Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

Ђурић, М, Социологија Макса Вебера
Три чиста типа легитимне власти

Како бисмо разумели Веберове идеалне типове легитимне власти, потребно је да пре свега посветимо пажњу његовом појмљењу и рашчлањењу појмова власти и моћи. Према Веберу, у свим сферама друштвеног живота људи присутан је однос господар-поданик, а управо овај однос представља осовину целокупног људског друштвеног делања кроз употребу принуде и физичког насиља. Оно што омогућава очување поретка "господар-поданик" јесу моћ и власт.

Ова два појма Вебер разликује на следећи начин: моћ је "сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа"(Вебер у Ђурић, М, 1997: 149), док је власт "вероватноћа да ће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја"(Вебер у Ђурић, М: 149).

Суштински, основна разлика између моћи и власти почива у томе што је моћ условљена реалним околностима и тренутним стањем, док је власт утврђена друштвеним поретком чије се поштовање очекује. Власт је институционализована моћ. Вебер говори о пет кључних елемената који карактеришу власт и чине је јединственим изузетком од осталих облика моћи - то да постоји само у оквиру друштвене организације; да представља институционализацију поданичког односа; да у њој нема ни личне самовоље, али ни слепе послушности; да је власт ограничена у својој контроли над поданицима одређеним правилима; да власт у животу одржава друштвена организација(Вебер у Ђурић, 1997: 150-152). Коначно, и моћ и власт чине средства за наметање сопствене воље поданику, али је власт специфична по горе наведеним критеријумима.
Када се упознамо са најпростијом дефиницијом власти и њеним основним одликама, можемо започети разматрање Веберових теоријско-идеалних типова. Ови типови, заправо, представљају различите начине оправдавања легитимности власти и очувања поретка у коме ова власт функционише.

Рационална власт или законска власт је најсавршенији тип власти јер се заснива не на личности већ на безличном закону. У овом виду власти, учесницима система је јасан разлог вршења сопствене дужности, а легитимност потиче из рационалног схватања нужности поретка. Како би она опстала, потребан је развијени апарат са дефинисаним улогама, утврђен поступак вршења власти и искључиво писмене наредбе. Она постоји у модерној држави, приватним предузећима и добровољним удружењима, у којима је заступљена хијерархијска уређеност.

Традиционална власт црпи легитимитет из вере у постојеће норме. Настанак ових норми није увек познат нити јасан, али је њихово дуготрајно (успешно) упражњавање само по себи разлог да се оне прихвате, а оне које нису прошле кроз овај период иницијације одбаце. За нове норме је битно нагласити да вуку корене из прошлости и да у ствари само представљају враћање на некад важеће, заборављене норме. Овај вид власти подразумева далеко већу умешаност личности господара, и дијапазон могућих наредби је много шири и ограничен једино поштовањем устаљених норми. У традиционалној власти разликују се феудални и патримонијални облик организовања управног апарата. Први тип чине службеници чији је положај одређен сталешком структуром. У њему нема толико простора за самовољу господара, јер је хијерархијско устројење такво да не дозвољава његову претерану умешаност због различитих подела власти које у феудалном друштву постоје. Са друге стране, патримонијални облик традиционалне власти подразумева да потчињена лица непосредно зависе од милости и воље господаре, и њихова функција траје док траје његова жеља да они на њој остану.

Последњи тип власти је харизматска власт, која се од пређашњих разликује по томе што нема јасно устројство - њен легитимитет потиче из вере у владара који је опчинио људе својом харизмом, и који, на пример, може бити демагог, пророк или херој. Овај вид власти се јавља у кризним временима и прелазна је појава. Моћ владара траје док успева да нађе присталице које верују у неопходност поштовања његове личности. Харизматска власт се распада када се јаве потребе за строжим институционализовањем, које обезличава харизму и води ка стварању једног од друга два типа власти (Вебер у Ђурић, 1987: 156-158).

Стиче се утисак, дакле, да се идеални тип у стварности не појављује, већ готово свака историјска (а и постојећа) власт инкорпорира елементе бар два од наведених облика власти. Пошто владар своју моћ црпи из легитимитета, а за легитимитет је каткад потребна харизма и одбацивање дела постојећег система вредности, ослањање на одређене сегменте установљене традиције и, некад привидно, поштовање закона у исто време, идеални типови оправдавају своје име и остају у домену теоријског. Тврдња да је власт институционализована моћ је истинита, али је власт такође и творац нове моћи, као банка која ни из чега ствара новац не би ли посудила кредит. Легитимитет међу поданицима је пресудни фактор који власти даје моћ, те без њега она не би постојала. Са друге стране, и у осталим друштвеним односима је пресудна моћ, али она не потиче из поштовања институције (власти), већ из стварних природних и друштвених околности. Моћ је, како смо установили, вероватноћа да ће особа или заједница прихватити вољу друге особе или заједнице. Стога се систем господар-поданик појављује и у односима државе и друштва.

Антоније Тот

Литература:

Ђурић, Михаило, Социологија Макса Вебера, Из историје модерне филозофије, НИУ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ СРЈ, ТЕРСИТ, Београд, 1997: 148-158

Вебер, Макс, Три типа легитимне власти

Грешке у првој верзији овог рада су и више него очигледне,али због чињенице да је колега по упутствима професорке исправио свој рад,али и остао активан на овој теми,сматрам да је прикладна оцена 10