Вебер, Моћ и власт, Три чиста типа легитимне власти
Односи у друштву у великој мери зависе од функционисања власти, али не треба занемарити и утицај издвојених центара моћи( појединац или организације). У својим разматрањима односа у друштву, Вебер оштро разграничава појам моћи од појма власти.
Вебер уочава битну разлику између ова два појма. Он каже: „Моћ је сваки степен вероватноће да се наметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа“(Вебер у Ђурић, 1997: 149 ). Што значи да је моћ могућност једног субјекта да чини све по личном нахођењу без нормативних стега, не осврћући се на жеље или побуне других, док власт није ништа друго него „ вероватноћа да ће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја“(Вебер у Ђурић, 1997: 149). Другим речима, сви припадници друштва, подређени и надређени, су у обавези да прихватају правила која им држава налаже, а која су и сами креирали- демократско друштво.
Вебер издваја три чиста типа легитимне власти: рационалну, традиционалну и харизматску.
Рационалну власт Вебер назива и „законском влашћу“( Вебер у Ђурић, 1997: 154). У техничком облику она је најсавршенији тип власти и представља специфичан проналазак западне културе. Таква власт почива на општим правилима која подједнако важе за све чланове друштва и трајана је, наводи аутор. Сматрам да оваква власт ограничава самовољу надређених и оставља простор за прилично изједначене услове делања и живота за све чланове друштва, јер су и они који спроводе власт дужни да поштују исте норме и обични су грађани када су ван функције.
Традиционална власт се по Веберу оснива на „вери у исправност и светост постојећих обичаја и традиција“( Вебер у Ђурић, 1997: 154). Традиционална власт не признаје нова законодавства, јер господари стичу лични ауторитет захваљујући положају који су добили у наслеђе. Управни апарат је у подређенијој улози него у систему рационалне власти и може бити организован на два начина. У патримонијалном режиму, управни апарат се може састојати од лица која су у потпуној зависности од господара, а у феудалном друштву, управни апарат могу чинити лица која не зависе од господара,тј. припадају одређеном сталежу( Ђурић, 1997). У модерним друштвима присуство традиционалне власти постепено се губи и замењују је нови облици друштвеног функционисања.
Харизматска власт је власт која не познаје никаква правила, ни рационално успостављена ни традиционална. Она се заснива на вери у посебне моћи, способности и квалитете вође, према томе он може бити и херој, пророк, демагог или било шта друго што народ подржава и следи( Ђурић, 1997). По Веберовом мишљењу, харизматски покрет је „плод колективног ентузијазма, мада је носилац харизме увек индивидуални вођа“( Вебер у Ђурић, 1997: 157). У Веберовим размишљањима, у првом тренутку, може се стећи утисак да није разграничио власт и моћ, због тога што власт харизматског вође није институционализована. Међутим, ситуација се из корена мења кад харизматски покрет задобије шире признање и тада вера у посебна својства вође престаје да буде одлучујући чинилац. У том случају, аутор говори, долази до обезличења харизме.
Из Веберовог тумачења власти и моћи, могло би се закључити да би друштво најуспешније функционисало уколико би од наведена три типа легитимне власти настала једна која би садржала најбоље карактеристике од сваке. Вођа би био избор већине чланова друштва и био би одраз њихових идеала, као у харизматског власти, ауторитативан као у традиционалној власти, али уз све то ограничен нормама које би спречиле злоупотребу моћи и законима које би све људе једнако третирао као у рационалном типу власти.
Даница Кокоруш
Литература:
- Ђурић, Михаило, Социологија Макса Вебера, Из историје модерне филозофије, НИУ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ СРЈ, ТЕРСИТ, Београд, 1997: 148-158