Самоуправљање и друштвено хетероуправљање:
грађанско друштво и држава
Андре Горц, аустријски социјални теоретичар 20. века, написао је књигу Екологија и политика, 1978.
Горц верује да данашњи свет пати еколошки баш због капитализма. Капитализам је имао за идеју да еколошку кризу заустави престанком производних снага, стварањем малих самодовољних заједница, и враћањем у превазиђене облике људског удруживања и рада. Једини начин на који се еколошка криза може зауставити, по Горцу јесте укидање капиталистичког система, начина производње и продукционих односа.
Горц се противи капитализму и социјализму, који као главни циљ имају раст, који се везује за повећање материјалног богатства. Та криза за што већим економским растом у ствари продукује и кризу друштва, рада, екологије...
„Раздвојеност која постоји између производње и потрошње, између живота рада и задовољства, а резултат је уништавања самосталних људских способности а за добробит капиталистичке поделе рада. То уништавање омогућује непрестано обнављање и ширење сфере робних односа: пошто је раднику онемогућено да бира циљ и природу најамног рада, за њега сфера нерада постаје сфера слободе. Пошто је раднику онемогућено да се у слободно време бави било каквом стваралачком или производном активношћу (са одређеним друштвеним значењем), радникова се слобода своди на слободу избора потрошње различитих добара и слободу избора пасивних задовољстава“ (Горц 1978: 64).
У капиталистичкој подели рада радник губи своју самосталност и идентитет. Његова улога у друштву је предодређена још у детињству.
„А школа је то што јесте зато што учествује у општем процесу у коме су знање,култура и самосталност искључени из рада, из међусобних односа људи и односа људи према природи, из простора у коме се живи и из живота изван рада, а све то зато да би се знање, култура исамосталност концентрисали у специјализоване институције, где и сами нужно постају једна институционална специјалност“ (Горц, 1978: 66).
Дете се у школи не учи правилима понашања, вредностима, наукама од којих би имало користи у свакодневном животу итд. већ одређеним знањима и способностима које као радник може да прода капиталисти.
Улога школе јесте да створи нове раднике, службенике, потрошаче итд, који ће служити држави. Самосталност и индивидуалност су потиснуте, битно је само да радник стиче одређене квалификације. Оне немају употребну, већ прометну вредност на тржишту рада. Томе у прилог иде и „усмерено образовање“ као начин школства. Од малих ногу врши се усмеравање подмлатка на избор занимања у будућности као и њихова селекција. Наравно, највећи број ће испуњавати услове да буде обичан радник у производњи, а мали део њих ће бити у бирократском апарату. Све је предодређено масовној производњи.
Ово уништење било каквих самосталних способности људи доводи до разарања грађанског друштва. Грађанско друштво је оно у којем се људи међусобно потпомажу, стварају своје заједнице и развијају односе.
Све већи број људи сели се из села у градове, јер не могу да призводе за себе и своју породицу, већ само унутар фабрика. Људи су све уморнији, стапају се у велику градску масу, служе машинама уместо да машине служе њима, отупљују своје знање и могућности. Долази до разарања грађанског друштва због потреба капиталиста за што већим бројем радника. Сеоске заједнице нестају, долази до територијалне поделе рада. Тако одумире грађанско друштво. А то даље доводи до повећане активности државе. Долази до хетерорегулисања од стране државе, уместо саморегулисања грађанског друштва.
„Грађанско друштво уступа место држави, што на политичком плану одговара томе да саморегулисање уступа место хетерорегулисању“ (Горц, 1978: 67).
Настаје посебан вид техничке концентрације која је везана за географску концентрацију тако што свака четврт, град и регион не производе само за своје потребе, већ за потребе масе потрошача. Више се не троши само оно што се производи, нити се производи само за потрошњу, тако је и производња хетерорегулисана од стране државе.
Као неминовно нужно намеће се стварање бирократије (владавина бироа) која је потребна због организације целокупне државе и свих хетерорегулисања од стране ње саме. Но, без обзира на потребу постојања бирократије, схвата се и колико трошкова подразумева њено постојање. Ништа не може да се започне, нити да постоји без административног одобрења од стране биркоратског апарата из чега произилази да се свака самосталност и самоиницијатива контролишу датим бирократским апаратом.
Грађанин није самосталан, он само може да се понаша као потрошач, носилац права и обавеза или корисник нечега. Губи се и његова самостална потреба, већ она може да се уочи само у облику хетерономних потреба.
Систем политичких партија наметнут је одозго, од стране државе. На исти начин на који држава уређује грађанске односе, тако исто одређује да се грађанин може определити за одређену партију. И овде је грађанину одузета аутономност и самосталност избора.
Све ово на крају резултира тоталитарним уређењем државе, где грађанин губи сва права.
„Хетерорегулација постаје нужна због димензија економских и техничких јединица, као и због сложености и финансијских токова у њима“ (Горц, 1978: 69).
Треба бирати децентрализовано саморегулисање, испред централизованог хетерорегулисања. Природна селекција јесте децентрализовано саморегулисање. Напуштање природног саморегулисања доводи до административног регулисања. Природна селекција бива замењена друштвеном. Природно саморегулисање бива замењено прописаном силом.
Тиме што грађанско друштво уступа место држави, оно у ствари нестаје. Из саморегулисања се прелази на хетерорегулисање Грађанско друштво у овом случају представља саморегулисање, а држава хетерорегулисање.
„Држава се не може одједном укинути. Она треба да одумире у корист експанзије грађанског друштва“ (Горц, 1978: 70).
Временом, та улога државе толико јача над грађанством, да га потпуно уништава, али почиње да уништава и саму себе. Тада се овај скоро нестали грађански слој буни и ствара нови поредак, који им одговара.
Литература:
Горц, А. Екологија и политика, Просвета, Београд, 1982. (64-71)