другу односи само на елиту и неелиту, Парето користи израз кружење елита (Парето, 1935: 367).
Код кружења елита пажњу треба усмерити:
1) у примеру једне групе, на размере целокупне групе и броја појединанца који су њени чланови, али немају квалитете за успешно чланство;
2) у примеру различитих група, на начине на које се прелази из једне групе у другу, као и на брзину кружења (Парето, 1935: 367).
„Брзина кружења не сме се посматрати апсолутно, већ у односу на понуду и потражњу одређених друштвених елемената“ (Парето, 1935: 368).
На пример, ако се земља налази у стању мира, производња генерала може бити превелика у односу на потражњу, али ако је земља у ратном стању, а производња ратника је на ниском нивоу, она не може задовољити потражњу. То је, према Паретовом мишљењу, узрок пропадања многих аристократија- „историја је гробље аристократије“ (Парето, 1935: 368).
„Владајућа елита је због кружења елита у непрестаном преображају. Она тече као река, и никада није данас оно што је била јуче. С времена на време долази до наглих и жестоких поремећаја. Настаје поплава- река плави своје обале. После тога, нова владајућа елита поново наставља свој преображај. Бујица се повукла, па река поново тече уобичајеним коритом“ (Парето, 1935: 369).
Уколико нема обнављања елита или је кружење елита споро, у вишим слојевима долази до нагомилавања појединаца који немају способности погодне за одржавање власти, док се истовремено у нижим слојевима гомилају појединци са супериорним способностима, што доводи до револуција. Револуције углавном предводе појединци из виших слојева који поседују интелектуалне квалитете потребне за планирање тактике (нпр. буржоазија у Француској револуцији која је, иако је припадала трећем сталежу, била интелектуално и материјално моћна), али су им потребни појединци спремни за борбу (сељаци који су срушили Бастиљу).
Литература: Парето, В, Кружење елита, у: Увод у социологију, Одабрани социолошки радови, Кувачић, И, Загреб, 2004, стр. 366- 370
Преузето и преведено из: The Mind and Society, Harcourt, Brace and Co., New York, 1935, стр. 2026.